Da li će nevladina organizacija G-17 plus uskoro prerasti u partiju i kakve će posledice to imati na reforme

      Nije baš pravi trenutak za razmatranje teme ko je vođa reformskog bloka u Srbiji i da li će G-17 plus najzad postati stranka. Ali za dve nedelje biće trenutak, smatra Predrag Marković, predsednik Političkog saveta ove nevladine organizacije, u narodu poznate kao ekspertska grupa. Nezvanične informacije, pak, govore da će za dve nedelje biti kasno, kad i vrapci na grani budu obavešteni da će G-17 u decembru proglasiti svoj stranački angažman. Tada, naime, ističe registracija G-17 plus kao nevladine organizacije, pa njena Skupština treba da odluči da li će obnoviti taj status ili će se preimenovati u stranku.
       Tema - ko je vođa reformskog bloka u Srbiji nametnula se uočljivo posle neuspelih predsedničkih izbora u Srbiji. Iza kandidature Vojislava Koštunice stajala je sasvim jasno njegova Demokratska stranka Srbije, uz podršku još nekih manje ili više poželjnih saveznika. Miroljuba Labusa, kandidata “grupe građana”, podržale su i Demokratska stranka (čiji je istaknuti član i bivši potpredsednik) i G-17 plus (čiji je takođe istaknuti član i jedan od 58 osnivača). Predmet diskusije postala je tema - koliko je ta podrška, posebno od Demokratske stranke, zaista bila iskrena i “iz duše” a koliko mlaka i više protokolarna.
       Kad su izbori doživeli fijasko, pojedini listovi, koje bije glas da nekako blisko sarađuju sa Demokratskom strankom, objavljuju da su se Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica “dogovorili da smene Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića”. Jedino nije pomenut Božidar Đelić, treći član udarne trojke G-17 plus, koja se javnosti nametnula kao stub srpskih reformi. Tako se, osim pitanja čiji su zapravo gotovo milion glasova koje je osvojio Labus, nameću još neka: ko polaže autorska prava na reforme u Srbiji, da li bi one bile uzdrmane ako G-17 plus svoje stručnjake povuče iz vlasti i da li bi takozvani reformski blok ojačao ili bi se podelio i oslabio ako bi i G-17 ušla u političku bitku?
      
       Milion glasova
       “Svi koji tvrde da je podrška DS Labusu bila neiskrena, ne znaju ništa o izborima. Mi smo sve učinili da pomognemo Labusu, jer je on naš istaknuti član. Meni niko iz G-17 plus nije rekao da su nezadovoljni našom podrškom”, kaže u razgovoru za NIN Zoran Živković, potpredsednik Demokratske stranke. Na pitanje čiji je onda taj milion glasova, sa stanovišta budućih parlamentarnih izbora i mogućnosti da G-17 plus, koji je takođe podržao Labusa, na njih izađe, Živković kaže da je to “teško iščačkati” ali je siguran da bi DS bez dana kampanje mogao da prikupi milion glasova, a sa mesec dana kampanje milion i po, “pa šta god da zaključite”.
       Mogućnost da G-17 plus direktno konkuriše Demokratskoj stranci, jer im je prema istraživanjima javnog mnjenja ista ciljna grupa, vrlo je velika, smatra Srđan Bogosavljević, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja “Stratedžik marketing”. U slučaju da G-17 na buduće izbore izađe kao stranka, najviše će oštetiti DS i njemu bliske stranke pošto će podeliti biračko telo, smatra on: “Sa aspekta javnog mnjenja, jasno je da se reforme poistovećuju sa DS i G-17 plus. Taj deo biračkog tela nema dilemu da li smo na dobrom putu, oni poistovećuju Labusa i DS i tu je komunikacija sasvim jasna. Oni koji podržavaju Koštunicu, bili su nejasni - jedan deo bio je za promenu pravca, a drugi za nastavak u istom smeru, jedni su tvrdili da idemo mnogo sporo, a drugi da idemo mnogo brzo”, kaže Bogosavljević.
       Kad je o izbornoj podršci reč, tu se desio i jedan, čini se, paradoks: kad je G-17 plus objavio da podržava Labusovu kandidaturu, kaže Bogosavljević, naglo je izgubio podršku, pa je sada opet povratio. Tu i leži rizik od osnivanja političke stranke - možda se to delu građana neće dopasti, jer do sada ova organizacija nije bila takmac, već partner aktuelnoj vlasti. “Nije lako stvoriti stranku, pogotovu moćnu, a G-17 plus odmah ulazi u red jakih stranaka. To nosi neke rizike i lomove i biće ozbiljan zadatak za one koji tu ideju budu promovisali da ne izazovu negativna osećanja”, smatra Srđan Bogosavljević.
       Teško je osnovati stranku, to je mnogo komplikovan posao, za koji nije dovoljna samo želja. Potrebna je i sposobnost, slaže se Zoran Živković, uz napomenu da “ne zna šta je ideja G-17 plus i neće da daje savete”. Ali se nikako ne slaže da bi takav potez na bilo koji način ugrozio DS “koji ima sreću da ga od 1990. napuštaju ‘viđeniji’ članovi i osnivaju svoje stranke, a on nikad nije bio jači nego sada”.
      
       Ekspertska maska
       Mnogo je lagodnija i elegantnija pozicija eksperta nego političara, pošto ovaj drugi mora da bude ekspert opšte prakse: “Ko god želi da od eksperta postane političar, posle ne može da se vrati u eksperte i to je dobro - nije fer stalno menjati maske”, smatra Živković.
       Ovo je sigurno sasvim jasno osetio Miroljub Labus koji je sa dobrim imidžom eksperta ušao u političku bitku i zaradio imidž političkog gubitnika. Sad je teško zamislivo da ponovo postane “samo” ekspert.
       U pokušaju da obezbedimo sagovornike iz G-17 plus, pojavila se krajnje neuobičajena situacija za ovu poslovično otvorenu organizaciju - jedini koji je prihvatio zvanični razgovor za NIN bio je na početku pomenuti Predrag Marković. A i on je, mimo svog običaja, govorio krajnje uzdržano i protokolarno, po starom srpskom sistemu “može da bude, al’ ne mora da znači”.
       Ovakve reakcije sasvim su logične: prema onome što se može saznati, u toku su previranja i pregrupisavanja i unutar same G-17 plus. Jedna grupa želi da organizacija preraste u stranku, druga se tome protivi. Najgore je, izgleda, što se u prvoj nalazi Mlađan Dinkić, a u drugoj Miroljub Labus i Božidar Đelić. Oni su dosad, operativno, dobro funkcionisali kao trojac. Kormilar je, sviđalo se to nekome ili ne, bio pretežno MMF i druge međunarodne finansijske organizacije od kojih zemlja zavisi. To se, bez obzira na suprotne populističke priče, ne može bitno menjati, bez obzira na to ko se nalazio na vlasti.
       Ovu činjenicu priznaje i Živković: “Ne izmišljamo mi reforme, postoji spisak stvari koje se moraju uraditi i to nije pitanje novog svetskog poretka, već usvojenih pravila ponašanja kojih se sve zemlje koje žele da pripadaju međunarodnoj zajednici, moraju pridržavati. Ovde, doduše, ima puno onih koji se boje evropskog kapitalizma i ne žele da idu tamo. To su Šešelj, Pelević, SPS, DSS.”
       Ostaje nejasno šta se događa u reformskom bloku na srpski način. Labus i Đelić, dakle, imaju vrlo težak zadatak da se opredele, ako pobedi struja (a pripreme su uveliko u toku) koja zagovara stranački angažman G-17 plus. Labus mora da bira između svoje matične i nove stranke, a Đelić je ključni ministar Đinđićeve vlade, pa nikako neće biti zgodno da kao član G-17 plus napada tu istu vladu i nudi bolja rešenja.
       Zvanično viđenje Predraga Markovića, koji bi po prirodi stvari morao o svemu ovome nešto znati, jeste ovakvo: “Nije bilo nikakvih razloga da cela organizacija G-17 plus postavlja sebi kao ključnu dilemu da li će se smanjivati u stranku. Mi imamo puno članova koji su već u strankama, ili koji uopšte ne žele da se stranački angažuju. Ako se ispostavi da ekspertska mreža nije dovoljna, možda se i to pitanje uskoro postavi, ali se sad ne postavlja.” Na pitanje - kako će G-17 plus obezbediti parlamentarnu podršku za svoje članove u vlasti i odbraniti njihove pozicije od (samo)volje političara, Marković odgovara da izbori nisu na vidiku, pa je rano govoriti o parlamentarnoj podršci, “a pošto niko ne može sam da pobedi na izborima, G-17 plus ne insistira ni na čemu - da vidimo ko će preuzeti odgovornost da smeni Dinkića ili Labusa, koji dobro rade svoj posao, pošto ne postoje ozbiljni politički sporovi u makroekonomskoj, monetarnoj ili poreskoj politici”. Eksperte u vlasti nije predlagao G-17 plus, nego ih je pozvao DOS, napominje Marković.
       Nevolja je samo u tome što taj DOS više ne postoji, pa će tek parlamentarni izbori pokazati na koje delove se raspao. “G-17 se uvek pojavljivao kao neko ko je pokušavao da smiri tenzije kad su nastajale, ali nikoga nismo ni štedeli kad je trebalo kritikovati. Kad su, na primer, izbačeni poslanici DSS-a iz Skupštine Srbije, mi smo rekli da je moralno pitanje da koalicija prihvati mišljenje ove stranke. Ako ih je po Statutu moguće izbaciti mimo njihove volje, onda taj Statut ne valja. Niti nam je zbog tog stava DSS bio nešto zahvalan, niti je druga strana bila ljuta”, kaže Marković.
      
       Prst u oko
       Ako G-17 hoće da sprovodi reforme, mora prvo sam u ideološkom smislu da se opredeli šta je - da li je levica, centar, ili neoliberalna desnica, smatra Nebojša Medojević, “anfan teribl” ove organizacije koji svojim neugodnim istupima, ali i direktnim mešanjem u privatizaciju, sve više muke zadaje i vladi i svojoj matičnoj organizaciji. “Trenutno su na sceni trgovine i pregrupisavanja, a svi koriste reforme i u njih se zaklinju. Dok DSS insistira na stvarima koje su malo anahrone, mada je insistiranje na pravnoj državi poželjno, neki opet hoće da reforme budu dobre samo za njih. Ne gade se na poreklo novca, nekad nastupaju kao portparoli Miloševićevih profitera, a narod koji se, posle gubitka pod Miloševićem, sad oseća i kao gubitnik reformi, ovo doživljava kao prst u oko. To je razlog što je Labus loše prošao na izborima: dođe u ‘audiju’ sa zatamnjenim staklima, kaže - strpite se ljudi još pet godina, mora tako i ode, a ljudi onda podivljaju”, tumači Medojević srpsku psihologiju.
       Da li će DS i G-17 plus, zajedno sa srodnim političkim opcijama ući u koaliciju ili u sukob, ne zavisi od birača, nego od lidera”, kaže Srđan Bogosavljević. “Naša stranka ne priznaje za eksperte samo one sa članskom kartom DS. Dobrodošao je svako ko hoće da pomogne, ili bar da ne smeta. Za sprovođenje reformi potrebna je želja naroda, blagonaklonost ili bar odsustvo prepreka od sveta, strategija reformi i monolitnost vlasti u tom pogledu. Mi smo jedina zemlja gde je dobar deo vlasti protiv reformi i hoće da se vrati u prošlost”, kaže Živković.
       Kako nazad nije moguće ići, bez obzira da li neko to zaista želi, ili samo iz populističkih razloga govori ono što njegovi birači vole da slušaju, proizlazi da je pitanje ko će sprovoditi reforme i u kakvim koalicijama, samo stvar političkih nijansi. Glavna putanja svima je zadata. Ko ne veruje, neka se o tome raspita kod misije MMF-a, koja je upravo u Narodnoj banci, u redovnoj kontroli.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ