|
Najnovija "patka" o Ratku Mladiću puštena je u opticaj nekoliko dana pre nego što je glavna tužiteljica Haškog tribunala doputovala u Beograd sa prethodno javno reklamiranom pretnjom da će zbog slučaja Mladić prijaviti Jugoslaviju Savetu bezbednosti UN, a u nadi da tamo možda izdejstvuje i sankcije našoj zemlji. U tu svrhu Del Ponte je ponovo otkrila Mladića na istoj staroj adresi u Beogradu, a grmeći ton prema Beogradu pojačala je baš negde u vreme kada joj jedan drugi general ozbiljno narušava autoritet. Reč je o hrvatskom generalu Janku Bobetku koji, za razliku od begunca Ante Gotovine, uredno sedi u svom domu otvoreno prkoseći i Haškom sudu i vlastima u Zagrebu
Uvertira za najnoviju posetu Karle del Ponte Beogradu odigrala se još u petak veče, kada je bosanska novinska agencija Onasa sa sedištem u Sarajevu javila da su prethodne noći specijalne jedinice srpske policije uhapsile Ratka Mladića i odmah ga potom pustile na slobodu. Zašto? Jer je druga specijalna jedinica iste policije brže-bolje kidnapovala suprugu srpskog premijera Ružicu Đinđić, zajedno sa sinom Lukom, i zatražila oslobađanje Mladića. "Anonimni izvor blizak Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije" dojavio je navodno Onasi da je Mladić, koga su policajci prethodno otkrili u jednom beogradskom stanu i tamo ga "bez ikakvih problema" uhapsili, na intervenciju Zorana Đinđića pušten na slobodu svega tri sata posle tog nimalo spektakularnog hapšenja.
Vest nije, naravno, bila istinita, kao što nije bila istinita nijedna slična senzacionalna vest objavljena tačno deset meseci ranije, 17. januara ove godine. Tada je, umesto bosanske Onase, za podmetanje lažne glasine iskorišćena nepostojeća kosovska albanska agencija UPI, čiju je informaciju o hapšenju Karadžića i Mladića preneo ruski Itar-Tas. Tada u spletku nije bio upleten Zoran Đinđić već Vojislav Koštunica: Itar-Tas je pustio nešto za šta je verovao da je izjava jugoslovenskog predsednika kosovskoj agenciji da su američki specijalci uhapsili Karadžića i Mladića (uz njegov blagoslov), i da je on već pokrenuo postupak njihove ekstradicije Hagu.
Psihološke operacije
Lažni UPI bio je dakle još maštovitiji od nesrećne Onase, ali njihove vesti su dovoljno nalik jedna drugoj pa bi se posumnjalo da potiču iz istog udžbenika za praktičnu nastavu pri izvođenju "saj-opsa" (psdž-ops, skraćenica za "psdžćological operations", psihološke operacije u američkoj vojsci). Ljudi koji poznaju elemente obuke za te poslove kažu da u udžbenicima piše da se slične kampanje dezinformacija sprovode sa ciljem da proizvedu trojak učinak. Prvo, vele, cilj je da se meta oseti nesigurno i da počne da preispituje svoju bezbednost; drugo, cilj je da se meta natera da preduzme nove mere koje je mogu odati i identifikovati njenu lokaciju (tu spada i monitoring telefonskih i drugih poziva koje oni koji poznaju metu upućuju jedni drugima da provere informaciju); i treće, cilj je da se meta zbuni, da ne zna koja je informacija verodostojna, a koja nije, da izgubi poverenje u vesti koje dobija ako i kada počne prava operacija hvatanja.
Možda je posredi tek bizarna koincidencija, ali pre deset meseci, kad je lansirana vest o hapšenju Karadžića i Mladića, zbile su se dve stvari koje donekle podsećaju na sadašnje okolnosti. Dan ranije, 16. januara, u Beogradu je boravio Pjer Rišar Prosper sa ciljem da pritisne jugoslovenske vlasti u vezi sa hapšenjem Karadžića i Mladića; nedugo posle usledio je prvi žestok napad Karle del Ponte na Vojislava Koštunicu, u kom je ona prvi put javno optužila Koštunicu i tvrdila (bilo je to 8. februara ove godine) da je slučaj Mladić jasan: "Znamo da se nalazi u Beogradu, znamo koja mu je adresa i imamo dokaze da je tamo. Očigledno je da Koštunica, od koga zavisi jugoslovenska vojska, daje naređenja da Mladić ne bude uhapšen i da ne bude prebačen u Haški sud, kao i da ga štiti 80 naoružanih čuvara." I na kraju, nedugo potom usledila je i stvarna akcija pokušaja hapšenja Karadžića u brdima oko Foče.
Karlina simetrija
U čemu je sličnost? Najnovija "patka" o Ratku Mladiću puštena je u opticaj nekoliko dana pre nego što je glavna tužiteljica Haškog tribunala doputovala u Beograd sa prethodno javno reklamiranom pretnjom da će zbog slučaja Mladić prijaviti Jugoslaviju Savetu bezbednosti UN, a u nadi da tamo možda izdejstvuje i sankcije našoj zemlji. U tu svrhu Del Ponte je ponovo otkrila Mladića na istoj staroj adresi u Beogradu, a grmeći ton prema Beogradu pojačala je baš negde u vreme kada joj jedan drugi general ozbiljno narušava autoritet. Reč je o hrvatskom generalu Janku Bobetku koji, za razliku od begunca Ante Gotovine, uredno sedi u svom domu otvoreno prkoseći i Haškom sudu i vlastima u Zagrebu.
U tom smislu Del Ponteova i međunarodna zajednica, izgleda, primenjuju sistem iz Brozovog vremena: prema svojim zlosrećnim štićenicima postupaju simetrično. Utisak o uravnoteženom pristupu najlakše se postiže primenom istih vaspitnih mera prema svima, bez obzira na to kakve su u datom trenutku težine njihove nepodobštine. Pod Titom je, tako, posle udara na "hrvatsko proljeće" dolazio komplementarni udar na "srpske liberale", dok je i posle Tita proces islamskim fundamentalistima iziskivao disciplinovanje "ilidžanske grupe" srpskih nacionalista.
Zato zaokret inače vrlo kooperativnog Zagreba u odnosu na Hag i zahteve međunarodne zajednice neće smanjiti pritisak na ne uvek kooperativni Beograd, kako se možda moglo očekivati. Naprotiv. Beograd je navikao na povišeni ton, ogromne ambicije i neodmerene optužbe Karle del Ponte, ali je pre nekoliko dana, kako NIN saznaje, prvi put doživeo da Stefan Lene, specijalni izaslanik Evropske unije za zapadni Balkan, pomene bolju saradnju sa Hagom kao preduslov za ulazak u Savet Evrope. Takođe prvi put od dolaska demokratskih snaga na vlast u Srbiji, Evropljani su smenili Amerikance u zavrtanju ruke Beogradu po pitanju ratnih zločina i Haškog suda. Nije po svoj prilici posredi nikakva podmukla, proračunata taktika smenjivanja dobrih i loših policajaca naših zapadnih saveznika, već nešto daleko prozaičnije. Amerikanci su zaokupljeni predstojećim ratom protiv Iraka i jedino što ih u Beogradu trenutno iz sve snage zanima jeste izvoz srpskog oružja u Irak, kao i sve druge usluge koje je "Jugoimport" činio njihovom smrtnom neprijatelju Sadamu. Evropljani, dobro je poznato, nisu oduševljeni američkim planovima protiv Sadama i ne žure da im se u tom ratnom pohodu pridruže, ali im je zato utoliko milije da Amerikancima učine kakvu uslugu i pokažu dobru volju. Verovatno su zato Evropljani oberučke, uz višak revnosti, preuzeli projekat haškog disciplinovanja Zagreba i Beograda. I ne može biti slučajno da je prvu disciplinsku meru izrekao upravo najbolji američki prijatelj u Evropi, London, koji je zbog Bobetka odbio da ratifikuje evropski sporazum o asocijaciji sa Hrvatskom.
Strela iz Sarajeva
Karla del Ponte, dakle, nije ni iznenadila ni uplašila Beograd: njena je retorika nepromenjena, njen je ton uvek jednako povišen, a njen čin pomalo je jednoličan. (Put je obično vodi iz Beograda u Sarajevo, a i ovom je prilikom, po običaju, iz Sarajeva uputila još jednu strelicu prema Beogradu: "Hapšenje Ratka Mladića bi se desilo kada bi to naredio jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica", izjavila je po dolasku u Sarajevo.) Lene je, međutim, veoma neprijatno iznenadio svoje beogradske domaćine jer im je protekle sedmice prvi put spomenuo mogućnost da prijem SRJ u Savet Evrope bude pod znakom pitanja zbog (ne)saradnje sa Hagom. Pritisak zasad dolazi ne iz Parlamentarne skupštine Saveta Evrope već iz komiteta ministara, ali je i stvaran i bolan, makar i ne bio tako tvrd i grub kakav je obično američki. U času kad Evropljani traže načina da Amerikancima učine plezir na bilo koji drugi način osim podrškom u ratnim igrama protiv Iraka, Jugoslaviji u Savetu bezbednosti po svoj prilici neće silno pomagati ni Francuzi ni Rusi, na koje se obično u nekoj meri može računati kad su ove i slične stvari u pitanju. Sankcije ne treba očekivati, ali predsednik Haškog suda Klod Žorda zvanično je danas (sreda) obavestio Savet bezbednosti da Jugoslavija "grubo krši" svoje međunarodne obaveze time što, pod jedan, ne hapsi 11 begunaca (Ratko Mladić, Miroslav Radić, Veselin Šljivančanin, Gojko Janković, Dragan Zelenović, Dragomir Milošević, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Milan Milutinović, Vladimir Kovačević i Vinko Pandurević) za kojima odranije postoje haške poternice i za kojima policija neuspešno traga. Žorda je, pod dva, prijavio Jugoslaviju što je u Zakonu o saradnji sa Hagom propisala da će poštovati samo poternice o kojima je obaveštena pre donošenja saveznog zakona u martu ove godine (sporni član 39).
LJILJANA SMAJLOVIĆ
|
Poslednja plata
Autentične fotografije pretučenih ljudi koji, obliveni krvlju, leže bespomoćno po podu jedne od soba motela "Vilina vlas", dok se nad njima nadvija osoba u maskirnoj uniformi čije je lice pažljivo izbačeno iz kadra, napravljene su pre tačno deset godina. Na njima se vidi kako je svoje poslednje trenutke proživelo šesnaestoro Muslimana iz Sjeverina. Ne vide se samo oni koji za zločin počinjen 22. oktobra 1992. godine nisu kažnjeni ni deceniju kasnije. To je kraj. U stvari, samo poslednji kadrovi filma "Otmica", koji je preživele trebalo da podseti da je na taj dan iz autobusa užičke "Rakete" kod mesta Mioče u Bosni, oteto šesnaestoro Muslimana, žitelja Sjeverina u Jugoslaviji, i da ni do danas nije otkriveno šta im se zaista dogodilo, niti ko su počinioci ovog zločina. Stvarni kraj nije ni blizu.
Počinje suočavanje. Za neke, i ovom dokumentarnom pričom o jednom od prvih zločina nad civilima u sukobima na prostorima bivše SFRJ, o otmici šesnaestoro Muslimana iz Sjeverina kod Priboja, kojom je reditelj Ivan Markov, u bioskopu REKS započeo serijal "Nezavisni za istinu" u produkciji RTV B92.
Lice u ovom filmu, pored zločinaca, nema ni jedini Musliman koji je preživeo otmicu, tada samo trinaestogodišnji dečak Admir Đikić, koji je poslednju deceniju života proveo skrivajući se u Novom Pazaru i Turskoj, da bi se pre neku godinu, skrasio u Sarajevu. U strahu od osvete otmičara, koji su i danas na slobodi, ovaj dvadesettrogodišnji mladić, zaklonjen mrakom, objašnjava da je sudbinu svojih komšija i rođaka izbegao samo zato što su ljudi u maskirnim uniformama mislili da je dete Dese i Ilije Kitić, bračnog para pored kojeg je sedeo, a koji je istim autobusom išao u Priboj preko bosanske teritorije. Sve ostale kojima u ličnoj karti nije pisalo srpsko ime i prezime, devetorica naoružanih ljudi zagaravljenih lica, izveli su iz autobusa kod mesta Mioče u Bosni, ubacili u kamion i, pored dva punkta Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, odvezli u nepoznatom pravcu. Petnaest muškaraca, među kojima i dečakov stric, i jedna žena.
Za sve njih toga dana na putu za Priboj, kako tvrde u filmu porodice otetih, bila je spremljena zaseda. Porodice nastradalih potvrdu svojih sumnji nalaze i u činjenici što su otmičari bili potpuno spremni za "doček" žrtava, kao i u podatku da je većina njih na put pošla pošto su iz Priboja dobili poziv da dođu u fabrike po platu. Na posao nisu odlazili mesecima pre tog događaja. Iz kuća nisu izlazili posle ubistva koje se dogodilo u njihovom mestu, a čiji je počinilac zbog "nedostatka dokaza" pušten na slobodu. Otmičari su, tvrde zbog svega porodice postradalih, znali da Muslimani iz Sjeverina idu u Priboj. Kao što su znali da će strah ostale putnike autobusa oterati u mučnu tišinu.
Za tu tišinu autor filma, čini se, kao i porodice nestalih, kao da nalaze opravdanja, ali za onu koja se čula od nadležnih državnih organa, u ovoj priči nije bilo razumevanja. Rekonstrukcijom događaja, koje je na osnovu svih svedočanstva kasnije sproveo autorski tim filma, jugoslovenske vlasti i neki mediji prozvani su za neobjašnjivo ćutanje koje je, kako smatraju svedoci u filmu, bilo ključno da se nestali nikada ne pronađu. Jedan od glavnih osumnjičenih za ovaj zločin, predvodnik paravojne formacije "Osvetnici" iz Republike Srpske Milan Lukić, protiv koga je podignuta i haška optužnica, i danas je na slobodi iako je u međuvremenu više puta hapšen zbog drugih prekršaja. Komentar na ono što se desilo posle otmice, u vreme dok je šesnaestoro otetih još imalo šansu, nemaju ni porodice postradalih. Posle deset godina, kako potvrđuje film Ivana Markova, ostali su i bez reči i bez nade. A nadi, kako je nemo na kraju filma, prikazivanjem fotografija čiji su autori počinitelji ovog zločina, a na kojima se vide izmrcvareni ljudi i čizme ljudi u maskirnim uniformama koje udaraju po okrvavljenim telima, zaključio je i sam autor filma "Otmica", teško da ima mesta. Prema jednoj verziji događaja, šesnaestoro otetih posle mučenja pobijeni su u blizini Višegrada.
Ti poslednji trenuci otetih zabeleženi na fotografijama, koji su i poslednji kadrovi ovoga filma, delovali su šokantno i na publiku pred kojom je ovaj film premijerno prikazan. Ne toliko zbog morbidnosti scena na njima, koliko zbog činjenice da odustajanje od nade predstavlja surovo suočavanje sa posledicama kako ovog, tako i drugih zločina.
DRAGANA MATOVIĆ
|
|
