Mnogi su poznati pravnici, i naši i svetski, pisali da nijedna vlast, nijedan vladar, ne sme da se meša u poslove suda, a kamoli da na sudske odluke utiče. Setimo se šta je napisao Dušan Silni, u svom Zakoniku. Napisao je carsku naredbu da sudije sude po pravdi i zakonu, bez straha od cara

      Priča o oduzimanju mandata poslanicima Demokratske stranke Srbije nije od juče, ali ona se, ovih dana, bliži kraju. Savezni ustavni sud doneo je privremenu meru kojom se, do konačne odluke suda, poslanici ove stranke vraćaju u republički parlament. Pravno gledano, ova je mera i konačna i izvršna. Da li će tako biti?
       Poznato je da vodeći političari Srbije nisu radi da pristupe k poznaniju prava, a što je najgore, osuli su paljbu na Savezni ustavni sud, pa i na samog predsednika suda Momčila Grubača, ne birajući reči.
       Možda im nije toliko važno što je napadnuta jedna ličnost, svako može od uvreda da se brani i odbrani (na sudu, naravno), ali predmet napada je i najviši sud u državi, a to je, onda, daleko opasnija politička igra.
       Šta ćemo sa sudom, odnosno bez suda (mnogi mu osporavaju nadležnost “za republičke stvari”), i da li se uopšte može govoriti o državi prava u kojoj se njen najviši sud tretira kao trinaesto prase?
       Svaka vlast, posebno izvršna, sklona je apsolutnoj nezavisnosti. To su prvi uočili Englezi (Magna Carta), još u vreme krstaških ratova, sa namerom da ograniče apsolutnu vladarevu vlast. Pod uticajem prosvetitelja-filozofa, Francuzi su 1791. godine svojim ustavom za suverena proglasili narod, koji bira svoje predstavnike i oni, onda, u parlamentu, vrše suverenu vlast.
       Normalno, svakoj vladi lakše je da radi bez kontrole, pogotovo ako u skupštini ima komotnu većinu. Može da donosi loše uredbe i može parlament da usvaja loše zakone. A sud je izmišljen upravo zato da bude balans između dve grane vlasti - izvršne i zakonodavne - i da bude kontrola i jednoj i drugoj.
       Izvršna vlast može da bude opasna ako ostane bez ikakve kontrole (kadija te tuži, kadija ti sudi). Uloga Ustavnog suda i jeste u tome da uništi rđave zakone, da natera parlament da donosi dobre zakone i da spreči prenagljene poteze vlade. Tako je u demokratskom i građanskom svetu koji se razvijao pod uticajem građanskog liberalizma. Samo se lud narod odriče svoga suvereniteta i svu vlast daje neograničeno u ruke vladara, a da od njega ništa ne traži - napisao je Žan-Žak Ruso, u Ugovoru sa narodom.
       U javnosti se, naročito u novinama za sveopštu upotrebu, ovih dana uveliko raspreda o tome koji je sud za Srbiju stariji - republički ili savezni? Raspravljali su, davno, zaludno, ispred zadružnog doma, uz vruće pivo, ko će pobediti: Mao Cedung ili Čang Kajšek. Onda su zaludni upitali seoskog uču, koji je tuda prolazio, šta on o tome misli. Kako bi bilo da se vi prvo umijete, odgovorio je učitelj.
       Dakle, nije reč o tome koji je sud stariji, nego je reč o tome koji je sud nadležan. Ustavni sud Srbije rešavaće da li je član Poslovnika 69, na osnovu koga je Administrativni odbor Skupštine Srbije oduzeo pomenute mandate, saglasan Ustavu, ili nije. Ako pravilnik prođe, on će se i dalje primenjivati, ako padne, parlament je dužan da sporni član promeni.
       Savezni ustavni sud rešavaće jedno sasvim drugo pravno pitanje, a reč je o povredi biračkog prava građana. Poznato je da svaki građanin ima prava da bira i da bude biran. Prvo je pravo aktivno, drugo pasivno. I upravo je četrdeset i pet poslanika Demokratske stranke Srbije od Saveznog ustavnog suda zatražilo zaštitu pošto smatra da je to njihovo pasivno biračko pravo povređeno. Svako je u svoje ime napisao i potpisao ustavnu žalbu, kao građanin i kao poslanik.
       Zašto su ovi ljudi “preskočili” Ustavni sud Srbije? Nisu preskočili. Ustavnu žalbu poznaje i priznaje, u ovoj državi, saveznoj, samo Savezni ustavni sud i to je jedini normalan odgovor. To se pravno sredstvo ne može koristiti kod drugih ustavnih sudova, niti kod sudova opšte nadležnosti, i na osnovu te proste činjenice (koju ne treba dokazivati), Savezni se ustavni sud i proglasio nadležnim. Nema te sile u državi, ako nam je do države stalo, koja ovo proglašenje nadležnosti može da ospori, jer iznad Ustavnog suda Jugoslavije višeg suda nema.
       Mnogi su poznati pravnici, i naši i svetski, pisali da nijedna vlast, nijedan vladar, ne sme da se meša u poslove suda, a kamoli da na sudske odluke utiče. Setimo se šta je napisao Dušan Silni, u svom Zakoniku. Napisao je carsku naredbu da sudije sude po pravdi i zakonu, bez straha od cara.
       Zašto se političari u jednoj državi, koja vrtoglavo juri u Evropu, ne ugledaju na svoje zapadne kolege? Njima se tamo od Ustavnog suda tresu gaće, nikako nije obrnuto. U Austriji, čak, ni parlament ne može da oduzme mandat poslaniku, nego se predsednik parlamenta, sa obrazloženim zahtevom, obraća Ustavnom sudu, a sud je jedini koji poslanika može da liši mandata, ako je veliki grešnik.
       Kod nas nije tako i ko zna kada će kod nas biti tako. Nije prvi put u državi Srbiji da se mandati oduzimaju, bivalo je toga u vreme Miloševića i telefonom, posle ponoći. Političari su drmali parlamentom, prekrajali izbornu volju građana i zadirali ne samo u poslanički nego i u narodni suverenitet.
       Tačno je da Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka, al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, privesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija.
       Malo vladika Rade, malo Dušan Silni...
      
       PETAR IGNJA