Ne uzimajući ga kao “model”, francusko-nemačko pomirenje može da bude korisno za Balkan. Zasnovano na jednakosti, poštujući nacionalne identitete, ono je konkretizovano saradnjom u Evropskoj uniji

      Sudbinska povezanost Francuske i Nemačke nije prestajala, od kraja 19. veka, da određuje sukobe i ravnoteže u Evropi. Njihova naglašena ekonomska i kulturna bliskost koja je faktički postojala već pre 1914. godine neće uspeti da spreči političko i ekonomsko suparništvo koje je pokretač dva svetska sukoba. Ova tragična iskustva će, u obnovljenom geopolitičkom sklopu posle Drugog svetskog rata, podstaći nekoliko pionira da prevaziđu ovu destruktivnu energiju. Zalažući se za istorijsku inicijativu o pomirenju, Robert Šuman, Šarl de Gol i Konrad Adenauer su konačno napravili od francusko-nemačkog partnerstva katalizator za stabilnu i bratsku Evropu.
       Trajno upisujući svoje bilateralne odnose u ekonomski i politički evropski projekat, Francuska i Nemačka su uspele da usklade svoje osnovne interese, a da nikad nisu odustale od svojih istorijskih i strateških specifičnosti. Imajući mir kao ideal, a pragmatizam kao zajednički pokretač, dva partnera se nisu odrekla svojih ličnih osećanja. S tog gledišta francusko-nemački odnos služi kao primer, jer iako nije imao samo uzlazni karakter, on ne poznaje velike krize već svakodnevno dopunjavanje.
       Zato kada je francuski parlament odbacio 1954. godine Evropsku odbrambenu uniju, to nije sprečilo nekoliko meseci kasnije sklapanje Pariskog sporazuma koji označava punopravnu integraciju Nemačke u zapadni vojni blok. Nešto skoriji primer je nemačko ponovno ujedinjenje koje je dalo novi polet evropskoj integraciji, umesto da trajno učvrsti strah od obnove nove “velike Nemačke”, dominirajuće i oslobođene kompleksa. Godine 1992. Ugovor iz Mastrihta dopunjuje ekonomsku i političku zajednicu diplomatskim i odbrambenim elementima, ojačanu najavljenim odustajanjem od monetarne suverenosti u korist zajedničke monete.
       Ustoličenje evra i postepeno ostvarivanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike savršeno odražavaju snagu francusko-nemačkog motora u evropskoj kući. Tu takođe nije u pitanju jednoglasna saglasnost već stalno iznalaženje nove ravnoteže među dvojicom partnera. Jer, francusko-nemačko slaganje ne isključuje političku debatu: sposobnost dve zemlje da naprave ustupke omogućuje da se ubuduće nesuglasice pretvaraju u stvaralačku snagu.
       Kvalitet bilateralnih odnosa između Francuske i Nemačke, uspostavljenih na čvrstim osnovama zahvaljujući Jelisejskom sporazumu, čiju četrdesetogodišnjicu slavimo sledeće godine, obeležio je svaku od velikih etapa evropske izgradnje. Francusko-nemačko partnerstvo, pravo skladište pozitivne energije, iako predstavlja snagu koja vuče za sobom Evropu, nije ni njen suvlasnik niti tutor nametnut manjim zemljama. Ono je primer, ali nije isključiv, za to kako može da izgleda slaganje između nacija pod okriljem Evropske unije. To je prototip koji pokazuje put ka drugim vrstama produbljene saradnje. Osnivanje francusko-nemačke brigade i zajedničkog Saveta odbrane, pripremilo je teren za formiranje evropskih vojnih snaga. Prilikom francusko-britanskog samita u Sen Malou 1998. godine, Velika Britanija se pridružila Francuskoj i Nemačkoj na tom poduhvatu. Francusko-nemačko partnerstvo je tako otvoreno za druge partnere a da to ne dovodi u pitanje čvrstinu i postojanost naročite veze koja ujedinjuje ove dve nacije. Ono odražava snagu jednog ambicioznog projekta kada taj projekat nose ljudi dobre volje, na nivou političkih vođa ali i u ekonomskoj, društvenoj i kulturnoj sferi, koje u jednakoj meri služe da spajaju.
       Ove dve zemlje čuvale su se da dele jedna drugoj lekcije, ali su znale da zajedno izvuku pouke koje su mogle da proisteknu iz destruktivne i ubilačke prošlosti. Ne uzimajući ga kao “model”, francusko-nemačko pomirenje može da bude korisno za Balkan. Zasnovano na strogoj jednakosti, poštujući nacionalne identitete, ono je konkretizovano višestrukom saradnjom u širem okviru Evropske unije.
       Prevladavajući svoja početna neslaganja, Francuska i Nemačka su pokazale privrženost regionalnoj stabilnosti zajedničkim delovanjem na rešavanju kriza na Balkanu. Inicijativa Zipe-Kinkel, iz 1995. godine, koja je taj naziv dobila po imenima ministara inostranih poslova Francuske i Nemačke, prethodila je Dejtonskom sporazumu i pripremila ga. Uoči krize na Kosovu, ministri Vedrin i Fišer nude jugoslovenskim vlastima široke okvire plana za razrešenje, koji bi bilo bolje da su sledili.
       Proces koji su započele Jugoslavija i njeni najbliži susedi tokom samita u Zagrebu potvrđuje se ubuduće kao osnova jednog novog srdačnog slaganja među državama bivše Jugoslavije.
       Poput francusko-nemačkog pomirenja, stabilizacija Balkana treba da se odvija u evropskim okvirima. Francuska i Nemačka su bile zdušni zagovornici proširenja na istok, kojim će već 2004. da se konkretizuje kraj istorijskih podela u Evropi. Evropsko jedinstvo neći biti potpuno dok se god balkanske države ne priključe tom velikom skupu, stožeru mira i prosperiteta. U tom smislu, Jugoslavija može da računa da će Francuska, u okviru francusko-nemačkog partnerstva i evropskih instanci, podržati napore i poduhvate koje će Jugoslavija preduzeti da bi se priključila Evropskoj uniji, što je i njena težnja.
      
       GABRIJEL KELER,
       ambasador Francuske u SRJ