Razgovor sa Konradom Adenauerom iz 1949. godine

      U trenutku kad je u jesen 1949. godine u Parizu zasedala Ministarska komisija Evropskog saveta, savezni kancelar dr Konrad Adenauer izložio je uredniku nemačkog nedeljnika “Di cajt” (Die Zeit), Ernstu Fridlenderu (Ernst Friedlander), osnove svoje politike prema Francuskoj. Bilo je to istorijsko i programsko izlaganje nemačkog kancelara samo četiri godine po završetku Drugog svetskog rata.
      
       Di cajt: Gospodine savezni kancelaru, kakav značaj, u okviru sveukupne evropske politike, pridajete nemačko-francuskim odnosima?
      
       Savezni kancelar: - Najveći moguć značaj. Ja sam, kao što znate, iz Rajnske oblasti, i svoj rodni kraj uvek sam doživljavao kao prirodan most između Francuske i Nemačke. Dobro znam da mnogi istorijski gustiši i jednom i drugom narodu zaklanjaju pogled i otežavaju put zbliženja. Ali, na stepenu gde se danas nalazi Evropa, “nasledna neprijateljstva” potpuno su neprimerena. Stoga sam rešen da nemačko-francuske odnose načinim ugaonim kamenom svoje politike. Savezni kancelar mora u isto vreme da bude i dobar Nemac i dobar Evropljanin. A kako ja želim da budem i jedno i drugo, moram da stremim dobrom nemačko-francuskom razumevanju. Ali takva politika ne sme da bude pogrešno shvaćena, recimo kao profrancuska ili, moguće, i kao antibritanska. Kod nas ni u kom slučaju nije reč o tome da jednu stranu silu nahuškamo protiv druge. Prijateljstvo s Engleskom je podjednako važno kao i sa Francuskom. Ali, prijateljstvo s Francuskom traži veće napore, jer je do sada imalo jače prepreke. Ono će biti ugaoni kamen naše politike, jer je ono i njen kamen spoticanja.
      
       Di cajt: Mislite li da će takva politika naići na punu podršku nemačkog naroda?
      
       Savezni kancelar: - Nemački narod sastoji se od vrlo različitih pojedinaca. Nikada se ne može računati s punom saglasnošću. Ali, mislim da smem reći da je sporazumevanje s Francuskom danas popularnije u Nemačkoj nego što je ikada bilo pre 1945. Neposredno posle sloma ono je možda bilo i saglasnije s narodnim duhom nego što je danas. U poslednje četiri i po godine dogodilo se mnogo toga što bi moglo da dâ povod za nove uzdržanosti, za nove nesporazume. Ali, osnovna težnja u Nemačkoj ostala je ista. I posebno je mlađa generacija kod nas, kao uostalom i kod drugih naroda, shvatila neophodnost evropskog ujedinjenja jasnoćom koja raduje. Upravo ti mladi Nemci znaju da takvo ujedinjenje nije moguće ako između Francuske i Nemačke nema razumevanja. Stoga sam uveren da konstruktivna politika savezne vlade prema Francuskoj može da računa s povoljnim odjekom kod nemačkog naroda.
      
       Di cajt: Koje konkretne prepreke, prema vašem mišljenju, otežavaju nemačko-francusko sporazumevanje?
      
       Savezni kancelar: - To je, naravno, Sarska oblast. Ali, dozvolite mi da to pitanje zasad ostavim po strani, jer, i sarski problem biće razumljiv tek kada bude posmatran u sklopu s francuskim bezbednosnim potrebama, a to isto važi i za razgradnju. Bezbednosno pitanje je, uistinu, ključno pitanje nemačko-francuskih odnosa. U njemu su sadržane i stvarne, konkretne prepreke za dobro razumevanje. A to je, uglavnom, pitanje mere, uz opasnost da se na obema stranama izgubi mera. Ako Francuska zahteva preveliku bezbednost, a pri tom ne obraća pažnju na najurgentnije nemačke zahteve, onda i naši stavovi postaju krući. I obrnuto, ako smo mi spremni da ponudimo samo malo bezbednosti, Francuska ne može da nađe nikakav sporazum sa nama. Reč je, dakle, o tome da se pronađe prava mera bezbednosti.
      
       Di cajt: Šta s naše strane može biti učinjeno da bi se pronašla ta prava mera?
      
       Savezni kancelar: - Za početak ovo: da mi pitanje bezbednosti ne poričemo beskrajno i da ga ne bagatelišemo. Ništa to ne vredi što smo mi, prema činjeničnom stanju, bezopasni; već je reč o tome da li nas Francuska smatra opasnim. Psihologija uvek hramlje za stvarnim istorijskim razvojem. Da li nam današnja neophodnost Francuske za bezbednošću izgleda prevaziđenom, da li je ona zaista prevaziđena, sve to nije odlučujuće. Čak i ako Francuska nije u pravu, njen zahtev za bezbednošću je psihološki prisutan pa je prema tome on i politička činjenica s kojom moramo da računamo. Zato mi dobro postupamo kada prihvatamo pitanje bezbednosti i kada nam se ono čini suvišnim, ukoliko naša egzistencija kroz to nije ozbiljno ugrožena. Ne smemo sa svih strana da slutimo “kaudinski jaram”. Što manje činimo tako, što manje u svojim reakcijama budemo pokazivali nacionalnu preosetljivost, tim pre će se Francuska privesti razumu da sa svoje strane ne zateže previše sa zahtevima. Naša politika ne sme biti kruta, ona mora biti elastična.
      
       Di cajt: Spomenuli ste Sarsku oblast. Da li biste odbili članstvo Nemačke u Evropskom savetu, ako bi i Sarska oblast bila član?
      
       Savezni kancelar: - Smatram da je veoma za žaljenje što se pitanje Sara uopšte povezuje s evropskim pitanjem. To nije poteklo od nas. Čini mi se ključnim da se oba ova pitanja u budućnosti drže odvojeno. Ne bih to smatrao mudrom politikom, ako bi prijem Nemačke u Evropski savet Francuska uslovila istovremenim prijemom Sarske oblasti. Ali, ništa mudrije ne bi bilo ni kada bismo mi izjavili da se članstvom Sarske oblasti isključuje članstvo Nemačke. Od tih članstava ne bi trebalo praviti nikakvu trgovinu u kojoj se postavljaju uslovi. Sarsko pitanje može konačno da se razjasni tek mirovnim ugovorom s Nemačkom, a Evropski savet ionako nije ovlašćen da anticipira u jednom takvom razrešavanju. Mnogo pre bih pomislio da bi u neposrednom nemačko-francuskom kontaktu problem Sara mogao da bude priveden rešenju.
      
       Di cajt: Kako stoji stvar s ravnopravnošću u slučaju nemačkog članstva u Evropskom savetu?
      
       Savezni kancelar: - Da li ćemo mi, sve dok nemamo sopstvenu spoljnu politiku i svoga ministra inostranih poslova, moći da budemo zastupljeni u Ministarskoj komisiji Evropskog saveta, nije baš sasvim sigurno. Na Savetodavnoj skupštini bili bismo ravnopravni. No, u Evropskom savetu punog sastava važili bismo za “pridruženog člana”, sve dok ne bismo imali učešće u Ministarskoj komisiji. Ovu razliku smatram utoliko manje odlučujućom, što najveća težina pravog evropskog federalizma pada na Savetodavnu skupštinu. “Pridruženo članstvo” ne daje nikakav povod za nacionalnu osetljivost. I što se budemo pokazivali manje osetljivim, tim ćemo manje izazivati bezbednosna strahovanja. Mi ne predstavljamo opasnost. Zašto bismo, zarad čiste sujete, postupali tako kao da smo opasni?
      
       Di cajt: Šta bi se u oblasti kulture moglo učiniti da bi došlo do boljeg međusobnog razumevanja?
      
       Savezni kancelar: - Nikada ne može da bude dovoljno nemačko-francuskih susreta, niti dovoljno nemačko-francuske kulturne razmene. Pod tim ne podrazumevam kulturnu propagandu, kakvu je Francuska širila u prvim godinama po završetku rata u francuskoj zoni Nemačke. Ovde je politička tendencioznost bila suviše jasna i odnos previše jednostran. Jedno istinsko kulturološko prijateljstvo Francuske prema nama moralo bi se proširiti na celu saveznu državu.
      
       Di cajt: Da li bi bilo ispravno ako bismo vaš generalni stav prema nemačko-francuskim odnosima označili kao optimističan?
      
       Savezni kancelar: - Ja sam realan političar. Upravo zbog toga sam i uveren da će zamah sveukupnog evropskog pokreta unaprediti i nemačko-francusko sporazumevanje. Uostalom, kao stariji čovek, naučio sam se i vrlini strpljenja. Ne sme se od danas do sutra očekivati nešto previše, ne sme prebrzo doći do razočaranja. Čvrsto verujem u to da, kad je reč o bezbednosnim pitanjima, uz dobru volju sa obe strane, prava mera može da bude pronađena. I čim bude pronađena, za međusobne odnose dva naroda počeće novo i bolje razdoblje. U tome vam je moj optimizam.