Kretanje ka zapadnoevropskom ujedinjenju i reuspostavljanje nemačkog suvereniteta - izvodi iz knjige “Hladni rat kao istorija” (Luis Hal, 1967)

      Uspostavljeni antagonizam između Nemačke i Francuske bio je u prošlom veku fundamentalan za evropsko nejedinstvo. Sada, u senci koju sa istoka baca prošireno rusko carstvo, popunjavanje ovog tradicionalnog procepa postaje urgentno. Snaga Nemačke bila je potrebna snazi Evrope koja je i dalje ostajala slobodna.
       Ali, kako je oživljavanje nemačke snage moglo da se ostvari, a da se pri tom ne ožive i pretnje koje su tako dugo bile povezane s tim?
       Državničko umeće je sada i za to našlo način. Kao i u Vašingtonu 1947, tako su se sada i u Parizu i u Bonu našli ljudi koji imaju viziju. Ti ljudi su uvideli da strah od Nemačke, koji je stajao na putu oživljavanja nemačke snage, može da bude učinjen neosnovanim, tako što će se oživljavanje kombinovati s evropskim ujedinjenjem. Ako bi glavni deo Zapadne Evrope bio integrisan u prostu vojnu i ekonomsku zajednicu, što bi podrazumevalo Zapadnu Nemačku, onda moć svakog pojedinog člana te zajednice, združena s moćima ostalih, ne bi bila sposobna za nezavisnu akciju. Istovremeno, Zapadna Evropa, pa i sama Zapadna Nemačka, bile bi jače, prosperitetnije, mirnije i veće u svetu uopšte.
       U martu 1950, zapadnonemački kancelar dr Konrad Adenauer javno je predložio da istorijski sukob između Francuske i Nemačke treba najzad da bude okončan francusko-nemačkom unijom koja bi mogla doći i do toga da uključi i druge evropske zemlje. Sugerisao je ekonomsku uniju između dve zemlje kao prvi korak ka političkoj uniji. Italija, zemlje Beneluksa (Belgija, Holandija, Luksemburg), kao i skandinavske zemlje, mogle bi, kako je rekao, da se pridruže; i “ako Velika Britanija zaista vidi sebe kao evropsku silu ona bi mogla da zauzme mesto srazmerno svom položaju u okviru Ujedinjenih nacija Evrope”. Dr Adenauer je jasno pokazao da je spasavanje Zapadne Evrope od Rusije ono prvo što ima na umu. Ovaj predlog podržao je, iz svoje privremene povučenosti, i general Šarl de Gol. Francuska vlada je tada izdala saopštenje o svojoj uverenosti da “trajno rešenje francusko-nemačkih odnosa mora da se traži u okviru kolektivne organizacije Evrope”.
       Ni dva meseca kasnije, 9. maja, francuska vlada javno je predložila stvaranje jedinstvenog tela za kontrolu proizvodnje čelika i uglja u Francuskoj i Nemačkoj, i da jedan takav aranžman može da bude otvoren i za druge evropske zemlje. Ujedinjavanje evropskih naroda, rekao je Rober Šuman, francuski ministar inostranih poslova, najavljujući ono što će postati poznato kao Šumanov plan:
       ... što traži eliminaciju vekovne netrpeljivosti između Francuske i Nemačke. Svaka preduzeta akcija mora na prvom mestu da orkestrira te dve zemlje... Izvlačenje uglja i proizvodnja čelika morali bi smesta obezbediti polaganje zajedničkih temelja ekonomskog razvoja kao prvog koraka u federalizaciji Evrope, a izmeniće i sudbinu onih krajeva koji su dugo bili posvećeni pravljenju ratne municije, čije su neprestane žrtve bili oni sami.
       Ovome je još dodao da bi zajednička proizvodnja tih uobičajenih ratnih sirovina procene o nekom ratu između Francuske i Nemačke načinila “ne samo nezamislivim, već i materijalno nemogućim”.
       ...
       Pre Drugog svetskog rata, najveće evropske naslage gvozdene rude nalazile su se na francuskoj strani francusko-nemačke granice, u Loreni; najveće evropske naslage uglja, pak, nalazile su se na nemačkoj strani, u Ruru i u Saru. I tako, zbog političke granice između naslaga uglja i naslaga gvožđa, francuska industrijska moć zavisila je, u velikom stepenu, od nemačkog uglja za koji je Francuz, u stvari, morao da plaća danak u vidu veće cene od one koju su plaćali nemački takmaci s francuskom industrijom. Sada je, međutim, nacionalna identifikacija trebalo da bude skinuta sa zaliha uglja, gvožđa i čelika u zemljama Šestorice, da bi sve to došlo pod zajedničko vlasništvo i upravu zajednice kao celine.