Izmirena Evropa od Atlantika do Urala

      U različitim obraćanjima, De Gol je u svojim govorima i pisanim dokumentima neprestano naglašavao kako francuski narod veruje da baš on treba da bude pozvan za velika dela. Ono staro “gesta dei per francos” ne stoji kod njega samo i uvek između redova; na to će povremeno biti i izričitom podsećano. I kad se pred kraj Drugog svetskog rata natezao s Ruzveltom Zbog mesta koje Francuska treba da ima u svetu, tada ga je preko specijalnog, izaslanika Harija Hopkinsa (Harru Hopkins) zavetovao: “Ako Francuzi - koji su pre rata”, tako je rekao, “zapali u dekadenciju i zbog toga počeli da klize u poraz - sada žele da pobeda svojim pečatom potvrdi povratak Francuske u red velikih sila, onda to oni žele stoga što osećaju da se njihov spokoj i unutrašnji razvoj mogu dobiti samo po tu cenu. Sjedinjene Države nisu ni u prošlosti nikada htele da shvate da je sudbina Francuske tesno povezana s njihovim pozvanjem za Veliko.”
       Mogao je to biti i samo san o Velikom. O tome imamo svedočenje nepodložno sumnji iz pera privatnog De Golovog sekretara iz godina 1944/46, pisca Kloda Morijaka (Claude Mauriac), koji ga je u februaru 1947, godinu dana posle njegovog povlačenja iz vlade, pitao da li bi on, u slučaju da je ostao u vladi, mogao da učini mnogo šta drukčije nego njegovi nipodaštavani naslednici. Odgovorio je, pri čemu je još jednom o sebi govorio u trećem licu: “Naravno da ni De Gol ne bi mogao da uradi ništa bolje. Samo, ja sam Francuze zabavljao zastavama. Zabavljao sam ih Rajnom (‘Je les amusais avec le Rhin’). Ukratko, puštao sam ih da zaborave svoj jad, i oni su se sabrali u strpljenju.”
       Nije li ovo susret s voljom da se Francuskom “upravlja snovima”? U De Golovom viđenju nisu to bili nikakvi neispunjivi snovi. Bile su to vizije za čije je ostvarenje on hteo da probudi snage. Istu metodu primenjivao je on povremeno i u spoljnoj politici - u svakom slučaju onda kada nije hteo da u nešto ubedi samo vlade već i narode. Vizija jedne “od Atlantika do Urala” pomirene Evrope nije se tek u poslednjem redu odnosila na Nemce.
       Oni su u tome morali da nađu središno mesto. Kako bi to mesto izgledalo, ako bi Nemci preueli neku posebno aktivnu ulogu u tesnoj saradnji s Francuskom? I kako bi se moglo proći mimo njihovog nacionalnog pitanja, ako se svi drugi narodi Evrope pozivaju na veću nacionalnu samosvest?
       Njima se morala dati neka nada na ujedinjenje. O tome se De Gol izjasnio još u martu 1959. na jednoj konferenciji za štampu: Ujedinjenje oba odvojena dela u jednu jedinstvenu Nemačku, potpuno slobodnu, čini nam se kao prirodna sudbina nemačkog naroda, pod pretpostavkom...” On je to povezao s dve pretpostavke: priznanje granice Oder-Nisa i odricanje od atomskog naoružanja. Ova kratka formula ostala je za njega presudna. A pitanje ponovnog ujedinjavanja morala je da bude rešavano zajednički s Evropom izmirenom između Urala i Atlantika i uz učešće Sjedinjenih Država. Dugi rokovi koji su za to morali da budu, biti dati, zahtevali su mnogo strpljenja od Nemaca. I oni bi ih utoliko lakše podnosili kad bi im se prostirala vizija srećne budućnosti i ulivala izvesnost da ih Francuska razume.
       Tome je još u julu 1962. poslužio program zvanične posete Francuskoj, u koju je on pozvao saveznog kancelara Adenauera. Bilo je to putovanje puno prijateljskih gestova, koji se nisu odnosili samo na Adenauerovu ličnost već i na njegov narod: za kraj je priređena zajednička parada jedne nemačke i jedne francuske tenkovske jedinice na tlu Šampanje gde su se nekada vodile bitke, a potom i zajedničko bogosluženje u katedrali grada Rensa, nekadašnjeg mesta krunisanja francuskih kraljeva. Jedan uz drugog klečali su “stari Francuz i prastari Nemac” (De Golov citat); slika pomirenja obišla je svet.
      
       ERNST VAJZENFELD
       (dugogodišnji dopisnik nemačke televizije ARD iz Pariza)