Bivši nemački kancelar Helmut Šmit u svojim memoarima, objavljenim 1990. godine, opisuje prvi susret sa De Golom i analizira politiku francuskog generala

      Pre podne 7. septembra 1962. predsednik francuske države Šarl de Gol stigao je na hamburški aerodrom i uprkos kiši koja je lila kao iz kabla, krenuo u otvorenom automobilu prema hamburškoj Gradskoj kući - putovanje dugo 12 kilometara.
       Na desetine hiljada građana mog rodnog grada stojalo je u špaliru ili su čekali na Opštinskom trgu. Ova poseta Nemačkoj francuskog velikana - tako su oni osećali - ne samo da je stavljala pečat na mir među dvama narodima, već i na želju za tešnjom saradnjom koja je uživala obostrane simpatije. Uprkos programu i policijskim predostrožnostima, De Gol je dozvolio da se više puta zaustave, izlazio je iz automobila i stotinama ljudi stisnuo ruke koje su oni oduševljeno pružali prema njemu. Bio sam uzbuđen, ali istovremeno i zabrinut; jer sam kao senator u hamburškoj upravi unutrašnjih poslova bio odgovoran i za De Golovu bezbednost, a pokušaj atentata nismo ni u kom slučaju mogli isključiti. Tek kad je predsednik države, konačno, s velikim zakašnjenjem ušao u Gradsku kuću, nestala je moja nervoza. Osetio sam zahvalnost prema tom čoveku i prema njegovom prijateljskom izlaženju u susret jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu njegovom narodu priredio tako duboke jade.
       U gradonačelničkoj dvorani naše Gradske kuće, usred malo pompezne renesansne dekoracije kasnog 19. veka, stoje biste Viljema I, Moltkea i Bizmarka; na zidovima vise neke slike starijeg datuma, nekadašnjih gradonačelnika i senatora. Na užoj strani dvorane nalazi se kolosalno platno s grupnim portretom jednog ranijeg senata, sa svim senatorima u starinskoj službenoj odeći s belim okovratnicima. Gotovo dosežući visinom svoga tela glave namalanih senatora, dok su se s njegove slivale kišne kapi, De Gol je stojao usred svog okruženja i hamburških uglednika sa slika, da bi saslušao pozdrav gradonačelnika i na njega odgovorio. Učinio je to s mnogo dostojanstva - taj utisak neću nikada zaboraviti.
      
       Jelisejski sporazum
       Neću zaboraviti ni tri govora koje je De Gol toga dana održao u Hamburgu - pred oficirima Vojne akademije Bundesvera, u Gradskoj kući i u Privrednoj komori. Sva tri govora, na moje čuđenje najvećim delom bez podsetnika i pri tome dobrim delom izgovorena i na nemačkom, služila su istom cilju: poslužila su De Golovoj poruci o tešnjoj evropskoj saradnji između Francuza i Nemaca, gotovo da su na bestidan način laskali Nemcima (“Vi ste jedan veliki narod!”; a njegovi nemački slušaoci prihvatali su laskanja ne crveneći), i podupirali njegove lične ambicije za vođstvom.
       Nekoliko meseci kasnije, 22. januara 1963, De Gol i Adenauer zaključili su Jelisejski sporazum. Taj ugovor, koji je trebalo tesno da poveže Francusku i Nemačku, obećavao je De Golu slobodne ruke naspram Sjedinjenih Država (i prema Velikoj Britaniji), ali isto tako i prema Sovjetskom savezu. Adenauer je bio oprezniji, ni u kom slučaju nije hteo - uprkos tome što je skeptički procenjivao Kenedija (Kennedu) - da kvari sa Amerikancima. To niko nije hteo ni u Nemačkoj; sovjetski upad u Mađarsku, ali pre svega Hruščovljev berlinski ultimatum i podizanje Zida popreko kroz Berlin, još su bili u svežem sećanju. Stoga je u očima Nemaca svako udaljavanje od Sjedinjenih Država bilo opasno; poredbeno još slabe vojne mogućnosti Francuske, kao ni još dopola spremnog Bundesvera, u proleće 1963. godine samo su se retkim nemačkim političarima ukazivale kao prihvatljiv ekvivalent. Zbog toga je Bundestag, 16. maja 1963, ubedljivom većinom, Zakonu o ratifikaciji nemačko-francuskog sporazuma dodao jednu preambulu kojom su se oglašavale netaknutim ne samo sve multilateralne ugovorne obaveze Nemačke, već se izričito naglašavala i želja za tešnjim partnerstvom Evrope i SAD i za održanjem integracije borbenih snaga zemalja članica NATO, kojom se zahtevalo uključivanje Velike Britanije u Evropsku zajednicu i, konačno, u kojoj je čvrsto zapisana podrška ponovnom ujedinjenju Nemačke.
       Svi ovi elementi ne nalaze se u tekstu sporazuma; preambula je praktično predstavljala spisak svih onih ciljeva koje je De Gol odbio.
       U De Golovim očima, Jelisejski sporazum je ovom preambulom bio umnogome obezvređen. Istovremeno je počela i nemačka rasprava o američkom predlogu za jednu multilateralnu atomsku borbenu silu na moru (MLF, Multilateral Force), u koju je trebalo da bude uključena i Savezna Republika. To je doprinelo De Golovom razočaranju u Berlin. Izmenio je svoje namere, u leto i jesen 1965. blokirao je svako većinsko nadglasavanje u Ministarskom savetu Evropske zajednice politikom “praznih stolica”, u martu 1966. povukao je Francusku iz vojne integracije NATO (ali ne i iz Severnoatlantskog pakta) i u novembru 1967. blokirao po drugi put pristup Velike Britanije Evropskoj zajednici. Umesto toga otflertovao je sa Sovjetskim Savezom koji je u junu 1966. razmetno posetio - taman pošto je dao nalog da NATO sa svojom opremom i trupama napusti francusko tle.
       Pri tome je De Golova formula “Detente, Entente, Cooperation” imala funkciju poziva koji se upućuje Moskvi. Te formula učinila se mnogima od nas sasvim sporazumnom s dobrim odnosima između Pariza i Bona, jer je išla u susret i našim istočnopolitičkim interesima. Oni su u junu 1966. na dortmundskom godišnjem zasedanju SPD-a bili artikulisani s političkom težinom i od kraja 1966. razvijali se korak po korak pod saveznom vladom Kisindžer/Brant (Kissinger/Brandt).
      
       De Golovo nasleđe
       O sveukupnim strateškim ciljevima De Gola, o njegovom “Velikom planu” za Evropu, o unutrašnjim protivurečnostima njegovog političkog delovanja mnogo se gonetalo, pisalo i sporilo - u Sovjetskom Savezu i u Americi, u Velikoj Britaniji i u Nemačkoj, a da ne bude na kraju, i u samoj Francuskoj. Neki elementi ličnosti i promišljanja ovog čoveka koji je uveliko nadmašivao svoje evropske savremenike ostali su konstantni, pre svega duboka uverenost u istinsku konstitutivnu moć nacionalnih država. Sećamo se formule o “Otadžbinskoj Evropi”, s kojom je javna rasprava nastojala da karakteriše De Golovu predstavu o tome; sećamo se njegove gotovo mistične predanosti reuspostavljanju i učvršćivanju Francuske u red svetske politike; sećamo se, u vezi s tim ciljem, njegove predstave o neizostavnoj principijelnoj vojnostrateški nezavisnoj Francuskoj, nezavisnoj od etabliranih svetskih sila SAD i Sovjetskog Saveza; pri tome, kao pretpostavka, jedan savez zapadnoevropskih država predvođen Francuskom, koji bi istovremeno uključivao francusko vođstvo nad Nemačkom a isključivao Veliku Britaniju kao “Trojanskog konja” Amerikanaca. Konstantan je ostao i suverenitet kojim je De Gol zamenjivao argumente, instrumente i institucije koje su mu se činile upotrebljivim. To je ta taktička fleksibilnost koja je uvek i iznova zbunjivala analitičare, a pre svega one koji su bili De Golovi sa - ili protivigrači. No, isto kao i Vinston Čerčil (Čhurchill) - još jedan državnik svetskog formata koga je Evropa dala u 20. veku - umeo je i De Gol svojom privlačnom retorikom, dostojanstvenošću svojih uvek brižljivo insceniranih nastupa i svojom harizmom da fascinira svoju publiku i da veliku većinu Francuza povede za sobom.
      
       Zablude i promašaji
       Njegova poseta Nemačkoj 1962. povukla je najpre i veliku većinu Nemaca. Doduše, godinu dana kasnije, Kenedijev nastup u Berlinu - “Ja sam Berlinac” - nešto je umanjio dejstvo De Golove posete. Četvrt veka kasnije takođe je i Gorbačovljeva poseta Saveznoj Republici pokrenula neuobičajene izlive simpatija. U sva tri slučaja mi u Nemačkoj bili smo zahvalni za pomirljivo držanje koje su usvojili šefovi država, nekadašnjih ratnih protivnika.
       Svakako, De Golova politika veta unutar EZ i njegovo istupanje iz vojne organizacije NATO sredinom šezdesetih godina ohladili su nemačko oduševljenje za njega. No, kako su se ti događaji vremenski poklopili sa sveukupnom strategijom Lindona Džonsona, (Lindon Johnson) u celini nesimpatičnoj Nemcima, pošto su je osećali kao bezočnu i ne sasvim pouzdanu, i pošto su, osim toga, bili u kontrastu sa slabašnim političkim vođstvom Ludviga Erharda, De Gol je i u Nemačkoj ponovo stekao određene pristalice. Sredinom šezdesetih godina, u svakom slučaju, nije bila nikakva uvreda CSU-političare Franca Jozefa Štrausa i Karla Teodora od Gutenberga nazivati nemačkim “de golistima”, dok je većina spoljnopolitičkih verziranih portparola iz CDU, SPD i FDP nazivana “atlantistima”. Ova razlika je postala bespredmetna, kad je tokom 1968. fascinacija De Golom brzo opala - ne samo kao posledica studentskih nemira i generalnog štrajka u maju.
       Predsednik države tada se već približavao kraju osme decenije svog života. Dotle je već, tokom Drugog svetskog rata i na njegovom kraju u najvećoj meri bio doprineo vraćanju nacionalnog identiteta Francuskoj i novom nacionalnom jedinstvu. Već početkom 1946. isključen iz svih državnih položaja, on se 1958, u krizi Četvrte republike, još jednom vratio na čelo države, ostvario “glasačko carstvo” Pete republike, završio rat u Alžiru, otklonio puč i građanski rat i na kraju osvojio za Francusku ono mesto u svetu koje ona već decenijama nije imala - što je sve zajedno jedno moćno životno delo. Naspram tog dela, njegove zablude i promašaji stoje u dubokoj pozadini istorijskih hronika.