Fransoa Miteran o Evropi i nemačko-francuskom prijateljstvu

      Na put koji smo ostavili za sobom, možemo se, mislim, osvrnuti s ponosom. Svođenje računa za poslednje dve godine podupire to umnogome: ni u jednom vremenu nisu Nemačka i Francuska tako tesno i ustrajno sarađivale. Uveren sam da nikada ranije naše dve zemlje nisu toliko pozitivnih rezultata ostvarile za sebe, za sebe i za celu Evropu. Mislim da smem reći da ne postoji nijedna druga zemlja s kojom mi Francuzi održavamo odnose tako izuzetnog nivoa.
       A ipak, francusko-nemačko prijateljstvo nije nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ono nije ni prirodno ni automatsko. Istorija naša dva naroda veoma je isprepletana i povremeno je čak i vrlo dramatična. Unapred utvrđena harmonija, omiljena koncepcija jednog od vaših velikih filozofa, ipak ne upravlja tokom istorije. Pogotovo kad je istorija tako stara i tako složena kao vaša i naša, i kad je u njoj, već vekovima, bilo više prilika da se ukrste mačevi nego da se pruži ruka razumevanja. Naš odnos, shodno tome, neprestano se izgrađuje, pokretan snažnom političkom voljom i unapređivan onim instrumentarijem i načinima koje su razvili naši prethodnici a koje smo mi pokušali da usavršimo.
       U tu svrhu morali su mnogi različiti interesi i osetljivosti da se promene i da transcendiraju putem naše svesti o višem interesu, za koji smo mi odgovorni pred našim narodom i svetom u celini. Mi smo preduzeli inicijative. Neke od njih, u trenutku, pošto je istorija oklevala, a to je višestruko činila, mogle su izgledati veoma smele.
       Morali smo svi da posmatramo kako je potonula Evropa početkom 80-ih godina, Evropa koja je živela pod sovjetskom pretnjom; zajedno smo doživljavali potrese u Istočnoj Evropi, jugoslovensku tragediju, monetarne turbulencije, ekonomsku krizu - i ja ovde prekidam nabrajanje koje bi moglo da ide još mnogo dalje. Nikada nismo skrstili ruke. Taj viši interes meni je ulio veru da u njegovo ime smem da proklamujem solidarnost Francuske i Nemačke 1983. godine, pred Bundestagom; u njegovo ime je Helmut Kol podržao u Mastrihtu ekonomsku i monetarnu zajednicu; u njegovo ime smo 1984. nad verdenskim grobovima održali pomen stradalima; u njegovo ime naše zemlje našle su se na putu sve tešnje vojne saradnje. Neke od tih inicijativa izazvale su, u prvoj fazi, prirodno, negativne reakcije. Ali one su, na kraju, iz Nemačke i Francuske iznele u prvi plan misao o zajedničkoj sudbini, misao koja se sve snažnije probija snagom evidentnosti.
       Udeo prijateljstva u ovoj priči: to nije sve samo jedna dobro podmazana mašinerija ili posledica političkih sposobnosti, koje bi se, uostalom, mogle pokazati i kao grube greške. U tome ima mnogo više i jedne ljudske dimenzije, za koju smatram da je neophodna.
       Mislim na one stotine časova razgovora, na bitke koje smo vodili rame uz rame, na trenutke jakih emocija...
       Nije čudo ako je danas, ono što se naziva “francusko-nemačkim partnerstvom”, istovremeno postalo i barometar Evrope. Nas posmatraju i nas osluškuju. I najmanja navodna nesaglasnost alarmira novinske redakcije i vladine ustanove. Jačanje naše saglasnosti izaziva zavist i nepoverenje. A opet - i to znaju svi naši partneri, a ako ne znaju, ponoviću im još jednom večeras: francusko-nemački sporazum dobija u celom svom značenju samo stoga što stoji u službi evropskog jedinstva.
       To je, uostalom, rekao i savezni kancelar Helmut Kol kad je u onim danima 1989. godine branio nemačko jedinstvo. Da, nemačko jedinstvo u okviru evropskog jedinstva, francusko-nemačko partnerstvo u službi Evropske unije.
      
       Prioriteti
       Evropa dvanaestorice zajednički je stupila tim putem. Rezultate Mastrihtskog ugovora, koji se sada primenjuje, procenjivaćemo. Nemojmo, pod izgovorom novina ili davanja novog zamaha, nikada zaboraviti program koji smo sebi odredili. I on je već dovoljno ambiciozan. Možemo mi da otvaramo i nova gradilišta, ali da ipak završimo ona koja su još otvorena.
       Prioriteti se sami nameću: moramo i dalje da ulazimo u privredno-monetarnu uniju; da spoljnoj i bezbednosnoj politici obezbedimo trajnost; da osnažimo prve klice zajedničke odbrane; da privredni polet pratimo zamašnim infrastrukturnim programima; da našim nacionalnim identitetima i našim kulturama koje su po celom svetu ugrožene komercijalnim banalizacijama, da našim jezicima i svemu onome što mi jesmo i što se tim bolje daje ostvariti ukoliko smo jedinstveniji, dakle da svemu tome damo primerene šanse; da izgrađujemo takve sisteme koji omogućuju da slobodan život i bezbednost mogu da idu jedno s drugim: od srca želim i nadam se skorom ostvarenju Šengenskog sporazuma, bez novih prepreka koje bi nastale.
       Dok Evropa osnažuje svoje strukture, ona je istovremeno pozvana da se proširuje. Kao novi članovi već su sigurni Austrija, Finska, Švedska. Norveška još raspravlja; ostale zemlje se kandiduju. To izbacuje na površinu problem institucije koji će se naći u središtu samita vlada i o kojem se već žustro raspravlja.
       Helmut Kol će biti na konferenciji. Ja sam posmatraću to malo iz daljine, ali pratiće ih moje želje. Mora uspeti!
       Unija sa dvadeset ili više zemalja neće više funkcionisati kao unija sa dvanaest zemalja. Bitno je da Evropa, kad se proširi, ne izgubi svoje operativne sposobnosti...
       Same institucije moraju da postaju sve demokratskije. O tome među nama vlada saglasje. One moraju neprestano nastojati da organizuju oblike zajedničke politike. Pogledajte samo kako Evropa danas ne uspeva u pokušajima da otkloni ili reši nastajuće sukobe! Pogledajte samo šta se dešava u nekadašnjoj Jugoslaviji, šta se sutra može dešavati i u drugim zemljama! Već sada bih mogao da stavim prst na mapu i da kažem gde će to biti!...
      
       Javno mnjenje
       Ne želim vam o Evropi pričati od A do Š. Ali pošto je ovde reč o Evropi i francusko-nemačkom prijateljstvu, hteo bih da se osvrnem na ulogu štampe. Jer, odgovornost medija u shvatanju evropske izgradnje putem javnog mnjenja veoma je velika, pošto se to sada pretvorilo u javnu debatu i nije više vlasništvo samo manje grupe, neke elite, nekog društvenog sloja ili profesionalne sredine. Mediji su u prošlosti imali velike zasluge, jer su celu mašineriju stavili u pokret. No, sada je to stvar svih, stvar građana. A građanska Evropa je, konačno, kruna svih tehničkih i političkih organizacija.
       Pokušao sam da za ovakav razvoj nađem potvrdu u svojoj zemlji, kada sam na gotovo sveopšte iznenađenje zatražio referendum - na koji me nije primoravala nikakva odredba Ustava - o usvajanju Mastrihtskog ugovora. Znao sam da to nosi rizik, kao što bi ga nosilo i u svim drugim zemljama Evrope. Javno mnjenje ne obrazuje se uvek s jednakom brižljivošću...
       Francuska se, dakle, angažovala. Baš tako! Meni je tada bilo prebačeno da je mali broj onih koji odobravaju. Ali da smo izgubili, to bi se uzimalo protiv mene: takva je demokratija! Francuski narod je se angažovalo. I to delo ne bi smelo biti upropašćeno radnjama nekoliko ljudi. Konačno, ne može se pri svakom slučajnom zaokretu unutrašnje politike reč naroda ponovo dovoditi u pitanje.
       Ja imam veru u razvoj javnog mnjenja, čak i kada svaka tri meseca ankete, talasi resantimana, političke teškoće ili međunarodni protesti doprinose tome da razni cehovski krugovi Evrope stavljaju na stub kritike Evropski savet, Komisiju, itd. U takvim trenucima čovek je u iskušenju da kaže: “Pustimo mi javno mnjenje, inače ćemo još morati da gledamo kako se ruši ono što smo mi s mukom izgrađivali.” Ali to bi bila greška! Mi moramo upravo nastojati da debatu i razlaze okrenemo u suprotnom smeru. Mediji, koliko audiovizuelni toliko i štampani, u prilici su da javnom mnjenju stave na raspolaganje potrebne elemente za razmišljanje.
       Započeli smo posao za koji je potreban dug dah. Tek sa izvesnog odstojanja načinjeni napredak moći će da bude procenjen. Mi ćemo još morati da proživimo faze obeshrabrenja i faze euforije. Važno je da ne ispustimo niti. A prepustimo vremenu i istoriji da razjasne redosled stvari, da odvoje bitno od sporednog. Savezni kancelar još se seća, isto kao i ja, kakve su pre deset godina bile debate o Evropi. Evropa iz 1982. bila je obolela i strahovala je od prelaska sa deset članova na dvanaest. Danas se vode razgovori o suverenitetu, zajedničkoj moneti, odbrani; razmatra se stvaranje unije svih demokratija na kontinentu. Ukratko, smelost je sada snošena snovima i saznanjima o zajedničkim interesima.
       Hteo bih da zahvalim onima, a posebno saveznom kancelaru Kolu, koji su doprineli svemu ovome. Ko je za mene bio - tako se može reći - kao saputnik koji se uz mene nalazio i kad su izvođeni ručni radovi i kad se stvaralački razmišljalo, jer je slučaj hteo da mi već dvanaest godina delimo političku odgovornost. Treba da znate da sam prijemčiv za znake njegovog prijateljstva, da me oni ne ostavljaju ni hladnim ni ravnodušnim. Što se mene tiče, politička odgovornost ne može se odreći ni osećajnih trenutaka. Ne gradi se samo ciglama i cementom.
      
       Od utopije do realnosti
       Ponekad pričam sledeću priču, koja ne potiče od mene: U srednjem veku, neki putnik iz druge zemlje vidi radnike kako slažu kamen na kamen. Zastaje, i pita zidare: “Šta to radite?” “Pa, valjda vidite, slažemo kamen na kamen!” Putnik se na to okreće drugoj grupi koja, nešto malo dalje, radi isto. Pita i njih: “Šta to radite?” Na što mu radnici odgovaraju: “Podižemo katedralu.” U tome je cela razlika. Mi smo nastojali da izgradimo katedralu. Hvala vam što ste to zapazili.
       Fransoa Miteran, taj Homme de lettres i - uz Šarla de Gola - svakako jedan od najznačajnijih državnika Francuske iz druge polovine prošlog veka, sledećim rečima označio je svoju “utopiju”:
       “Sanjam o predodređenju Nemačke i Francuske da su one svojim geografskim položajem i starim suparništvom izabrane da daju znak Evropi. Ako su obe zemlje u sebi sačuvale ono najbolje, ono što ja bez oklevanja nazivam instinktom za veličinu, onda će one shvatiti da je ovde reč o jednom projektu kojega su one dostojne.
       One će najpre morati sebe da ubede. Francuska, neprestano izložena iskušenju da se okrene samo sebi, epskoj iluziji o usamljenoj Veličini; Nemačka, neprestano na klackalici svojih opredeljenja, ili kao nacija ukorenjena u jedinstvo Evrope, ili kao nepriznata naslednica imperijalnih ambicija.
       Neko će mi se suprotstaviti: To je utopija! No, šta je o utopija? Ili je apsurdnost, i onda će se vreme pobrinuti da dobijemo odgovor. Ili je, pak, anticipacija nekog novog mogućeg stanja. Da se u ovom času, kad je u Evropi sve moguće, želja ispuni nekim obrtom volje, onda bi utopija postala stvarnost. I mnogi od vas će je spoznati.”
      
      

Kada su francuski predsednik Fransoa Miteran i nemački kancelar Helmut Kol zajedno, držeći se za ruku, 1984. nad verdenskim grobovima održali pomen stradalima, bio je to jedan od ključnih trenutaka nemačko-francuskog pomirenja. U govoru održanom prilikom uručenja Nemačke medijske nagrade u Baden-Badenu 25. novembra 1994. iz koga prenosimo delove, Miteran se priseća kako su on i njegov nemački prijatelj gradili nemačko-francusko prijateljstvo i na čemu ono počiva.