Delikatno je razjasniti evropsku viziju svake države i uspostaviti zajedničke kriterijume

      Jedan takav ugao gledanja počinje sledećim pitanjem: da li je politička Evropa bilo šta drugo osim borbe za nacionalne interese država koje, logično, izlaze osnažene iz zajedničkih kompromisa, ili, u suprotnom, znači li ona neizbežnu eroziju suvereniteta nacija, sukcesivnim povlačenjem u interesu jedne evropske elite koja se ne smatra legitimnom?
       Poznata je žestina ove debate u Francuskoj (koja se naročito bavi drugom hipotezom, čudno zanemarujući prvu), uprkos tome što su kritički istorijski radovi o evropskoj integraciji malobrojniji od biografija i memoara. Izvorni politički spor, grub i višeznačan, između federalista i branilaca Evrope otadžbina van svake sumnje je doprineo potiskivanju istorijskih istraživanja u Francuskoj: prvi su se doslovno držali Evrope otaca-osnivača - vođeni nostalgijom za evropskom viševekovnom idejom - i odlučni da ujedine svoje snage pred spektaklom ruševina 1945; drugi su više voleli da deluju u tišini da ne bi svoju praksu izložili istorijskoj kritici. Iz zemlje koja je najkritičnija prema evropskoj epopeji, Velike Britanije, najmanje sklone hagiografiji, potekle su studije koje su bacile najviše svetla na istorijske činioce interakcije koji su oblikovali današnju političku Evropu.
       Pomenute su različite interpretacije istraživača: istoričara, ekonomista, politologa. Jedni su govorili o integraciji kao rezultanti rastuće međuzavisnosti zemalja-potpisnica ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, o izazovu kumulativne istorijske logike, s perspektivom stvaranja jedne nadnacionalne unije (Ernest Haas). Drugi su isticali otpor države-nacije podrazumevajući posleratnu integraciju kao sredstvo da se ona učvrsti, ako ne i očuva (Alen Milvard). Da li je polazna tačka počivala samo na približavanju posleratnih javnih mnjenja koja su pospešila konsolidaciju demokratskih režima? Treba li je smestiti u sećanje na ratna iskustva - ponižavajući poraz Francuske, vojnu nadmoć nemačke nacije - navodeći francuske rukovodioce da ugrade podeljenu ali demokratizovanu Nemačku u instituciju koja će biti trajnija od nepostojanih političkih saveza? Centralna uloga francusko-nemačkog “para” od samog početka i istaknuto mesto francuskih inicijativa pozivale su na jedno više strateško čitanje novije istorije. Svaki od partnera je u njoj našao svoj interes: “putem evropske izgradnje, Francuska je težila reinkarnaciji, Nemačka iskupljenju”.
       O tome svedoči serija osnivačkih akata. Šumanov plan iz 1950. godine (Evropska zajednica za ugalj i čelik) imao je za cilj da stavi rudarski i industrijski potencijal Nemačke pod zajedničku kontrolu na način kojim bi isključio svaki rizik ponovnog nemačkog naoružanja i ukinuo savezničku okupaciju Rura. Konrad Adenauer i Gi Mole saglasili su se o uslovima Rimskog ugovora koji je nudio rešenje za nemačku industriju i francusku poljoprivredu; Adenauer je želeo da ojača evropsko jedinstvo naspram sovjetske pretnje (posle ustanka u Budimpešti 1956) i utvrdi način kojim bi se omogućilo da ponovno ujedinjenje, zapisano u Osnovnom zakonu, bude poštovano od Francuske; u Parizu su se brinuli zbog engleskih ponuda o zoni slobodne trgovine u pravcu Bona (buduća Evropska zona slobodne trgovine - EFTA) dok su tokom Suecke krize (novembar 1956) shvatili da se London vezuje za Vašington, koji je odranije odbijao da podrži francuske kolonijalne ekspedicije. Treća etapa je dovela do zajedničke poljoprivredne politike (1962), koja je bila veoma povoljna po Francusku, i potpisivanja Jelisejskog ugovora, početkom 1963. godine, dve nedelje pošto je Francuska odbila britanski zahtev za prijem: kao nuklearna sila, degolistička Francuska je mogla, putem ove privilegovane diplomatske veze, imati nadzor nad evropskom integracijom koju je vodio Valter Halštajn i zaustaviti 1966. godine bilo kakvu odluku koja ne bi bila doneta konsenzusom (Luksemburški kompromis). Inicijative Helmuta Šmita i Valeri Žiskar d’Estena - stvaranje jednog evropskog monetarnog sistema, nametnuto briselskoj komisiji, i stvaranje Evropskog saveta, stvarne izvršne vlasti - učvrstili su francusko-nemačko približavanje u vreme dok se stvarala nemačka istočna politika (prema Istočnoj Nemačkoj i satelitskim zemljama) i dok je francuska privreda, pogođena dvema naftnim krizama, imala potrebu za većom monetarnom stabilnošću. Kasnije etape potvrdiće centralno mesto francusko-nemačke interakcije u evropskoj dinamici: jedinstveno tržište i monetarna unija, koji su se razvijali naporedo sa zajedničkom voljom da se potvrdi vezivanje Nemačke za Evropu i koje deluje “u ime Evrope”. Nedavno otvaranje nemačkih arhiva o ponovnom ujedinjenju (Dokumente zur Deutschlandpolitik, 1998) ukazuje da je francuski cilj, iz perspektive Bona, bio da istovremeno obezbedi nemačko angažovanje u ekonomskoj i monetarnoj uniji: nemački interes je bio da “relativizuje svaku sumnju prema hegemoniji”; francuski interes je bio da uspostavi vezu između ujedinjenja i učvršćivanja evropske integracije.
       Ukoliko francusko-nemačka interakcija ostane vektor evropske logike, stavovi zajednice slediće jedan drugi činilac koji vodi poreklo iz federalističke vizije Žana Monea (koga biografija Fransoa Dišena (1994) takođe otkriva u svom vremenu kao međunarodnog avanturistu dostojnog Andre Malroa) i njegove ekipe koji su zamislili originalan odgovor na američki zahtev za koherentnu politiku Francuske prema Nemačkoj. Bliskost Monea sa američkom elitom odigrala je bitnu ulogu u pridobijanju podrške Amerike koja je želela da ojača Zapadnu Evropu prema Sovjetskom Savezu. Mone je za cilj imao jednu nadnacionalnu strukturu za Evropu, koja bi se postigla “kontinuiranim procesom reformi koje mogu trajnije oblikovati sutrašnji svet od revolucionarnih načela toliko rasprostranjenih na Istoku”. Stručnjak, koji je uz to bio praktičar, znao je da izgradi drugi rečnik približavanja između Pariza i Bona koji nije bio neposredno politički.
       U celini, evropska integracija je bila rezultat veze između četiri različite sile: Moneovog metoda u službi jedne federalističke strategije koja je imala za cilj da prevaziđe razorne nacionalizme; američku volju da učvrste zapadni bastion protiv Moskve; francuski interes da okruži Nemačku jednom evropskom strukturom, uz podršku drugih nacija (Beneluks, Italija) i da obnovi svoj uticaj u svetu; nemački interes bio je da stvori uslove za svoje ujedinjenje. Konačno, ovi različiti ciljevi mogli su se postići zato što je zajednički interes bio da se stvori jedna integrisana Evropa, uslov stabilnosti demokratskih režima i društvenog napretka.
       Različiti motivi država su trajna realnost. Oni se izražavaju putem različitih vizija, čija idealna priroda je relativizirana sukobima s interesima suseda. Svaka država ima sopstvena očekivanja ali je sličnost stavova iznenađujuća.
       U prvim etapama evropske integracije više nacija se suočilo s potrebom da se pronađu novi horizonti, novi vektori uticaja različiti od kolonijalne dominacije koja je došla do svog kraja. To je važilo za Francusku, koja je u političkoj Evropi tražila i zamenu za kolonijalnu imperiju: ratovi u Alžiru (1954-1962), na Suecu (1956), Rimski ugovor (1957) vremenski su se podudarili. Druga sredstva uticaja bila su nuklearno oružje i mesto stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Portugalija je u vreme dekolonizacije (posle dugih ratova u Angoli, Gvineji-Bisao i u Mozambiku) krenula sličnim putem: ona se oslobodila “prekomorskih teritorija” da bi se okrenula evropskom kontinentu. Evropa je stoga klub nacija koje su manje ili više nostalgične za svojim imperijama; samo nekolicina njih je izuzetak (Luksemburg, Irska); one su pre ili kasnije morale da prežale teritorijalnu moć (Švedska, Danska, Austrija, Francuska, Italija, Velika Britanija, Španija, Belgija, Holandija, Portugalija), ili čak da se odreknu veće nacionalne teritorije (Grčka, posle neuspeha Megali Idea; Nemačka, posle prihvatanja granice na liniji Odra - Nisa; Republika Irska, posle sporazuma iz 1998, kada su zahtevi za ujedinjenjem Irske ostali u drugom planu).
       Da li su nacionalni interesi žrtvovani? Većina država manjeg obima i manje težine pronašla je u političkoj Evropi, zasnovanoj na načelu legaliteta (i, dakle, s pravom veta na odluke za koje se smatralo da se tiču njihovih vitalnih interesa), garanciju zaštite od hegemonističkih namera jedne posebne države ili od ustupaka učinjenih njihovim protivnicima (slučaj Grčke suočene s Turskom: od njenog ulaska u Uniju, ekonomski raskorak između dve zemlje je smanjen: grčki bruto nacionalni proizvod 1981. godine iznosio je svega 50% turskog BNP-a i 65% u 1997. godini). Da bi se izbeglo da jedinstvena valuta bude sasvim pod kontrolom zemalja Zapadne Evrope, Francuska je podržala ulazak Španije, Portugalije i, pre svega, Italije.
       Veoma je delikatno razjasniti “evropsku viziju” svake države, zbog toga što to pretpostavlja da se raspolaže jedinstvenim kriterijumima i mernim sredstvima (elite, mnjenje, partije...) koje uspostavljaju njen standard. Moguće je, međutim, citirati specifične vizije u njihovim osnovnim crtama.
      
       MIŠEL FUŠE
       (Autor je bivši savetnik francuskog ministra inostranih poslova Ibera Vedrina)
      
      

Značaj razlika u mentalitetu Problemi francusko-nemačke komunikacije               Na naučnom skupu organizacije “European Journalists”, održanom u novembru 2001. godine na Univerzitetu u nemačkom gradu Gisen, komunikolozi i stručnjaci za medije formulisali su šest teza, koje na neobičan način osvetljavaju nemačko-francuske odnose - kroz prizmu struktura njihove komunikacije. Teze su provokativne i zamišljene kao osnove za raspravu koja bi našla rešenja kako da se prevaziđu stare i nove komunikacione barijere:               1. Mada ekonomska isprepletenost između Nemačke i Francuske godinama već postaje sve uža i trgovinski odnosi rastu, spremnost stanovništva obe zemlje da se bavi jezikom i kulturom komšije kontinuirano opada.               2. Uvođenje evra i nužnost za jačom komunikacijom dovešće do povećanja problema u komunikaciji između Nemačke i Francuske.               3. Površni kvalitet uobičajne retorike prijateljstva postaje transparentan kroz političke, ekonomske, kulturne i medijske kontroverze. Neki čak govore o “Sledećem ratu sa Nemačkom” (Filip Delmas - Philippe Delmas).               4. U ekonomiji, na primer, razlike izgledaju ovako: Nemci pregovaraju orijentisani prema predmetu, eksplicitno i analitički, Francuzi pregovaraju orijentisani prema osobi, implicitno i odgađajući. Francuzi traže u fuziji preduzeća izgradnju njihove moći, Nemcima je stalo do povećanja dobitka.               5. Razlozi za povećane smetnje u komunikaciji ne leže samo u aktuelnoj nužnosti jače političke i ekonomske saradnje, nego štaviše u dubljim razlikama u mentalitetu, ponašanju i slikama o sebi i drugima.               6. Svest o razlikama i suprotnostima postaje sve virulentnija i dovodi do rastućih komunikacionih izazova u politici, privredi i medijima. Na to obe strane nisu pripremljene.