Nemačko-francuski kulturni telvizijski kanal Arte

      Kako se, molićemo, ide do Strazbura? Iz Nemačke postoji još samo jedan direktan let, i taj polazi iz Minhena. To je objašnjenje zašto glavna redakcija kanala Arte u Strazburu tako retko može da vidi svog predsednika Jobsta Ploga. Jer Plog mora, zaobilazno, da svoje putovanje započne iz Hamburga, gde svoju glavnu i celodnevnu dužnost obavlja kao rukovodilac NDR-a (Severnonemačke televizije). No, njegov prethodnik, Francuz Žerom Kleman, takođe je dolazio samo dva puta mesečno - za šta sa pariske strane ne mogu postojati nikakvi praktični razlozi. Strazbur je za evropski kulturni kanal samo jedna od mnogih lokacija na kojoj prava vlast povremeno izvodi gostujuće predstave. A između tih gostujućih predstava, predajnik brine o sopstvenom životu - kao nekada vlastelinsko osoblje, dok je gospoda žurila u Gradsko pozorište.
       “Kopile politike”, kako jedan nemački upravnik rado naziva kanal Arte, puni deset godina postojanja. “Poslednje dete hladnog rata”, kako kaže jedan drugi, najavili su u novembru 1988. Helmut Kol i Fransoa Miteran na jednom francusko-nemačkom samitu. Nastalo je državnim ugovorom u predvečerje nemačkog ponovnog ujedinjenja 1990, a u pravnom smislu došlo na svet 30. aprila 1991. Prve korake na ekranu isprobalo je godinu dana kasnije.
       Sada se program emituje od sedam uveče do negde posle ponoći. Uskoro bi trebalo da bude i pravog poslepodnevnog i vikend-programa za gledaoce zainteresovane za kulturu, rezolutno “evropski”. A šta je to, moraće još da se pokaže. Jer, najsigurnije saznanje u deset godina starom kanalu Arte glasi: evropski televizijski gledalac ne postoji.
       Pred ekranom se čovek - ma koliko se on predstavljao otvorenim za svet dok je na odmoru, kad kupuje odelo ili automobil - pretvara u čoveka od navika ukorenjenih u domaćem tlu. Tu on hoće da vidi ono što zna i što ima veze s njim. Hit-liste gledalaca na kanalu Arte jasno su podeljene na nemačke i francuske ljubimce. Šta jedan francuski gledalac, na primer, može da uradi s petočasovnim snimkom nove postave Fausta Petera Štajna (Stein)? Šta će jedan nemački gledalac s dokumentarcem koji ide tri večeri (!) uzastopno o propasti banke “Kredi Lione”? Najveću kvotu gledanosti u Francuskoj imao je francuski igrani film Marijus i Žaneta. U Nemačkoj je to bio “čabar”, a najveći uspeh imao je Limeni doboš, s kojim, opet, Francuzi nisu znali šta će. A i jednima i drugima najviše se svidelo nešto što im je podjednako strano: Out of Africa.
       “Kulturna propusnost u Evropi uveliko je opala”, kaže Andreas Štrajtmiler (Schtreitmuller), koji u Strazburu rukovodi redakcijom igranih filmova. Gledaoci, u celini, nisu više tako otvoreni za estetike koje dolaze sa strane, za strani stil ili muziku, kao što su to bili pre 20 ili 30 godina.” Javno-pravne televizijske ustanove u Nemačkoj proizvode u međuvremenu manje od sedam odsto svojih serija i TV filmova u zajednici s inostranim partnerima. U mnogoljudnim zemljama Zapadne Evrope smanjuje se udeo inostranih programa, uključujući i američke, jer su emisije iz sopstvene produkcije, zbog mogućih prihoda od daljih unovčavanja, finansijski povoljnije.
       “I francuske stanice su u početku verovale da će uspeh Dallas-a odzvoniti kao posmrtno zvono domaćim produkcijama. Kakva greška!”, kaže Žan Roza (Jean Rozat), drugi čovek programa Arte u Parizu. U međuvremenu, francuske stanice jedva da u najgledanijim terminima prikazuju još poneki strani film. Televizija, bilo da je privatna ili državna, nije više nekakav “prozor u svet” kao što je to bila ranije; nije čak ni tavansko okance. Gledaoci su poželeli da na ekranu vide odslikanu sopstvenu sliku. “Osmotrite uspeh državnog regionalnog studija FR 3, ili Podnevni magazin privatne stanice TF 1.” Tamo se pri gledanosti od 50 odsto ređaju opširni izveštaji o vatrogasnim intervencijama u severnofrancuskim selima ili reportaže o vozačima koji stoje na zakrčenom autoputu. Teme, koje se u razgovoru sa pogođenima teško mogu pretvoriti u sliku, mogu se računati kao da ih i nema.
       Arte sada pravi upravo suprotno od jeftinog programa. Njegove emisije proizvode se od 60 do 70 odsto u inostranstvu. Nemačka i Francuska daju po jednu trećinu tom doprinosu, a jedna trećina se kupuje ili radi u koprodukciji sa trećim zemljama. Gledaoci moraju da prihvate ne samo generalno viši nivo zahtevnosti - ne više onako elitistički kao u prvim godinama, ali ipak - već i druge boje, ritmove, dramske radnje i sinhronizovane glasove, a pri najavi uživo čak i neki uglavnom bezizražajno prepeglan sinhroni prevod. Uprkos tome, TV stanica je cenjena od strane manjina, koje se dnevno menjaju, visokopoštovana od sopstvenih gledalaca kao i od publike, koja Arte nikada ili retko gleda. “Verbalno priznanje” , kaže jedan Arte-pionir, “mnogo je veće od vizualnog korišćenja”.
       Arte omanjuje kad je u pitanju gledanost. U Francuskoj je ona još i pristojna s prosečno pet procenata vikendom. U pretežnoj većini domaćinstava Arte je jedna od samo šest stanica čiji je prijem moguć - tako da pri “hvatanju” programa neko se i “zalepi”. Krajem 2002, međutim, Francuzi će imati izbor između 30 programa. Tada će kucnuti čas istine. On je u Nemačkoj kucnuo pod nepovoljnim predznacima odmah pri rađanju: ovde je Arte oduvek emitovan samo preko kablovske ili satelitske televizije, a njegovi akcionari, Prvi i Drugi program nemačke televizije, ARD i ZDF, sve su učinili da to kukavičje jaje nemačko-francuske politike zbližavanja ne postane popularan konkurentski odašiljač.
       Osam godina su javno-pravne televizijske stanice u svojim programima prećutkivale Arte kao kakvu mučnu uspomenu. Ni reči reklame u nemačkim domovima. Tek otkako je Jobst Plog postao predsednik stanice Arte - a on je kao direktor NDR-a knez među televizijskim knezovima - na javno-pravnim TV-stanicama pojavili su se reklamni spotovi, mada ni tu osobito mnogo. Otada je gledanost u Nemačkoj zvanično porasla sa 0,5 na časnih 0,8 procenata.
       - Arte pati od konstrukcionih grešaka koje čine osnovu njegove egzistencije, pre svih od pogrešne simetrije između Nemačke i Francuske. Obe strane imaju po 50 procenata udela, svaka daje polovinu para i po šest članova Predsedništva, i nijedna od njih nije spremna da svoju moć prenese na neki zaista nezavisan krug ljudi. Pri svakom odlučivanju obe strane moraju najpre da obezbede nacionalnu saglasnost, a onda i saglasnost druge strane - jednoglasnu, od 12 glasova. Na francuskoj strani država je ta koja daje ton, a na nemačkoj mora jedna jedinstvena mešavina od trojice ARD i trojice ZDF predstavnika da nastupi jedinstveno. Francuzi vide nemački federalizam kao kasno-feudalan, a Nemci svoje francuske partnere kao zakasnele apsolutističke. Bilo kako bilo, neposredni učesnici naučili su tokom godina da je onaj drugi takav kakav je: drukčiji.
       Čim se odluke donose na nivou koji ima malo čega svakodnevnog s nemačko-francuskim kompromiserskim poslovima, mašinerija zaškripi. Pre godinu dana, francuska vlada je htela da sveukupan državni televizijski prostor prispoji jednom TV-holdingu i da u to, brzopotezno, upakuje i Arte. Plog se pobunio - Arte nije nikakva francuska stanica - i prilično otvoreno došao u sukob sa ministarkom kulture. Ona je bila veoma začuđena. Savezni kancelar nije prilikom poslednje posete tu temu ni pomenuo! Plog je ponosno izjavio da je u Nemačkoj radijsko-televizijska oblast stvar svake pojedine pokrajine. On uopšte i ne misli da se obraća saveznom kancelaru. Francuski predsednik vlade nije želeo da veruje u toliku nezavisnost i ipak je intervenisao kod Gerharda Šredera.
       I šta sada treba da se dogodi s kanalom Arte? Šta će se desiti ako Francuzi - kako se povremeno priča - ukinu televizijsku pretplatu? “Arte uživa posebnu zaštitu”, kaže Plog. Koja je druga televizijska stanica međunarodno-pravno obezbeđena? Na nemačkoj strani, direktori, koji u početku nisu hteli da imaju Arte, svim silama će se truditi da opstane i da finansijski ostane dobro obezbeđen: od ukupnog budžeta kanala Arte (305 miliona evra) ipak samo 20 procenata odlaze u strazburšku centralu, a po 40 procenata kanalu Arte Francuska u Parizu i kanalu Arte Nemačka u Baden-Badenu.
       To je najmanje vlasno mesto u celom poduhvatu. Mala deobna kancelarija, interno nazvana “Sanatorijum”, koja upravlja sredstvima: fiksirani paušali za sve programske okosnice koje izliferuju ARD i ZDF, ma koliki bili troškovi liferanta. Za 240 minuta “Tematske večeri” dobija se 285 000 evra, za 45 minuta “Dokumentacije” 58 000 evra. Za javnost se poverenici kanala Arte zaklinju da njihove isporuke toliko i vrede. A znaju da to nije tačno.Od njihove sopstvene hijerarhije svakako se očekuje da redovno ostvaruje dobitke - s “Tematskim večerima”, na primer, 100 000 evra, okruglo trećina paušala. U takvim okolnostima, Arte-odašiljači moraju pod svoj krov pre svega da prime ono što je kuća i tako i tako htela da proizvede ili ono što već čeka u arhivama.
       “Kanalu nedostaje izdavački rukopis”, potpuno s pravom kaže Jobst Plog. Inteligentnom posmatraču i prema svetu otvorenom predsedniku Arta Plogu odmah se veruje da mu to smeta. On govori jezikom razuma: Strazburu je potrebno više vlasti. Ne može biti tako da centrala Arta sme samo teoretski da odbije ono što joj se isporučuje. Ona posebno mora biti u stanju da od svojih nemačkih akcionara (pa i od Plogovog rođenog programa, NDR-a) sme tražiti produkcije koje nisu namenjene samo regionalnim televizijama, već koje su od samog početka krojene prema evropskoj publici. Partnerstvima i kooperacijama, kanal Arte odavno je prerastao svoje nemačko-francuske početke. Plog hoće da ojača taj evropski kolosek. Put do “evropske televizijske firmirane robe”, o kojoj rado govori, vodi, međutim, kroz veliku crnu rupu: nedostaju poznata lica i zajednički jezik, koji sve to zajedno, pa i gledaoca uz program, povezuju. Arte ima samo jednu najavljivačicu, Anetu Gerlah, (Anette Gerlach) koja vodi emisije i na nemačkom i na francuskom i ponekad oba jezika na brzinu pomeša. Što da ne? Toliko citirana “evropska javnost” i na televiziji je pitanje evropskog obraćanja.
      
       ŽAKLIN ENAR
      
      

Ime Arte važi kao sinonim za nemačko-francusko sporazumevanje, kao dete ere Kol-Miteran, kada su prijateljski odnosi između te dve zemlje bili u punom cvatu. Novina tog medijskog poduhvata bila je: jedan te isti program, za Nemce na nemačkom, za Francuze na francuskom, zajedničko rukovodstvo, zajednički budžet, zajedničke redakcije i produkcije. Povodom desetogodišnjice osnivanja nemačko-francuskog kulturnog kanala, koji je 30. maja 1992. emitovao prvu emisiju, publicistkinja Žaklin Enar postavila je pitanje, da li su Francuzi i Nemci na toj talasnoj dužini našli isti jezik? Prenosimo članak iz “Di cajta”.