Ako sam korektno razumeo agencijske vesti - da Viktor Igo živi u da(v)našnjoj Srbiji, slušao bi Zorana Kalezića i ne bi mu palo na pamet da piše "Jadnike"! Eto koliko je presna i mrsna aktuelna DUHOVNOST koja nas je snašla (ciklično-ponavljajuća u ničeanskom smislu uspona i pada Izabranog a nimalo izbirljivog Narcisa koji se kao "čovečanstvo" voli da predstavlja). Ova parabola, natopljena rakijskim/istorijskim determinizmom, nije neka od onih originalno srpskih specifičnosti (kako smo već navikli da doživljavamo univerzalnu i krajnje nemetaforičku "stvarnost"). Mislim, tako je to s piscima oduvek: tek skoro je, u svojim "memoarima u nestajanju", doživotni kamarad doživotnog Fidela, glasoviti nobelovac Markes, priznao da je napustio rodnu mu Kolumbiju kada je saznao da je Bregović Goran koristio kokain za pisanje tekstova o bekrijama, pastirima i bosanskim kopitarima. I kako posle da se diktatori ne zainteresuju za "magični realizam", verujući da je Pablo Eskobar bio upućen u tajnu formulu za kontrolu narodne volje? A, povrh svega, frustrirano-titoizirani Srbi, iako zadojeni nacionalnim pitanjem, nikako da shvate zašto je "Jugoton" bio najmoćnija partijska ispostava posle JNA!
       Ali ništa bolje od slavnih pisaca nije prošao ni vremešni mrtvak Pekinpo, koji nikada nije priznavao razliku između alkohola i formaldehida! Još za života imao je otpadničku reputaciju i bio ozloglašen zbog svog ekstremnog majstorstva i neverovatne umetničke imaginacije koja se nije libila da pređe granicu brutalne stilizacije, u stalnoj potrazi za epskom supstancom u ljudskoj sudbini. Međutim, tek sada, s trendi-terorističkim egzibicijama - koje su primer fanovskog verovanja da se ELITA UBICA i BEKSTVO završavaju "nihilističkim hepiendom" (sic!) - Opaki Sem bi bio osuđivan kao Pogani Prorok i Virus Najčistijeg Zla! Ha, ima li većeg komplimenta za nekoga ko pretenduje da bude umetnik, u pauzama između dva pijanstva? Fakat je nepobitni da je retko kada razračunavanje sa establišmentom (kao i mediokritetstvom tzv. običnog sveta!) postalo sinonim jedinstvenog stila i vrhunske klase. A na to se, pored svih legendi i skandala, svodi "slučaj Pekinpo". Posle hrišćanima svojstvenog zgražavanja - uz prećutno kanonizovanje prethodno anatemisane jeresi - bilo je neminovno da dođe vreme kada će i muslimani upoznati neke od trikova najvećeg režisera postfordovskog doba. I poželeti da uživaju u njima - ne bi li im život postao malkice herojskiji, a mistični smisao postojanja bombastično opipljiv...
       Dakle, Holivud je krenuo na grandioznu, histerično posećenu turneju/hadžiluk od Njujorka do Moskve. Interesantno da se baš u vreme kad se u Moskvi spremala repriza Menhetna i Balija, u zemlji senzibilnog Tonija Blera desilo nešto neobično indikativno: posle punih petnaest godina zabrane, nadležna Komisija je dozvolila da se Pekinpoov film PSI OD SLAME pusti u video-distribuciju. Tako je, po oceni tamošnjih stručnjaka cenzorske provenijencije, "najkontroverzniji i najšokantniji film ikada snimljen na britanskom tlu", ponovo dostupan onima o čijoj je naravi onako "bokserski izokola" zapravo govorio.
       E, tek sada humanistički nastrojeni estetičari pljuju žilavu lešinu besmrtnog filmadžije! Zašto? Pa, nekako se dogodilo da je rečeni film (bez ikakve autorove želje!) ispao paradigmatičan za dijarejično stanje Novog Svetskog Poretka, skoro do fiziološke nepodnošljivosti - što upravo i potencira svu ukakanost tog proždrljivog i nesvarljivog "fenomena". Naime, kao što znaju mnogobrojni srpski filmofili, u PSIMA OD SLAME, glumačka maskota liberalne posthipijevske Amerike, kilavi Dastin Hofman, glumeći samog sebe - dakle, metiljavog intelektualca koji, metafizički razočaran konzervativnom, kaubojskom Amerikom, dolazi u rodno selo svoje vragolaste supruge, negde u britanskoj pripizdini, da bi izigravao učitelja i čudaka - u namerno prenaglašeno-nasilnom finalu, sa sadističkom sistematičnošću upucava sirove meštane, mačo-seljačine koji mu siluju ženu, i koji s prosutim crevima i otfikarenim stopalima ispadaju nedojebaniji tipovi čak i od samog Dastina! U šta je doista teško poverovati (ali, kao što rekoh, jedan je Sem!) bez obzira što se radi o podrazumevajućim preterivanjima filmskog maheraja koji začas u prljavi bezobrazluk pređe.
       Ali, TO je Pekinpoovom čedu dalo dodatan šmek vanvremenske autentičnosti u tumačenju ljudskih mrakova. Jer, ništa manje kompleksirani od tunjavog umišljenka Dastina nisu "teroristi današnjice", kao antiheroji koji su trenutno vrlo, vrlo u modi! Odjednom, iza svih religioznih, ideoloških i strateško-poslovnih poštapalica, pokuljao je okean patologije - izvan svakog mučeništva, koje je po svojoj prirodi hiperbolično-dijabolična igra bola, straha i praznine; smrtonosna igrarija koja se hrani dosadom ali nikada ne dosadi, iz prostog razloga što je svako slobodan da izmišlja nova pravila i tako održi ziheraški položaj gubitnika koji pobeđuje na (nikada doživljenom!) kraju...
       Avaj, nema kraja jer nema ni igrača, moja hazarderska braćo i sestre. Ovi što upadaju na scenu jedva da su STATISTI koji ne odustaju od uloge KASKADERA u nekom od spektakla sa tekuće trake. Kao takvi, oni možda mogu da lete kroz staklene zidove bosovskih ofisa, ali ne i da izgovore jedinu moguću rečenicu kojom "prava" akcija počinje i završava: "If Thedž Move... Kill 'Em!". Ili, kao što nam poručuje Nebeski Sem - možda je akcija jedina preostala svetinja ali to nikako ne znači da je svaki ratnik svetac.