NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Rak ujeo kita

Severna Koreja je za Amerikance ideološki relikt, uvršćen u "osovinu zla" po nasleđu hladnog rata, odsustvu simpatija u svetu i potrebi za postojanjem velikog neprijatelja. Takva zemlja ne sme da ima nuklearno oružje, čak i kad se ne zna da li ga ima

      Amerikanci žele da napadnu Irak da bi ga, pored ostalog, sprečili da napravi nuklearnu bombu, a nisu sigurni da će napasti Severnu Koreju, iako veruju da ona već poseduje neko rudimentarno nuklearno oružje. Obe zemlje se opiru da svoje arsenale stave na uvid međunarodnim inspektorima i obe su, po američkom viđenju stvari, iz "osovine zla", ali im je namenjena drukčija vrsta pritiska, prinude i kažnjavanja. U prvom slučaju Ciganče treba tući dok ne razbije tikvu, a u drugom ga privoleti da to ne učini.
       Postoji više razloga zašto je to tako. Za napad na Irak, mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, SAD nemaju međunarodnu podršku, a za bezatomsku zonu na Korejskom poluostrvu imaju. Napad na Irak, veruje se u Vašingtonu, neće podstaći Sadama Huseina da napadne nekog od suseda, dok bi napad na Severnu Koreju, po istom verovanju, mogao da izazove novi rat na Korejskom poluostrvu. Irak ima naftu, koju bi posle poraza Sadamovog režima, Amerikanci stavili pod svoju kontrolu, dok Severna Koreja nema (a nema ni pirinča). Najzad, razmišljaju stratezi u Pentagonu, kad dođe do napada na Irak, nije preporučljivo otvarati i drugi front.
       U stvari, suština je u tome da je Irak Sjedinjenim Državama, po američkim merilima, ozbiljan neprijatelj, dok je Severna Koreja, iako naoružana do zuba, zloćudni ideološki relikt, uvršćen u "osovinu zla" po nasleđu iz hladnog rata, odsustvu simpatija u svetu i američkoj strateškoj potrebi za postojanjem jakog i velikog neprijatelja, makar i u veštačkom zbiru pojedinačnih izopštenika. Sada neprijatelji nisu više ni Rusija ni Kina, a izolovan staljinistički režim Kim Đong Ila kao da izazovno proviruje iz onog čuvenog Gorbačovljevog pitanja Amerikancima posle istorijskog pomirenja: "A šta ćete sad raditi bez velikog neprijatelja?"
       Novija faktografska priča o američko-severnokorejskom antagonizmu, koji je zapretio da se pretvori u novu međunarodnu krizu, sama po sebi govori zašto je Severna Koreja okvalifikovana kao opasna po strategiju Sjedinjenih Država i zašto su drugi iz njenog okruženja - Japan, Južna Koreja, Kina - prionuli da zajedno ubede Amerikance da ne preteruju i da ipak obnove dijalog sa Pjongjangom.
       Počelo je tako što je jedan američki diplomata višeg ranga usred Pjongjanga upozorio sagovornike da CIA zna da Severna Koreja nije odustala od svog nekadašnjeg nuklearnog programa, iako se sporazumom sa SAD iz 1994. godine obavezala da će to učiniti. Zatražio je od njih da se što pre razoružaju, odnosno da prestanu da proizvode oružje za masovno razaranje.
       Kao sledbenici istočnjačke škole revolucionarne konspirativnosti, severnokorejski diplomati su najpre poricali da njihova zemlja proizvodi takvo oružje, a onda su sutradan priznali da imaju nuklearni program (što znaju i Međunarodna komisija za atomsku energiju i ceo svet već punih osam godina). Još su prkosno dosolili da imaju "i neke moćnije stvari". Izgleda da su to manje učinili opirući se pritisku, a više da bi sebi digli cenu u pregovorima, ali je u javni opticaj otišlo njihovo "priznanje" sa izazovnom pretnjom o "moćnijim stvarima" u prilogu.
       Tako se desilo da je - shodno jednoj dalekoistočnoj metafori - rak ujeo kita. Pre osam godina, kad je sklopljen (u međuvremenu sa severnokorejske strane obesnaženi) sporazum po kome Pjongjang odustaje od sumnjivog nuklearnog programa u zamenu za izgradnju dve nuklearke za proizvodnju električne energije - pod međunarodnim nadzorom, a parama Sjedinjenih Država, Evropske unije, Japana i Južne Koreje - CIA je tvrdila da Severna Koreja ima dovoljno svog plutonijuma za izgradnju "jedne, a možda i dve" nuklearne bombe. Na raketi srednjeg dometa ovakva bojeva glava ne bi mogla da padne baš na američku teritoriju, ali je ipak mogla da bude opasnost po okolinu, a osobito po američku vojsku u Južnoj Koreji.
       Nema dokaza da je za proteklih osam godina u Severnoj Koreji bilo atomskih proba. Nema ni dokaza da je proizvedeno novo nuklearno oružje. Postoji samo "mišljenje" američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda da Severna Koreja ima "mali broj" nuklearnih bojevih glava. Na osnovu toga je usledilo američko upozorenje, važno za ceo svet, da se "neodgovornim lupeškim nacijama iz osovine zla" ne sme dopustiti da poseduju bilo kakvo oružje za masovno uništenje.
       Ranije se u Americi sumnjalo da je Kina snabdela Severnu Koreju nuklearnom tehnologijom. Sada su te sumnje otpale. Kina se zalaže za bezatomsku zonu na Korejskom poluostrvu, ali i za obnovu dijaloga između Vašingtona i Pjongjanga. To isto traže Južna Koreja i Japan. A za moguću izgradnju severnokorejskog nuklearnog programa sada su hipotetično osumnjičeni neki ruski osiromašeni stručnjaci, koji su posle raspada Sovjetskog Saveza možda postali severnokorejski plaćenici, ali i Pakistan, na veliko ogorčenje Islamabada.
       Varničenje na relaciji Pjongjang - Vašington postepeno jenjava, otkad su Seul, Tokio i donekle Peking preuzeli na sebe ulogu miroljubivih posrednika. Kad su Amerikanci zatražili razoružanje, Pjongjang je to nazvao "abnormalnom logikom". Kad su Amerikanci prihvatili uključivanje Seula u posredne pregovore - ili u savezničku konstelaciju koja Pjongjang podvrgava dodatnom pritisku, kako to voli da protumači Stejt department - Severna Koreja je najpre tražila "sporazum o nenapadanju", a potom uvažavanje svog suvereniteta i neometanje svog privrednog razvoja, odnosno američko odustajanje od pretnji ekonomskim sankcijama.
       Sad su stvari ponovo na koloseku kojim su se kretale za poslednjih pola veka, od kraja zvanično neokončanog Korejskog rata.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu