Već dugo se ustalila pojava da kada televizijski dnevnici sa domaćih pređu na vesti iz sveta, posle izveštaja sa političkih događaja, najčešće objavljuju takozvanu crnu hroniku. Tako ćete čuti:
       - da je šestoro ljudi nastradalo u zemljotresu u Gruziji,
       - da je sedam radnika jedne građevinske firme poginulo kada se u Boliviji autobus survao u provaliju,
       - da je na Univerzitetu u Melburnu nepoznato lice ubilo dve osobe dok su dve ranjene i nalaze se u kritičnom stanju,
       - da je u Barseloni poginulo petoro ljudi prilikom rušenja zgrade posle eksplozije gasa,
       - da je u havariji jednog broda u Bangladešu stradalo dvanaest osoba...
       I tako se iz dana u dan ređaju slične vesti iz Indije, Nigerije, Kine, Skandinavije, jednom rečju sa svih strana našeg globusa.
       Naravno da je svaka ljudska smrt tragičan događaj, pogotovo ona izazvana nenadano nesrećnim slučajem ili kriminalnim aktom, ali zar nas treba, pored naših svakodnevnih briga, opterećivati nesrećama koje se dešavaju često u krajevima i mestima za koje nikad nismo čuli. Prirodna posledica redovnog serviranja ovakvih vesti je naše postepeno navikavanje na tu tamnu temu i, samim tim, dolazi do snižavanja, kako se to danas pomodno kaže, našeg praga osetljivosti za sudbine drugih ljudi, pa, tako oguglali, sa manje saosećanja, nego što bi bilo normalno, doživljavamo uistinu velike tragedije kao što je ova poslednja u moskovskom pozorištu ili ona prethodna na Baliju.
       U pokušaju da nađem razlog uredničkoj sklonosti ka ovakvom tipu informacija, rekao bih da se ne radi o nekoj vrsti nekrofilije, već o običnoj lenjosti. Mnogo je lakše preuzeti od neke informativne agencije ovakve vesti (kojima one inače obiluju) nego tragati po Internetu ili satelitskim programima (jer naše stanice, nažalost, nemaju sredstava za sopstvene dopisnike) za atraktivnim vedrijim temama. Zašto se dragoceni dnevnički minuti ne bi, na primer, posvetili obnovi jedne od zgrada slavnog arhitektonskog maga iz Barselone Antonija Gaudija (upravo se obeležava 150-godišnjica njegovog rođenja) umesto što se značaj važne vesti daje nesrećnom rušenju zgrade u istom gradu? Zar Aleksandar Crkvenjakov, moj kolega arhitekt, ne bi mogao, već po, prirodi svog obrazovanja, da od svojih saradnika zahteva da prednost daju konstruktivnim temama, a ne onim sa destruktivnom notom? Danas se u svetu gradi mnogo novih impozantnih mostova, podižu se zanimljive građevine, mnogo je u svetu velikih kulturnih priredbi i događaja, dešavaju se brojni poljoprivredni podvizi, pojavljuju se novi industrijski proizvodi - eto nekih tema za naše raznovrsnije televizijske dnevnike.
       Više vedrih i inspirativnih vesti i reportaža, bilo iz sveta ili iz naše zemlje, jesu saznajna (pa i zdravstvena!) potreba našeg gledališta i zaslužuju da se televizijski novinari potrude i da ih češće objavljuju u svojim informativnim emisijama. Nemam iluziju da će ovi redovi nešto bitnije promeniti, ali se nadam da će bar malo podstaći one urednike koji ih pročitaju da u svoju TV paletu unesu svetlije boje na račun onih tamnih.
      
       MILORAD JEVTIĆ