Desimir Tošić: Pedeset godina od smrti Milana Grola (1876-1952)

      U mirnim vremenima, u relativno sređenim sredinama, podsećanje na određene ljude i određene pokrete nije mnogo složen posao, samo je zavisan od sposobnosti ocenjivača u istorijskoj ravni. Kod nas nije tako i ne može biti tako. Mi smo u stalnim uzbunama i promenama poslednjih osamdeset i više godina. Promenama, ne samo političkim nego i čitave društvene strukture, promenama psihološkim, kulturološkim i klasnim. Čini mi se da naš svet, i obrazovani i neobrazovani, ne vodi računa o svemu tome kad je reč o ocenjivanju događaja i ljudi, pokreta i ideja. U tim promenama ima mnogo stihije i iracionalnosti, ali ima i smišljenih zlotvorenja, odnosno ideoloških i nacionalnih manipulacija. U zemlji, u kojoj su dva, možda najveća imena naše književnosti, Crnjanski i Dučić, proglašeni herojima i borcima, prvi borcem "protiv emigracije" iz 1945, a drugi borcem "za srpstvo" u toku poslednje dve godine njegovog života, dakle tek 1941, ocene o ljudima i događajima mogu biti tako nesrećne i tako zavodljive, površne i manipulantske, da nije čudno što nam se dešavaju stalni porazi. Milan Grol je u tom pogledu do sada prošao bez velikih oštećenja, ako ne uzmemo u obzir jednu od "čitanki" naše prošlosti.
       Milan Grol je bio čovek izuzetan ne samo po vrednostima, i po raznolikim aktivnostima, nego kao poseban tip našeg čoveka. Već sama činjenica da je do smrti bivao u isti mah i književnik i političar, kazuje dovoljno. Mnogi su se naši ljudi u mladosti bavili književnim radom, kao Jovan Ristić, ali su to napuštali kada su se predavali političkim i državnim dužnostima. Drugi su bivali i jedno i drugo, ali su često bili pometeni vremenom i događajima. Milovan Đilas je sve do Drugog svetskog rata uglavnom bio viđen kao književnik, i to je trajalo nekih desetak godina. Potom je više od decenije proveo u ratu i na partijsko-državnim dužnostima, da bi ga pad u nemilost režima oterao u raznovrsnu književnost: memorijalnu, literarnu i političku, u vremenu od neke četiri decenije.
       Milan Grol je počeo rano da piše, kao srednjoškolac, u Zanatlijskom glasniku. Sin radnika-zanatlije, kobasičara, koji je poginuo u Srpsko-bugarskom ratu 1885, odlučio je na maturi da se posveti odmah nekoj profesiji koja bi obezbeđivala ne samo njega nego i majku i sestru. Međutim, mladi književni naučnik Bogdan Popović odvratio ga je od te ideje i obezbedio mu stipendiju. Kao diplomac nije platio taksu za svoje svedočanstvo: "Kao siromahu besplatno" - stajalo je na diplomi. Grol je otišao na Filozofski fakultet ondašnje Velike škole i diplomirao 1899, dakle na vreme, i odmah stupio u službu. Već sa dvadeset i tri godine on je nastavnik u jednoj od beogradskih gimnazija. Predmet: francuski jezik i književnost, ali u isto vreme postaje i sekretar za književne poslove u beogradskom Narodnom pozorištu. S malim prekidima, Grol je ostao u pozorištu četvrt veka, sve do 1924, ali je i posle toga nastavio kao pozorišni čovek: kao kritičar i član mnogih i pozorišnih i književnih žirija. Za naše pozorište tog vremena, Grol je bio "pravi ekspert", kako se to kod nas danas kaže.
      
       Posle analize stavova i akcija Milana Grola u odnosu na politiku, nacionalno udruživanje, ustavnost i monarhiju, teško je poverovati da je Grol u isto vreme čovek umetnosti: najpre pozorišta, potom čovek pozorišne i književne kritike, i najzad kulturni poslenik prve vrste. On je upravnik Kolarčeve zadužbine nekih desetak godina, iako se to u vreme pred Drugi svetski rat u našoj javnosti nije znalo. Tad se ljudi nisu hvalili, niti su ih mnogo hvalili, nisu živeli od titula i funkcija. Živeli su od ideja i rada, u svakom slučaju više nego danas. Trebalo bi u tome smislu pročitati u časopisu Teatron od pre nekoliko godina, Grolove beleške o pozorištima koja je pratio prvenstveno u Parizu, i potom u Lozani i Berlinu. To se sve zbivalo u trenutku njegove specijalizacije 1900-1901. godine. To je svojevrstan izveštaj, pisan zgusnuto, bez ijedne trivijalne reči, sve je beleška, opaska, zapažanje, sud o samoj drami ili operi, o kompozitorima ili orkestrima, o glumcima, o pozorišnim dvoranama, o pozorišnoj zavesi, o službenicima pozorišta, o slušalačkoj publici, i tako dalje. Jasno je da Milan Grol nema ničega zajedničkog s dinaroidnim guslarenjem, s recitacijama, s verbalizmom jednog Mediteranca. Teško je reći šta je tu bilo presudnije, njegovo vojvođansko poreklo ili njegova priroda.
       Iako sledbenik Skerlićeve ideje o "demokratizaciji kulture", ipak nije spreman da povlađuje "nižem ukusu publike". Očigledno je reč o elitisti koji ne prihvata kulturni populizam koji davi našu nesrećnu današnjicu, posebno u estradnoj muzici. Verovatno je presudan karakter Grola kao ličnosti i Grola kao radnika. Kad je Grol konačno napustio pozorište 1924. godine i aktivno se angažavao u politici, Srpski književni glasnik je ovako opisao Grola: "Ljubazan i prisno poznavanje posla, umetnički i praktični smisao, strasna aktivnost, ekspeditivnost, takt, čvrstina i pravičnost u delikatnom upravljanju specijalnim osobljem". Prikazujući ga kao pozorišnog radnika, Zoran T. Jovanović piše da Grol kao odlučujući čovek u pozorištu "pokušava da uspostavi paralelizam s evropskim književnim strujanjima". Grol je bio sav okrenut Evropi, i onda kada nije bilo ni Evropske unije ni " nevladinih organizacija". Grol nema ničega od one provincijalne mrzovoljnosti, one metiljave nepoverljivosti i ksenofobije. Grol je bio okrenut Evropi, dakle još pre 1914. i pre 1941. godine. To je bila proročka putanja sasvim malog broja ljudi i u Zapadnoj Evropi, još manjeg broja na Balkanu.
       Novinar, pozorišni čovek, delatnik, književni i pozorišni kritičar, član mnogobrojnih književnih žirija, nastavnik francuskog jezika u srednjoj školi, narodni poslanik 1925, ministar prosvete 1928, ministar spoljnih poslova 1943, urednik istorijske Demokratije iz 1945, čovek za koga su se udružili ne samo stranci nego i veliki broj političkih ljudi iz prekretnog vremena na kraju Drugog svetskog rata, koji zahtevaju da Milan Grol učestvuje u prvoj vladi posle rata. Njegov "zadatak" nije bio da izmeni stanje ili da mu se suprotstavi, već je njegov zadatak bio da svojim idejama i debatom skrene jedan deo razvoja ka evoluciji. Možda je to bila iluzija u koju sam Grol nije verovao, ali je on, kao i u godini 1928, bio spreman na poziv da odgovori svojim požrtvovanjem. Dragoljub Jovanović u svojim "Ljudima, ljudima" piše o Grolu kao o intelektualcu "evropskog obrazovanja sa jakim osećajem odgovornosti", "golo znanje i suho umovanje", "uvek... čestiti čovek i veliki rodoljub". Zagrebački listovi, koji nisu voleli Grolova teoretisanja i umovanja, ipak su priznali nešto što se mora priznati. Hrvatski dnevnik piše o njemu da "spada među najkulturnije ljude iz Srbije" a Novosti da "u našoj sredini uživa glas najinteligentnijeg među političkim ljudima".
       U politici je on, s jedne strane, levičar koji se rađa prirodno s mišlju jednog radničkog sina. Nije slučajno, možda, Zanatlijski glasnik bio njegovo prvo predstavljanje. Ali u isti mah, pobuna protiv poslednjeg Obrenovića, ulazi u političko novinarstvo, i tu je druga pozornica: Dnevni list, u kome su grmeli Jovan Skerlić, Jaša Prodanović i drugi. Slobodan Jovanović je u svojoj istoriji o poslednjem Obrenoviću obeležio Grolovo političko novinarstvo kao nešto novo u našoj politici, obeležio ga kao originalnu i maštovitu metodu borbe protiv dinastičkih autokratija. I taj stav prema monarhijama, nikada dogmatičan, ostao je kod Grola i u potonjim godinama, i u borbi protiv šestojanuarske diktature kralja Aleksandra iz 1929. godine i u borbi protiv nemoćnog i neodgovornog kralja Petra II u Londonu, za koga je imao izuzetno teške reči.
       Politički stavovi kod Milana Grola nisu dolazili iz nekih ličnih netrpeljivosti, klasnih osetljivosti, ili zbog ideoloških predrasuda, ili kao reakcija nekih tamnih instinkata. Možda jedini posle Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, Grol je bio među političarima politički mislilac, čovek uverenja, dubokih i trajnih. I čovek realizma kad je reč o ideologiji i demokratiji. On je pisao o "iluzijama demokratskog platonizma" još pre 1914. godine, ali u "Londonskom dnevniku" on ipak iskazuje svoj optimizam u vezi s narodima i njihovim stremljenjima: "Nema naroda koji kao narod, u slobodnom i svesnom odlučivanju, snuje zlo drugom narodu." U "Našoj stvarnosti", pred Drugi svetski rat, Grol piše članak "Prosvećivanje i oslobođenje" i ukazuje na statističke podatke o našim listovima i časopisima. Dok u maloj Sloveniji ima 202 javna glasila, u Bosanskoj Krajini svega 3, a u Crnoj Gori, istočnoj Srbiji i Makedoniji po 12. Prosvećivanje kao oslobođenje je očigledno jedna napredna ideja, izuzetno napredna za ono vreme među građanskim političarima. Grola, pak, ne bih nazvao političarem; on je bio daleko više intelektualac, kulturni poslenik i politički mislilac. U svakom slučaju on nije bio "politikantski političar", kako je to govorio i pre njega Tomaš Garik Masarik. Grol piše da u čoveku postoji "prirodna težnja za uzdizanje čoveka", "društvo se pokazuje svesno da ono kao zajednica pati od neprosvećenog pojedinca", nezavisno od činjenice da postoji stalno "borba ideja u svetu". Možda ne uvek vidljiva, ta borba ideja postoji i u kulturi i u nauci, pa samim tim i u politici. Ako se vratimo u prošlost, na drugu polovinu XIX veka, videćemo da se vodila izuzetno tolerantna i sadržajna polemika između dva mlada ideologa, socijalističko-utopističkog Svetozara Markovića i evropskog liberala Vladimira Jovanovića. U poređenju s našim savremenim događanjima, prosto je neverovatno kako je srpsko društvo pre stopedesetak godina bilo na daleko višem kulturnom i političkom nivou!
      
       Pretpostavljam da u pogledu obrazovanja Grol nije bio naivan - čega ima mnogo danas među našim školovanim ljudima - da veruje da celishodno, pametno političko rasuđivanje proizilazi iz obrazovanja. Ono samo pomaže, ali u mnogim narodima, u kojima se demokratija uspešno razvijala vekovima, rasuđivanje nije dolazilo od obrazovanja već od zdravih društvenih pogleda, od sposobnosti da se lični interes i lično uverenje uklope u jednu društvenu stvarnost koja proizvodi celishodan sistem. Kakvo su obrazovanje imali Englezi ili Švajcarci u XVII veku u poređenju sa obrazovnim nivoom kod nas posle Drugog svetskog rata? Nikakvo, ali kod njih više od tri veka ima ne samo demokratskih ustanova nego i stalnih političkih pozitivnih kretanja, i kod najvećeg broja pojedinaca i u društvu kao celini.
       Moralu u politici Grol posvećuje posebnu pažnju, jer smatra da moralna shvatanja ne samo vladajućih nego i ostalih članova društva čine onu osnovu od koje i pojedinci i društvo kreću u stvaranje podneblja za slobodan poredak koji se ne može svesti samo na slobodu nego i na društvenu solidarnost. "U osnovi se sve svodi na moral, iz koga izviru načela slobode, ravnopravnosti, društvene pravde i svih uzajamnosti i saosećanja na kojima se zasnivaju ljudske zajednice."
       U tom smislu razvija se i Grolova ideja o demokratiji koja: "Nije ideologija jednog vremena i jednog društva, nego osnovno izvorno načelo za uređenje društvenih odnosa, i ukazuje na značaj javne svesti kao regulatora tih odnosa." I dalje, "demokratska ideologija je kolektivistička" pošto je uslovljena saglašavanjem većine, ali je baš tu "duboka razlika" u odnosu na totalitarizam koji "primenjuje odmah na celinu jedno teorijsko rešenje unapred postavljeno od njegovih idejnih tvoraca, to jest od manjine, ne uslovljavajući ga usaglašavanjem većine". Ovde je potrebno da se zaustavimo na Grolovom "antikomunizmu" koji nema nijedne dodirne tačke sa uobičajenim ekstremnim retrogradnim desničarskim i kontrarevolucionarnim antikomunizmom koji je kod nas rastao za vreme okupacije i građanskog rata i koji sada, u prelaznom stanju, pokušava da se povampiri između nekadašnjeg komunističkog sistema i budućeg civilnog društva, odnosno demokratije.
       "Na suprot tom načelu postupnog razvoja evolucije (u demokratiji - D.T.), totalitarne ideologije, bilo one koje daju socijalnom činiocu odlučujući smisao, bilo one koje ga daju rasnom, nacionalnom ili verskom, rešavaju čitav život pravolinijski, po jednom obrascu i odmah, smatrajući da svu tu složenost postojeće stvarnosti može da savlada jedna samouverena manjina, fanatizovana verom u program kao neprikosnoven. Bio to komunizam, fašizam, nacionalsocijalizam ili Dolfusov klerikalni staleški poredak, svaki od njih totalitarno obuhvata sve odnose života i uređuje, i utvrđuje im i odmerava ne samo dnevne uslove nego i sam smisao merom vodeće ideje poretka." Pa potom: "U totalitarnim porecima, rešenja o svim okvirima života, jednorodna su i završena, definitivna. Tu je u pitanju ne jedan racionalan sistem, ustrojen kritičkim odmeravanjem razloga i stalno popravljan razlozima, nego jedna vera, a vera se ne zamenjuje drugom." ("Kroz dve godine Jugoslavije", 1999).
       Već sama intonacija kazivanja razloga za odbacivanje svih totalitarnih rešenja, ne samo komunističkog, pokazuje kako Milan Grol posmatra komunizam na jedan progresivan način, s punom tolerancijom, nezavisno od njegove represivnosti. "Upravljati promene i ritam socijalne evolucije korisnije je nego postavljati sisteme gotove i neostvarljive. Kvalitet promena i ritam evolucije dva su osnovna uslova. Demokratska ostvarivanja ceniće se prema tome koliko zadovolje potrebe individua." U eseju "Iskušenja demokratije", objavljenom posle njegove smrti, 1991, uostalom kao i njegov "Londonski dnevnik" (1990), Grol razvija ideju o tome kako demokratija postupa i, ako ne postupa kako treba, da može doći do antidemokratskog razvoja. "Osnovno načelo demokratije je evolucija, živ razvoj, što će reći neprekidno koračanje iz reforme u reformu, kako bi se bilo na visini zadataka sve novih i novih koje razvoj privrednih i socijalnih prilika traži." "Ali, ako se ta težnja za ravnotežom u razvoju, ako se stabilnost mehanizma pretvori u tapkanje u mestu, opasnosti po demokratski poredak nailaze s dve strane. S jedne, od zastoja, u vremenu u kome životni problemi odmiču i u kome oni traže rešenja po svaku cenu, pa i po cenu revolucije kad rešenja ne dolaze blagovremeno evolucijom. S druge strane, demokratski poredak pogađaju zloupotrebe rukovalaca te mašine, kad se poredak svede na mašinu, tamo gde reči ostanu bez sadržine i politika se od brižnog staranja za javno dobro izvrgne u zanat, u profesiju."
      
       Pored Dragoljuba Jovanovića sa zemljoradničke levice, Milan Grol je bio jedini građanski političar koji je još od pre Prvog rata kritikovao naš nacionalizam, izričito srbijanski nacionalizam, iako je u tom trenutku taj nacionalizam postizao najviše rezultate, ne samo teritorijalno i vojnički, nego i politički i kulturno. U to vreme piše da "nacionalizam srbijanski, kroz decenije smirivan i urazumljivan, od Svetozara Markovića i Skerlića, uskrsava sad s novom snagom". Međutim, Grol se ne može posmatrati kao dogmatični apsolutni bojovnik protiv nacionalizma uopšte. Njemu je jasno kakvu je veliku ulogu igrao nacionalizam, čak i u odnosu na demokratiju. "Na nesreću, demokratski i nacionalni pokret, koji su potekli iz jednog izvora, razmicali su se kroz čitav taj vek (XX); demokratije se zalagale za nacionalizam, dok je nacionalizam svakog dana izneveravao demokratiju." Šta je savremena nacija? "Ne ograničavajući se na zajednicu istorijskih tradicija, sve više postaje i zajednica izjednačavanih uslova života i rada."
      
       U "Londonskom dnevniku", odbacujući ekstremističke izjave Mihailovićevog Centralnog nacionalnog komiteta iz 1944, gorkim rečima kritikuje nacionalističke manifestacije četnika: "taj mračni duh koji goni sve što je umnije i naprednije u tabor komunista, i bez ubeđenja komunističkog", taj "naduveni nacionalizam, tako zaostao u vremenu u kome smo", tako da je za svakog naprednijeg slobodoumnijeg čoveka onih ratnih vremena težak bio izbor "između komunizma i tog srednjovekovnog nacionalizma, i ne samo nazadnog nego i lažnog".
       U svom pismu od 1. januara 1946, upućenog stranačkom prijatelju Božidaru Vlajiću (1888-1974) u Londonu, Grol ustaje protiv jednostavnog sučeljavanja, za Tita ili za Kralja. Objašnjava da je mnogim svojim građanima govorio "da se oslobode dileme Tito ili Kralj, da izbrišu iz glave stoprocentna rešenja, da se zalažu za pravo naroda i za mir s gotovošću radikalnih reformi". I pored svog levičarstva, Grol je bio čovek "srednjih rešenja", ono što se u razvrstavanju političkih stranaka zove "centar": protiv komunizma, ali i protiv prizemnog profašistoidnog antikomunizma.
       Milan Grol razlikuje dve vrste nacionalizma, dve nacionalne ideje; jedna izvire iz društva, spontano, sa izvesnim istorijskim zadatkom, a druga dolazi odozgo, od više strukture koja često manipuliše nacionalizmom. "Druga je ideja (odozgo - D.T.) delo sujevernih obožavalaca prošlosti, u njenim najprolaznijim i najslučajnijim pojavama. Ne predviđajući ono što mora biti i ne osećajući ono što već biva, oni se upinju da silom zadrže ili čak obrnu tok vekova, dokazujući državna prava svojinom predaka, ratovima Srednjeg veka, obeležjima rase i jezika"(Nova Evropa, Zagreb).
      
       Pitanje nacionalizma jedan je od glavnih uzroka stalnih sukoba između Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Oni su bili, u toku rata, u Londonu u stalnim konfrontacijama, iako Grol nije mogao da zamisli vladu bez Slobodana Jovanovića, a Jovanović nije nikada želeo da izostavi Grola. Jovanović je bio napadan od strane fašistoidnih elemenata za vreme okupacije i posle rata u emigraciji, kao i od partizansko-komunističke propagande za vreme rata i posle rata, ali u građanskoj sredini on je bojažljivo poštovan, nikada kritikovan. Grol, koji je i voleo i cenio Slobodana, nije mu ostajao dužan iako je Slobodan prema Grolu bio verovatno trpeljiviji. Kod Slobodana, piše Grol u "Londonskom dnevniku", postoje "krute dogme jednog arhizastarelog, uzanog nacionalizma, i skoro uvek skeptičnog, nepoverljivog i defanzivnog u svim stranama". Kod Slobodana Jovanovića, Grol razmišlja, "čudan je paradoks taj šovinizam - bez romantičnog ni pustolovnog mentaliteta - u jednoj nimalo sentimentalnoj, i u teorijskim spekulacijama kritičkoj glavi".
       Sasvim je logično da sa ovim stavovima o nacionalizmu Milan Grol bije bitku i za vreme Prvog rata - za jugoslovensku zajednicu - i za vreme Drugog rata Ž za održavanje jugoslovenske zajednice i pored onog pokolja koji se odvijao u prvim godinama okupacije Jugoslavije u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U raspravi, preko privatnih pisama, sa socijaldemokratskim narodnim poslanikom Trišom Kaclerovićem, piše Grol već 1917. da je jugoslovenska ideja "tako velika ideja" da je mogu upropastiti "male glave". Pitamo se danas da li naši narodi nisu bili mali za veliku ideju o višeetničkoj zajednici? I kao da je predviđao, slutio naše nesreće devedesetih godina prošlog veka, Grol uzvikuje za vreme Drugog svetskog rata u Londonu: "I kada bismo se mogli miriti sa idejom razjedinjenja (Srba i Hrvata - D.T.), gde je ta čudotvorna hirurgija koja bi operaciju (razjedinjenja - D.T.) izvršila bez krvoliptanja?" I često navodi pismo Ljubomira Davidovića iz 1933, u kome se zalaže za posebnu federativnu jedinicu, celokupnu Bosnu i Hercegovinu: "Bosna i Hercegovina ili će Srbe i Hrvate istinski ujediniti, ili će ih teško zakrviti". Na drugom mestu, Grol će u tom smislu reći za "zaslepljivanja nacionalistička": "već samo stavljanje narodnosti i veroispovesti iznad drugih životnih uslova, zamračuje misli"...
       Zato je razumljivo zašto je Milan Grol kriknuo - za vreme svoje emigracije u Londonu kada je sagledao kakva se propaganda vodi iz Sjedinjenih Država, među našim iseljenicima koji su se na tlu Amerike nalazili još iz vremena Austrougarske monarhije pre 1914. godine - protiv jugoslovenske zajednice. "Ono što su učinili Dučić, Fotić, Srbobran - to je zločin protiv države." Reč je u stvarnosti o dvojici Dučića. Ne zna se ko je bio, po realne srpske nacionalne interese, pogubniji: da li iseljenički vođ Mihailo Dučić, relativno imućan čovek, ili njegov rođak, jedno od najvećih književnih imena, Jovan Dučić, koji se prisetio srpskog nacionalizma tek 1941. godine. Bio je to onaj uobičajeni karijeristički elemenat među umetnicima koji nije nikada politički i nacionalno istrčavao. To je onaj Jovan Dučić kome su pre izvesnog vremena, kada je po drugi put sahranjivan u svom Trebinju, ljubili kovčeg svi oni koji su u njemu videli ekstremnog nacionalističkog barda iz Drugog svetskog rata. Grol je, međutim, slutio vremena koja nailaze i ustajao protiv nacionalističkih kontraproduktivnih ekskurzija, čekajući kraj rata: "Branimo demokratsku ideologiju od tendencija totalitarnih, i čuvajmo onaj nesrećni svet od bolnih iskušenja revolucionarnih doktrinarskih ekstremnosti."
       Glavno je bilo kod Grola ono što je već rečeno, ali što treba ponoviti jer je to postala istorijska stvarnost. Nijedan narod iz prošle jugoslovenske zajednice nije više štetio sebi nego Srbi - raspadom te zajednice. I to je po prirodi stvari bilo jasno, ali egzaltirani nacionalizmi nepolitičkih ljudi i u masama i među onima koji su posmatrani kao elita - a to nisu bili ni po čemu - nama su doneli položaj u kome se nalazimo poslednjih desetak godina i iz koga nećemo moći da se izvučemo za više decenija. "Mi smo u toj Jugoslaviji najveći i vodeći smo, piše Grol u "Iskušenjima demokratije", najviše smo uložili u preduzeće, i najviše rizikujemo u njegovom bankrotstvu."
      
       U ovoj raspravi o Milanu Grolu izostavićemo raspravu o međunacionalnom pitanju Jugoslavije 1918-1945. iz prostog razloga što je to jedna široka tema ne samo za našu zemlju već i posebno za Demokratsku stranku i Milana Grola lično. Još od početka svoga rada u dvadesetim godinama prošlog veka, Demokratska stranka, s Davidovićem i, početkom četrdesetih, s Grolom na čelu, bila je i programski i radom vezana za tri problema koje je sam Milan Grol povezivao u jednu celinu. Prvi problem se prirodno pojavio posle Prvog svetskog rata i njegovog pustošenja: socijalni problem, radničko zakonodavstvo i agrarna reforma. U prvim dvema vladama Ljubomira Davidovića 1919-1920. naglasak je bio na agrarnoj reformi koju su izvodili demokrati u koaliciji sa socijaldemokratama na čelu s Vitomirom Koraćem (1877-1935). Godine 1922, pre Zagrebačkog kongresa intelektualaca u Zagrebu, nastaje borba za reviziju Vidovdanskog ustava u kome prednjači Nedeljni glasnik na čelu s Milanom Grolom, Kostom Jovanovićem, Božidarom V. Markovićem, Božidarom Vlajićem i drugima. Dakle, pokušalo se da se reši međunacionalno pitanje u solidarnosti s glavnim hrvatskim snagama na čelu sa Stjepanom Radićem (1871-1928) i Vladkom Mačekom (1879-1964). Grol lično uzima inicijativu, kao član vlade Antona Korošca (1872-1940), i daje krajem 1928. ostavku kako bi se još jednom pokušao razgovor, dijalog, sporazumevanje između Hrvata i Srba, ali te namere preseca kralj Aleksandar (1888-1934) i, u nameri da "spasi državno i narodno jedinstvo", uvodi svoju šestojanuarsku diktaturu. Posle Kraljeve pogibije, politički život postepeno vaskrsava u borbi za demokratski poredak i proklamuje se Narodni sporazum od oktobra 1937, u cilju da se reši i međunacionalno pitanje, odnosno da se uvede novo ustavno stanje, ali da se to sve razvija u okviru demokratske politike, za demokratiju. To je bio sporazum između Seljačko-demokratske koalicije (Maček, A. Pribićević) i udružene opozicije (A. Stanojević, Davidović, J. Jovanović).
       Dakle, Milana Grola prati to trojstvo u javnoj, političkoj delatnosti: državno pitanje, odnosno nalaženje sporazuma između Srba i Hrvata; socijalno pitanje sa izvođenjem agrarne reforme i uvođenjem radničkog zakonodavstva; i konačno, uvođenje demokratije. Treba ovde zabeležiti da u pogledu ovog trojstva, u godinama tridesetim, socijalno pitanje nije više bilo agrarno pitanje, ni pitanje socijalnog zakonodavstva kao takvog, već socijalno pitanje opšteg karaktera, socijalno pitanje koje se pojavilo i kao posledica svetske ekonomske krize iz 1929. godine. U jednom govoru u Sokobanji, Grol veli 2. februara 1936, da se hrvatsko pitanje "ne može rešiti pre nego što se reše sva druga ekonomska i socijalna pitanja". Najbolji poznavalac istorije samostalnih radikala i demokrata iz prve polovine XX veka, Mira Radojević s Filozofskog fakulteta, piše u svojoj knjizi "Udružena opozicija 1935-1939" (1994) da sumnja da je Grol mislio da kaže šta je preče - hrvatsko pitanje ili demokratija - ali smatra ispravno da je Grol stavljao hrvatsko pitanje "u okvir opštih demokratskih pitanja".
       U našoj tranzicijskoj sredini nisu i ne mogu da budu brzo sređeni ne samo ustanove i pojmovi nego i najuobičajeniji termini: ili nemaju svoj smisao ili su izvitopereni. Tako je i sa terminima "saradnja" i "kolaboracija". Ovaj drugi izraz je ušao u veliku upotrebu u toku Drugog svetskog rata u evropskim zemljama, okupiranim od strane nacističke Nemačke i delimično fašističke Italije. Pojam kolaboracije, u svom početnom i konačnom smislu, predstavlja misao o političkoj, vojnoj ili sličnoj saradnji s nacističkom Nemačkom u cilju izgradnje "Nove Evrope" onako kako su je zamislili Hitler i njegovi nacisti. Međutim, tokom Drugog svetskog rata bilo je "saradnje" sa okupatorom, a da nije bilo kolaboracije. To je, da za trenutak odemo od naše teme, slučaj mnogih četničkih komandanata u srpskom prostoru koji nisu bili sposobni da proizvedu ili nađu oružje i municiju, pa su je tražili od okupatora da bi se borili protiv partizana...
       Slučaj Milana Grola i njegova funkcija kao prvog potpredsednika u prvoj vladi Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, s Josipom Brozom Titom na čelu, ne može da se poredi ma sa čime izuzev s političkim slučajevima u Istočnoj Evropi. I tu treba praviti razliku u pogledu motiva. Čehoslovački predsednik Eduard Beneš nije sarađivao s komunistima samo zato što su zapadni saveznici pokušavali da nađu neki kompromis sa Sovjetima nego je to bio i čin čoveka izuzetno nesrećnog i nezadovoljnog držanjem zapadnih saveznika pre Drugog svetskog rata, odnosno zbog kompromisa, u cilju izbegavanja rata, između nacista i fašista, s jedne, i britansko-francuske vlade, s druge strane, u Minhenu 1938. godine. To nije, naravno, pomoglo, kao što nisu pomogli ni pokušaji zapadnih vlada; tu sada imamo Amerikance kao značajan činilac, koji su građanske elemente u zemljama sovjetske sfere gurali u saradnju s komunistima. Slučaj Milana Grola je, međutim, bio još složeniji.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Februara 1940. godine Milan Grol (1876-1952), pozorišni i književni kritičar, narodni poslanik i član jugoslovenskih vlada od 1928. do 1945. - s prekidima i to dužim - izabran je za predsednika Glavnog odbora Demokratske stranke na mesto upokojenog Ljubomira Davidovića (1863-1940), prvog vođe te stranke.        Novembra iste 1940. godine izabran je Desimir Tošić (1920), student prava i sekretar studentske organizacije Demokrtske stranke - za predsednika te organizacije.        I Grol i Tošić maturirali su u istoj Trećoj beogradskoj gimnaziji, Njegoševa ulica. Obojica oslobođeni kao odlični učenici usmenih ispita.        Milan Grol je pre Drugog svetskog rata, pored niza književnih eseja i političkih članaka, prevoda s francuskog libreta za operu, objavio "Pozorišne kritike" i "Iz predratne Srbije", a 1952. niz portreta prvih glumaca pod naslovom "Iz pozorišta predratne Srbije". Posle Grolove smrti, pre ravno pedeset godina, objavljene su posmrtno tri knjige: "Londonski dnevnik", "Iskušenja demokratije" i "Kroz dve decenije Jugoslavije".        Desimir Tošić je prvu knjigu objavio 1948. u Parizu, na francuskom: "Totalitarizam i prava čoveka". U emigraciji je objavio još tri knjige; posle povratka u Jugoslaviju septembra 1990. objavljeno mu je pet dela. Od ovih devet izdanja, dva su iz socijalne istorije: "Radnički saveti u Jugoslaviji" (na francuskom) i nedavno mu je objavljena "Kolektivizacija u Jugoslaviji" (2002). Dve su knjige objavljene u drugom izdanju: "Snaga i nemoć - Naš komunizam 1945-1990" i "O ljudima". Sprema se drugo izdanje knjige "Stvarnost protiv zabluda - Srpsko nacionalno pitanje" (Nova Slobodana Mašića).        Desimir Tošić je u tri maha objavio svoje viđenje Milana Grola. U dva maha to su bili duži članci u Našoj reči u Londonu, 1972. i 1973. godine. Treće kazivanje o Grolu Tošić je objavio kao predgovor knjizi "Demokratija Milana Grola" u Londonu, takođe 1990. godine.