NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Skrivena srodnost

Naslov: Dom Bernarde Albe
Pisac: Federiko Garsija Lorka
Reditelj: Jagoš Marković
Pozorište: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       U inscenaciji Lorkinog komada "Dom Bernarde Albe" Jagoša Markovića ima nečeg što ukazuje na daleku, ali nipošto i zanemarljivu vezu između te drame i helenske tragedije, u kojoj čovek po pravilu ustaje protiv sudbine, protiv onog što mu je spolja zadato, i, naravno, protiv samog sebe.
       Očigledno je da je ta skrivena, dubinska srodnost otkrivena zbog toga što je prikazano jedno od za to najprikladnijih dela iz dramske književnosti nastale u prošlom veku u mediteranskom podneblju, koje, inače, u Jagošu Markoviću uvek izaziva priliv snažnih, nostalgičnih osećanja. Naime, i kod Lorke, kao i u antičkim komadima, opisan je sukob između prirode, koja ne nameće nikakva pravila, i kulture, odnosno tradicije, koja, dok natura raznovrsne norme, svoja pravila ponašanja u porodici i društvu, razleže i osujećuje ono što je spontano u čoveku. U isto vreme, kad je insistirao na toj sličnosti, Jagoš Marković nije želeo - kako bi rekao Hegel - samo da osvetli tamnu pozadinu helenske, to jest mediteranske vedrine, već nastojao i da pokaže da junakova "želja za životom", njegova opijenost prirodnim, ali i odluka da se suprotstavi smrti dovode pojedinca do neminovne propasti. Dabome da je ovde sasvim irelevantno da li je ta paralela zasnovana na tačnom tumačenju suštine helenske tragedije, a jedino je važno da je pomoću nje proizveden delotvoran umetnički efekt.
       S druge strane, čim se opredelio da tako protumači Lorkin komad, Jagoš Marković je bio primoran da iz njega ukloni sve što pripada verističkom pozorištu. On je, u stvari, priču učinio strožom i stilizovanijom nego što jeste, po svaku cenu je izbegavao da iz nje progovori lokalni kolorit, naglašavao je u njoj ono što je ceremonijalno i teatralno, što bi trebalo da spreči da u pojedincu izazove unutrašnji konflikt. U prvom delu predstave, donekle opterećenom nasilnim simbolizacijama i metaforizacijama,. na sceni (Boris Maksimović) nalik na monumentalnu, podzemnu, kamenu grobnicu, Lorkine junakinje su ličile na uklete Hadove zatočenice koje se grčevito bore da dopru do onog što je u njima telesno. Ali, posle pauze, sve je došlo na svoje mesto, teatralnost je svedena na potrebnu, funkcionalnu meru, a u središte radnje su postavljene individualizirane ljudske sudbine. Tada su bar tri glumice - Ljiljana Dragutinović, u ulozi Bernarde Albe, Branka Šelić, kao Martirio, i Vanja Milačić, koja je igrala Adelu - dobile šansu da kreiraju punokrvne, strasne, furiozne likove s kojima se lako identifikujemo, čije nas stradanje ispunjava sažaljenjem.
       Dobro je što je Atelje 212 baš na taj način prikazao Lorkinu dramu "Dom Bernarde Albe" i time uveo jednu razvijenu, inovatorsku, ambiciozno urađenu predstavu u beogradski pozorišni život, u kojem dominira izvođenje beznačajnih komada s dva ili tri lica, često i s problematičnom bulevarskom tematikom.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu