Kako je Aleksandar Ranković, šef Titove Udbe, odlučio da Zona Zamfirova nije iz Niša već iz Prištine i kako su to aminovali naši istoričari književnosti

      Kada je 1952. godine najpoznatija Nišlijka Zona Zamfirova zvanično postala Prištinka, malo ko se usudio da reaguje. Bilo je to vreme u kome je Aleksandar Ranković dizao srpski duh na Kosovu, a Narodno pozorište u Beogradu postavljalo komad "Zona Zamfirova". Senzacionalnu vest da je žena koja je inspirisala Stevana Sremca u stvari Jevrosima Zona Kijametović, lansirao je ondašnji NIN (17. februar 1952. br. 59).
       Pedeset godina kasnije, uoči beogradske premijere filma "Zona Zamfirova", u Sava-centru Nišlije su rekle: sada je dosta. Ako je 1935. godine bilo dobro da Zona bude iz Skoplja (Profesor Pavle Popović, "Čovek i delo"), a 1952. da bude iz Prištine, sada je vreme da našu junakinju vratite u Niš, gde i pripada. Njen identitet je poznat svima u kraju, radi se o Zojici, ćerki haxi Smiljana Jankovića.
       Uobičajeno je da dramatizaciju nekog dela prati pojavljivanje "autentične" heroine. Setimo se da je i "prava" Koštana dolazila u Beograd da tuži Boru Stankovića. Stručna javnost je Jevrosimu Zonu Kijamerović shvatila veoma ozbiljno. Njena priča je imala izvesne dodirne tačke sa sižeom Sremčeve pripovetke: bila je ćerka uglednog čorbaxije Zamfira (nije bio haxija, kao što se tvrdi u pripoveci), zaljubila se u momka staleški daleko ispod nje, kujunxiju Maksima Gapića, a on je simulirao njenu otmicu da bi je kompromitovao i doveo u situaciju da se uda za njega. Na tom mestu sličnost prestaje, jer se Jevrosima nije udala za Maksima, kao Zona za Maneta, već se između dve porodice razvila ogromna mržnja. Posle skandala, udala se za siromašnog Aleksu Grbića i napustila Prištinu, dok se Maksim oženio Cincarkom Zlatom.
       To je ono što je ispričala Jevrosima, a tvrdnju da je upravo ta priča bila inspiracija za Stevana Sremca zasnovala je na činjenici da je 1895. godine Branislav Nušić bio konzul u Prištini i čest gost njenog oca, da je bio očevidac svega što se dogodilo, ali da priču nije iskoristio lično već ju je ustupio Sremcu. Zamfirov sin Dragutin je u NIN-u iz 1952. to objasnio: "Moj aga bi se uvredio da je Nušić izneo ovaj slučaj u širu javnost i pokvarilo bi se njihovo prijateljstvo. Nušić nije mogao, ali je opisao sve Sremcu i prištinski događaj je prenet u nišku sredinu."
      
       Deretićeva teza
       Za profesora Jovana Deretića to je bilo sasvim dovoljno da potkrepi svoje mišljenje o Stevanu Sremcu koga je opisivao "kao odličnog posmatrača koji nije imao dara za izmišljanje, zbog čega je u svom književnom radu morao da pođe od nečega što je unapred dato, od neke anegdote koju je čuo, nekog gotovog sižea ili osobnog događaja koji je već ušao u pričanje". "Njegov najobimniji roman 'Pop Ćira i pop Spira' zasniva se na anegdoti o svađi dva popa, 'Ivkova slava' obrađuje stvarni događaj iz Niša, i 'Zona Zamfirova polazi od stvarnog događaja o kome mu je pričao Branislav Nušić i koji se desio ne u Nišu, nego u Prištini', tvrdi Deretić. ("Srpski romani 1800-1950", 1981).
       Međutim, Stevan Sremac, čak iako bi se prihvatila teza o tome da mu je bio potreban predložak za delo, nije imao razloga da je zasniva na Nušićevoj priči, jer je lično bio svedok događaja u Nišu koji po svojim elementima daleko više odgovara radnji "Zone Zamfirove".
      
       Unuke i praunuke
       Po svom dolasku u Niš 1879. godine Sremac je upoznao uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila-Ganeta Jovanovića i njegovu suprugu Zojicu, ćerku niškog čorbaxije haxi Smiljana Jankovića, prema kojoj je gajio simpatije iako je bila udata i tri godine starija od njega. "O tome se mnogo šaputalo, naročito među snajama", kaže Zojicina čukununuka Dragana Milovanović-Grgurević. Međutim, Sremac je posebnu naklonost gajio prema haxi Smiljanu Jankoviću koji mu je pred kraj života ispričao autentičnu verziju događaja koji su potresli njegovu porodicu 1870. i 1871, čiji akteri su bili sedamnaestogodišnja Zojica (1853-1884) i tridesetdvogodišnji Gane (1838-1902).
       Po toj priči, Gane (Mane) došao je iz obližnjeg sićevačkog sela Bendzareva privučen događajima koji su nagoveštavali kraj turske vladavine i zaposlio se kod haxi Smiljana, veleposednika čije su se stotine hektara vinograda prostirale prema Bubnju, Gorici i Grabovcu. Između dva muškarca postojala je i simpatija i poštovanje sve dok nije buknula ljubav između Zojice i Ganeta.
       "Zojica je bila njihova jedina ćerka, imali su samo još jednog sina i veoma se pazilo na njeno obrazovanje. Sva ženska deca išla su u grčke a kasnije i u nemačke škole. Priča o porodici haxi Smiljana je priča o građanskom društvu u Srbiji, koje je nastajalo i pod turskom vlašću i logično je što haxi Smiljan nije bio zadovoljan staleškom razlikom između Zojice i Ganeta", kaže Dragana Milovanović-Grgurević.
       Međutim, tvrdi Dragana, pokušaj porodice da odvoji dvoje mladih samo je bio inicijalna kapisla za dramatične događaje koji su usledili. Ostala je tajna da li je Gane stvarno oteo Zojicu, da li je ona pobegla ili je ta otmica simulirana, kao kod Sremca, mada postoji mogućnost i da je porodica jednostavno pristala na brak. Ali sve se završilo srećno, baš kao u "Zoni Zamfirovoj". Zojica se udala za Ganeta koji je svom imenu Jovanović dodao i haxi Smiljanić, tast mu je za uzvrat dao da se stara o njegovom već ogromnom imanju i trgovini koja je bila u začetku, a Gane je od svega toga napravio "pravo čudo" (ciglana, trgovina na malo, banka...) i opravdao ukazano poverenje. Bračna sreća je trajala samo 14 godina, jer je Zojica umrla posle rođenja sina Dragutina, iscrpljena sedmim porođajem i potresena vešću o smrti svog jedinog brata. Kasnije, Gane se ponovo oženio i dobio još pet sinova, a njihovi brojni potomci sada žive u Nišu, Paraćinu, Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu i Parizu.
       Stevan Sremac je bio u Nišu u vreme Zojicine smrti i ostao je sve do 1898, kad je dobio premeštaj za Beograd. Već tada je imao skice za junake "Zone Zamfirove", ali je delo objavljeno tek posle njegove smrti. Pretpostavlja se da nije želeo da se priča nađe u javnosti za života haxi Smiljana i Gavrila Jovanovića jer je bio u veoma bliskim odnosima sa tom porodicom.
       Sve to ne mora biti dokaz da je priča o haxi Smiljanovoj porodici autentični predložak za "Zonu Zamfirovu" mada ostaje pitanje kada je Nušić uspeo da se vidi sa Sremcem i ispriča mu svoju prištinsku priču i zašto bi Sremac uzeo tu priču, a ne onu kojoj je lično prisustvovao.
       Međutim, postoji niz drugih dokaza. Jedan od njih iznosi Zojicina praunuka Milica Naumović koja analizira sličnost između kuće haxi Smiljana i one koju je opisao Sremac.
       Sremac piše: "Ta sila dolazi od silnog bogatstva njegovog. Njegovi vinogradi i čifluci mnogobrojni su, i ko bi ih izređati mogao... Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve... Kuća dvokatna, visoka, sa mnogim visokim oxacima... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta sa kapixikom u crkvenu portu, kroz koji kapixik prolaze čorbaxi Zamfirovi u crkvu."Ili: "U čorbaxi-Zamfirovoj ulici, koja je nešto življa bila, jer s druge strane, malo podalje, na uglu ulice, bila česma, nadaleko čuvena sa svoje dobre vode."
      
       Kašanin i drugi dokazi
       A Milica Naumović tvrdi: "Zojica je pre i u vreme Sremčevog boravka u Nišu živela u dvospratnoj kući na placu koji se prema zapadu pružao do ulice Episkopske i prema istoku do opštinskog placa, u neposrednoj blizini Saborne crkve, s jedne, i Donine česme, s druge strane. Zona je bila iz bogate porodice u čijem posedu su bili brojni vinogradi i stotine hektara čifluka."
       Drugi dokaz predstavlja događaj koji je zabeležen u analima Niša, a koji se odigrao u trećoj deceniji prošlog veka. U Niš je stiglo čuveno Čvrgino putujuće pozorište sa predstavom "Zona Zamfirova". Mnogobrojna porodica tada već mrtvih Ganeta i Zojice zakupila je čitav prvi red, ali se jedan od Ganetovih sinova iz drugog braka našao pogođen načinom na koji mu je opisan otac. Pošto se nije znalo da li je otmice bilo ili nije, on je smatrao da se takvom interpretacijom vređa lik Ganeta koji je "nedostojno postupio prema ženi koju voli". Tražio je da se predstava prekine i uzalud ga je Zojicina unuka Anđa Dimitrijević molila da se smiri i tvrdila da je to samo umetnička sloboda... Doveo je policiju, zabranio predstavu i proterao glumce iz grada uz obrazloženje da je sve to bruka za porodicu jer ceo Niš zna o kome se radi.
       Deo stručne javnosti nije se obazirao na opšte mišljenje. Milan Kašanin je prilično hrabro 1968. godine u svom prikazu Sremčevog dela okrivio književne istoričare koji tvrde da nije posedovao invenciju i da su mu bili potrebni pisci koji "ustupaju temu" i dodao: "Tako naivno shvatanje stvaralaštva treba jednom zauvek napustiti u našoj književnoj istoriji i kritici." Kašanin je ukazao na još nešto - da Sremac sve svoje likove opisuje sa ironijom, kao smešne i često vulgarne ljude, ali da je u odnosu na haxi Zamfira pokazao veliko poštovanje. Razlog za to bi se svakako mogao naći u prijateljstvu između haxi Smiljana i njega.
       Međutim, takva mišljenja ostala su usamljena uoči nedavne premijere filma "Zona Zamfirova", na kojoj su novinari anketirali gledaoce da li znaju da je Zona Nušićeva junakinja i da je iz Prištine."Niko ne sumnja da se jedna takva priča dogodila u Prištini, sigurno se nešto slično dogodilo u Prizrenu ili Vranju. Ali, priča iz Prištine mnogo više liči na Romea i Juliju jer se radi o porodičnoj svađi, a ne o ljubavi. Isti je samo motiv o poreklu: devojka sa pedigreom i sposoban momak koji je tek nalazio svoje mesto u društvu.
       Takođe bih podsetila da Sremac nikada svojim glavnim junacima nije davao autentična imena već ih je menjao. Zona nije niško ime, nije ni Zamfir. To je makedonsko i zbog toga je postojala pretpostavka da se radnja događala u Skoplju. Kada je u pitanju ,Ivkova slava', onda on nije Ivko već je Živko jorganxija koji je zbilja postojao u Nišu. Da je Zona iz Prištine, prvi put sam čula pre deset godina u jednoj radio emisiji i tada mi je bilo smešno jer nisam znala da je to objašnjenje tako ozbiljno uzeto u literaturi", kaže Dragana Milovanović-Grgurević.
       Postavlja se pitanje zašto su potomci niške Zone reagovali tek sada.
       Odgovor je jednostavan - došlo je vreme za to.
      
       Za Niš i Sremca
       Pre 50 godina politika je sa svih strana opterećivala kulturu i ako je Aleksandru Rankoviću bilo potrebno da Zona oživi sjaj Kosova, onda je morala da se nađe adekvatna osoba za to. Ne baš srećna Jevrosima Kijametović, sa životnom pričom koja se uklapa, bila je veoma pogodna za prve stranice: otišla je sa Kosova, izgubila je muža, živela je u ne baš sjajnim uslovima u Beogradu i zaslužila je svoj trenutak slave.
       Nasuprot njoj stajala je jedna druga Zona, takođe iz bogate porodice, ali porodice koja je samo uvećavala svoje bogatstvo i koja je, kao takva, između 1947. i 1954. godine postala nešto poput "državnog neprijatelja". Vlast im je upravo plenila svu "kapitalističku" imovinu i niko od potomaka haxi Smiljana nije smeo ni da progovori o tome. I da jeste, kome bi 1952. odgovarala Zona iz takve porodice.
       "Ja lično nisam bila rođena 1952. godine kad se pojavila prištinska Zona, a pitanje je da li je moja porodica uopšte znala za to. To je bilo vreme kada smo bili pod strašnom presijom i kada su nas izbacivali iz kuće. Tada je i deda bolovao i umro od raka, tako da je to još jedan dodatni dramatični dogaćaj zbog kog niko nije razmišljao o Zoni iz Prištine. Danas ne želim da arbitriram ko je bila prava inspiracija za Sremca, on je pisac, i to je više posao za književne istoričare. Ono što pouzdano znam jeste da se Stevan Sremac družio sa mojom porodicom, da ju je doživeo, da je mnogo pratećih likova prepoznatljivo, da su mnoga imena takođe autentična. Rešila sam da progovorim zbog Niša i zbog Sremca, jer kao pisac zaslužuje više od toga da mu podmeću da je mogao da radi samo na osnovu tuđih priča", kaže Dragana Milovanović-Grgurević.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ