Ako se osećamo ponosni zbog uspeha košarkaša, za koje nemamo individualne zasluge, možemo li odbijati osećaj krivice za naše "etničke" zločine, u kojima takođe nemamo individualnog udela

      Postoji li kolektivna krivica Srba za rat - i postoji li kolektivna krivica uopšte, pitanja su kojima se već dva i po meseca bavi polemika u nedeljniku "Vreme". Sudeći po ispoljenom entuzijazmu, i sudeći po tome što je žustra debata buknula drugim povodom, zaključak je da je deo javnosti jedva čekao da se izjasni šta o ovome misli uključujući i one aktere za koje se već poduže zna šta misle.
       Počelo je sve člankom Dragoljuba Žarkovića, glavnog urednika "Vremena", u kome brani svoj list, a delom i Televiziju B 92, od optužbi Sonje Biserko, izrečenih u hrvatskom "Feral tribjunu" da ta dva beogradska medija na nezadovoljavajući način izveštavaju o suđenju Slobodanu Miloševiću.
       "Znao sam da će moj tekst izazvati reakcije pa sam ga tako i pisao, u pomalo provokativnom tonu", kaže Dragoljub Žarković. "Ali ono što nisam znao to je da će učesnici u polemici ispoljiti toliko nerazumevanja o tome šta je i šta može biti uloga medija. Smatrajući ovo pitanje važnim i smatrajući ga zanemarenim, podstakli smo polemiku u našem listu iako se neki od učesnika mešaju u uređivački koncept, čak i u kadrovsku politiku", i dodaje da mediji niti imaju moć niti im je posao da uspostavljaju krivicu. "U civilizovanim zemljama bi takav posao bio na parlamentu."
       U okviru suđenja u Hagu ili bilo kog drugog suđenja, krivica sa kolektiva prelazi na imenovanog krivca, kome se u sklopu toga izriče i kazna. Međutim, nekoliko polemičara u "Vremenu" smatra kako se upravo to ne sme dozvoliti, kako kolektiv (srpski narod /građani Srbije) moraju da prihvate svoj deo krivice za rat i balkanske nedaće u poslednjih desetak godina, nezavisno od onih koji zbog toga budu krivično procesuirani.
       U početku su to bila tri imena: Sonja Biserko, Petar Luković, Nataša Kandić, kasnije se spisak proširio onima koji se zalažu za "etnifikaciju" zločina, što se razumeva "kolektivna krivica".
       Debata je i prevazišla stranice "Vremena", pa Sonja Biserko u "Danasu" osvežava svoje argumente doista nesvakidašnje: ako se kolektivno osećamo ponosni zbog uspeha košarkaša, za koje nemamo individualne zasluge, možemo li odbijati osećaj krivice za naše "etničke" zločine, u kojima takođe nemamo individualnog udela, pita se.
       Problem je, naravno, u tome što se iz nastupa zastupnika kolektivne odgovornosti vidi da ne misle kako se to preispitivanje odnosi i na njih same - a i zašto bi, proveli su dobar deo života i radnog veka ukazujući na srpske grehe pa bi svako pokajanje s njihove strane doista izgledalo neiskreno. Ovi pravednici bi s još nekoliko koji bi sebi izborili taj status bili neka vrsta prvosveštenika kolektivnog ispaštanja. Tražiti takvo štogod nije zahvalna pozicija i neki polemičari, poput Stojana Cerovića, okvalifikovali su je kao "egzorcizam".
       U kontekstu svega toga nije neobično da se ponovo pokrenulo pitanje denacifikacije Srba. Shodno tome, jedno od pitanja koja se tiču moralnog preispitivanja uloge koju smo kao narod i kao zemlja imali, možda prvo po redu, glasi:
       Da li je Srbiji potrebna denacifikacija?
       "Denacifikacija je pojam koji se kod nas koristi bez dovoljno razumevanja, baš kao što je to slučaj i sa rečima kao što je lustracija, govor mržnje i slično", kaže Biljana Kovačević-Vučo iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava. "Kod nas se pod denacifikacijom podrazumeva 'skidanje sa nacionalizma' ali to zaista nema veze sa denacifikacijom kao procesom sprovedenim u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Denacifikacija nije nikakvo moralno otrežnjenje nego jasno definisana državna mera protiv onih za koje se sumnjalo da su sarađivali sa nacističkim režimom. Tačnije, bila je jedna od tri mere, preostale dve su bile demilitarizacija i demokratizacija."
       Kroz ovaj proces prošlo je oko 11 miliona Nemaca (među njima i danas planetarno aktuelna Leni fon Rifenštal) i ono što je važno jeste da je denacifikacija podrazumevala mogućnost da osumnjičeni bude nevin, što se i dešavalo, i takvi su oslobođeni i nastavljali život kao punopravni građani. Za one za koje se utvrdilo da su sarađivali sa Hitlerovim režimom predviđena je bila skala mera od prevaspitanja (za manje krivice) do Nirnberškog suda za asove nacizma.
       Denacifikacija je obustavljena stvaranjem Savezne Republike Nemačke i mnogi misle da se to dogodilo zbog toga što je Zapad procenio da veća opasnost preti od Sovjeta nego od povratka fašizma.
       Analogije sa našim prilikama su, kako vidimo, a tako smatra i Biljana Kovačević-Vučo, uglavnom neumesne.
       Stav da Srbi/građani Srbije imaju kolektivnu krivicu za zločine u ratu zasnovan je na tezi da su većinom podržavali Miloševića i da snose krivicu za to. Srđa Popović, advokat, jedan od polemičara u "Vremenu", objasnio je i da pri tome ne misli na krivičnu, već na "istorijsko-političku odgovornost".
       Jesu li, dakle, Srbi kolektivno krivi zbog toga što su glasali za Slobodana Miloševića?
       "Gledano čisto hronološki, ne može niko biti kriv zato što je glasao za Miloševića ako je Milošević tek posle toga nešto skrivio niti je neko kriv ako je bilo kada glasao za Miloševića ne uviđajući vezu između svog političkog izbora i Miloševićevog neželjenog ponašanja", kaže Nenad Cekić sa Katedre za etiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Cekić skreće pažnju da je, statistički, Milošević uživao podršku manjeg broja birača i da je vremenom, kako su događaji odmicali, taj broj bivao sve manji, "a da i ne govorimo o tome što više uopšte i ne možemo da utvrdimo da li je na izborima bilo pokradenih glasova i koliko".
       Ipak, da li smo svi toliko nevini? Šta ćemo sa onima, a svi znamo da ih je bilo mnogo, koji su Miloševića podržavali baš zato što su verovali da će sprovoditi represiju na Kosovu i da će podržavati ekstremizam u komšiluku? "Ako su Srbi glasali znajući to i podržavajući zbog toga Miloševića - za to su moralno odgovorni", nedvosmislen je Cekić.
       Srbi su dans zaglavljeni negde između načela apsolutne (i neostvarive) pravde da svako odgovara i svi odgovaraju za ono za šta su krivi, i vulgarno shvaćenog nacionalnog interesa da Srbi treba da se oglase nevinim (čak i ako su nešto krivi), a da su drugi krivi (jer neko mora da bude kriv), i to što više, to bolje.
       Da li je kolektivna nevinost, nasuprot kolektivnoj krivici, srpski nacionalni interes?
       "Naš interes je da saznamo i kažemo istinu nezavisno od toga hoće li ostali akteri učiniti to isto. Ako ništa drugo, videće se, kad oni budu lagali, kakva je to propaganda." I, ako u tim preispitivanjima sebe negde nađemo krivim, šta onda? Šta iz toga proističe? "Ništa posebno", kaže Cekić. "Iz moralne krivice proizlazi samo prihvatanje krivice i individualna griža savesti za onoga ko savesti ima. Krivičnom odgovornošću treba da se bave sudovi."
       Rasprostranjeno je uverenje da od prihvatanja krivice možemo kao narod i država imati neke sasvim konkretne štete. Na primer, da osuda Miloševića može značiti i obavezu za našu zemlju da plati ratnu štetu. "Čak i neke moje kolege dele to uverenje", kaže Biljana Kovačević-Vučo. "Ja mislim sasvim suprotno, što se više budemo distancirali od Miloševićevog nasleđa, bićemo dalje od ratne štete."
       Da bismo bilo kakav korak preduzeli u pravcu utvrđivanja svoga mesta u događajima prošlim, prvo, smatra Nenad Cekić, moramo da prihvatimo da smo izgubili rat. "Pobednici nikad ne odgovaraju pred sudom", kaže.
       Međutim, upravo je to prepreka. Verovatno je da bismo i najgore zločine mogli lakše da priznamo ako bi nam neko prethodno priznao da smo pobedili u ratu.
       Da je to upravo tako, vidi se i iz aktuelnog spora u Hrvatskoj, koji je to učinio karikaturalno očiglednim. Odlučni protivnici izručenja generala Janka Bobetka u Hag kao krunski razlog zašto to ne bi nipošto moglo da se učini navode ne to da on ništa nije skrivio, nego da se "pobednicima nikad ne sudi". Bobetko u Hagu poljuljao bi predstavu o hrvatskoj pobedi u ratu.
       Jedno od najvažnijih pitanja iz korpusa pitanja o kolektivnoj krivici za rat je "da li se u Hagu sudi Miloševiću ili celom srpskom narodu?" Milošević je odabrao da se na sudu drži ne kao okrivljeni nego kao advokat srpskog naroda. Stekao je umerene simpatije dela onih koji su deo života posvetili borbi protiv njegovog režima. Kako je došlo do toga? Svakako, to je zato što suđenje (samo) Srbima izvan regionalnog, pa i planetarnog konteksta ("ko je kriv za Vijetnam"?) Srbi vide kao prikucavanje na stub srama i osećaju kao duboko nepravedno.
       U Hagu se ne sudi samo Srbima, ali samo je srpski predsednik pred tamošnjim sudom, samo je srpski komandant vojske u Ševeningenu i samo je srpski ministar unutrašnjih poslova zbog optužnice počinio samoubistvo. Dok su, recimo, oni koji su u Sarajevu napali kolonu jugoslovenskih vojnika koja je bila pod zaštitom "plavih šlemova", zarobljenike ubili na licu mesta, polili benzinom i zapalili, sve to pre nego što je rat zaista i započeo, e takvi su još zdravi i veseli i na visokim državnim funkcijama u BiH.
       Stavu da je unutrašnje istorijsko preispitivanje neophodno, pre svega zbog nas samih, često se suprotstavlja stav da su Srbi bili "izazvani", ili da su "i drugi činili zločine".
       Da li se kolektivna krivica može utvrđivati bez obzira na ponašanje ostalih zaraćenih strana?
       Ne, smatra Cekić. Nijedan sud u svetu neće doneti presudu pre nego što dozna šta je zločinu prethodilo. Utvrđivanje svake odgovornosti, po definiciji, podrazumeva sagledavanje događaja u njihovoj interakciji. Recimo, Srbi iz Hrvatske mogu reći da su se pobunili protiv hrvatske države u strahu od terora, a da su bili u pravu vidi se iz toga što je hrvatska država kasnije te iste Srbe isterala kad je slomila njihov oružani otpor. Uostalom, politički interesi sami po sebi nisu ni moralni ni nemoralni, oni su činjenice. Moral se tu meša tek kada treba nešto reći o načinu na koji su se ti interesi sukobili. Cekić skreće pažnju da već i sam jezik rat tretira kao neku vrstu elementarne nepogode, bez posebne specifikacije krivice bilo koje strane. "Izbio je rat", kaže se, isto kao što se kaže "Izbio je požar".
       "Postupak optuživanja srpske strane je tekao ovako: navodili su se ogromni brojevi onih koje su Srbi streljali, silovali i tako dalje. Onda, kada se ispostavilo da toga nije bilo toliko, nego manje, ti isti kažu 'aha, vi brojite žrtve'. Tvrdim: svako ko kaže da nije bitno da li je ubijeno pet, petsto ili pet hiljada ljudi, nego je bitno ko ih je ubio, taj je licemer", kaže Cekić i podseća da je gradualno postavljanje krivice uvela međunarodna zajednica ("Krivi su svi, ali Srbi najviše").
       Potrebu za moralnim preispitivanjima Cekić ne vidi u onim slučajevima u kojima je nesumnjiv zločin i koji su predmet krivične odgovornosti. Opasnost koja preti jeste da se svi ratni zločini svedu na incidente iako je nesumnjivo da u njihovoj pozadini postoji ono što se zove "zločinački poduhvat", u konkretnom slučaju, to je etničko čišćenje.
       Kao valjan i nepristrasan instrument u preispitivanju prošlosti preporučuje nam se Haški sud. Biljana Kovačević-Vučo veruje u integritet suda i kaže da ćemo morati da prihvatimo "tu istinu koju sud bude utvrdio".
       Međutim, Haški sud je u Srbiji najnepopularnija institucija, verovatno još od vremena neke od okupacija. Naime, ako taj sud treba, a treba, da bude korak ka uspostavljanju mehanizma međunarodne pravde, mora se razumeti srpska sumnjičavost prema planetarnoj pravdi koja treba da započne baš od njih. Tim više što je ta pravda gluva kada treba da čuje da je i njih neko bombardovao, da su i njihovi civili ginuli i da "kolateralna šteta" nije čarobna reč koja oslobađa od krivične odgovornosti svakog onog ko je upotrebi. U percepciji Srba, Haški sud je institucija koja isključuje mogućnost (praktično, ne i teoretski) da pred njim odgovara i građanin neke zapadne zemlje. Time je sud "za zločine u bivšoj Jugoslaviji" pretvoren u "sud za zločine bivših Jugoslovena". To nas dovodi do pitanja koje možemo postaviti i kao: u čemu je načelna razlika između opsade Sarajeva i NATO-bombardovanja, recimo, Beograda?
       Ako se govori o "gušenju Sarajeva", Nenad Cekić odgovara da je ta razlika u tome što se nije videlo šta je cilj svega toga tako da je izgledalo da je cilj upravo iznurivanje civilnog stanovništva, kaže.
       Šta kada se ispostavi da je "iznurivanje civilnog stanovništva" bila nesumnjiva strategija koju je Vesli Klark ili njegov nadređeni primenio u cilju postizanja vojne pobede u "humanitarnoj intervenciji" za koju se na mnoštvo odličnih načina može dokazivati da uopšte nije bila humanitarna intervencija nego, recimo, "bitka za kredibilitet NATO-a" (Bil Klinton)?
       "U tom slučaju, analogija svakako postoji", kaže Cekić.
       Srbi su u dubokom raskoraku sa Haškim sudom i slobodno se može reći da praksa tog suda Srbe čini daljim, a ne bližim neophodnim preispitivanjima skore istorije.
       Zanimljivo je svedočenje Nenada Cekića o kontaktima koje je po prirodi svoga ranijeg angažmana (direktor Radio-Indeksa) imao sa američkim diplomatama, od kojih je većina i danas aktivna, uglavnom u okolnim zemljama: "U privatnim razgovorima su me uveravali da su akciju NATO-a i insistiranje na izručenju Miloševića u svojim izveštajima ocenjivali kao pogrešne korake koji će javnost u Srbiji udaljiti od željenog cilja. Ono što su navodili kao svoju preporuku jeste podrška unutrašnjim demokratskim snagama, kojih je u Srbiji dovoljno, i to je otprilike ono što je i rađeno posle bombardovanja. Tako su bar meni govorili."
       Kao jedno od sredstava za preispitivanje prošlosti, manje drastično od "denacifikacije", koje mnogi i preporučuju, jeste lustracija.
       Da li nam je potrebna lustracija?
       Slično kao i za denacifikaciju, Biljana Kovačević-Vučo smatra da su zahtevi za lustraciju zasnovani na pogrešnim analogijama i nerazumevanju toga pojma. Kao primer uzorne lustracije - zabrana obavljanja javne funkcije na pet godina - navodi Češku. Ali, dodaje, mi nismo Češka, praksa kontinuiranog unutrašnjeg terora u Srbiji trajala je samo dve poslednje godine Miloševićeve vlasti. Ali neki oblik administrativnog raskida sa prošlošću, veruje, svakako nam je potreban. "Možda bi to bila neka kombinacija denacifikacije i lustracije", u svakom slučaju, obuhvatala bi uže političko rukovodstvo iz prethodnog perioda, "recimo, one protiv kojih postoje optužnice". "Neshvatljivo je da neki od njih i dalje imaju veliki uticaj na javni život, poenta je da se takvi odatle udalje, a to bi bilo i politički racionalno", kaže Kovačević-Vučo.
       Zanimljivo je da i Dragoljub Žarković smatra da je lustracija neophodna i da je "njen izostanak tempirana bomba u institucijama vlasti". "Ali nastavlja, "lustraciju ograničavam samo na zabranu rada u onim ustanovama koje građani finansiraju posredstvom budžeta." "Mislim da Miodragu Popovu treba onemogućiti da radi na RTS-u zbog načina na koji je radio u svoje vreme. Ali to nema nikakve veze sa Željkom Mitrovićem koji može da ga angažuje za bilo koji posao u svojoj privatnoj firmi", kaže.
       Drukčijeg je mišljenja Nenad Cekić koji krunski razlog protiv lustracije vidi u nečemu što se zove "argument klizave nizbrdice", to jest opasnosti da se ode korak predaleko, a "onda ćete se sroljati do kraja". Osim toga, dodaje, lustracija zahteva društvo mnogo manje korumpirano od našeg.
       Posebna otežavajuća okolnost u preispitivanju prošlosti jeste što najradikalniji zahtevi za "očišćenje od zla" dolaze iz dela javnosti koja je i dosad svaki državni razlog ili bilo kakav stav koji izrekne država Srbija tumačila kao ispoljavanje velikosrpskih težnji. Tako je u "Vremenu" jedan od polemičara povezao stavove Latinke Perović sa njenim učešćem u protestu "grupe intelektualaca" zbog toga što Evropa preči put Crnoj Gori ka osamostaljenju. To naizgled nema nikakve veze jedno s drugim, ali, eto, samo naizgled.
       Još jedna teškoća u skidanju bremena krivice sa nacionalnih pleća, toga herkulovskog posla, u tome je što u tom poslu žele da učestvuju i oni koji su, uklanjajući se od Miloševića, otišli u inostranstvo i tamo žive. Oni su većinom "ostali zamrznuti" u onom trenutku u kom su otišli iz zemlje, ali često i danas opsednuti odnosima i prilikama koji su vladali kada su oni otišli. Sada više ne mogu da razumeju svoje nekadašnje istomišljenike i prijatelje sa kojima više ne dele antimiloševićevski fundamentalizam.
       "Ne možete od ljudi tražiti da čitav život provedu kao superego celog društva", kaže Biljana Kovačević-Vučo. "Ne možete tražiti od ljudi da svaki dan osećaju grižu savesti zbog Srebrenice i da svaki dan odaju dužnu počast žrtvama. I zato su mnogi skloni da negiraju zločin jer ne mogu to više da podnose."
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Đavolji savez Među tim ženama na meti je i žena koja nije potpisala famozno pismo 27 intelektualaca koji su od međunarodne zajednice zahtevali da prestane sa zločinom bombardovanja SR Jugoslavije. Nekoliko pozvanih da potpišu pismo, Ivan Čolović, Filip David i ja, na primer, odbili smo jer smo smatrali da to pismo ima smisla samo ukoliko bude adresovano na Slobodana Miloševića, jer on je i prvenstveno odgovoran za izazivanje i ima moć da zaustavi bombardovanje zemlje, jednako lako kao što je potpisao, a zatim raspotpisao sporazum u Rambujeu. Međutim, potpisnici tog pisma, među kojima su urednici Radija B92 i lista "Vreme", smatrali su da bombardovanje zemlje prejudicira osudu Miloševića, ili već tako nešto, nejasno i netačno. Tako su naši nezavisni mediji de facto podržali Miloševića i ušli sa njim u đavolji savez, još uvek neraskinut.               NATAŠA KANDIĆ

      
      

Protiv NATO-a i OVK Mogu li, na primer, da osudim postupke Radovana Karadžića ili rukovodstva Srba u Krajini, ali i da kažem da su obični Srbi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj imali dovoljno razloga za strah u tim državama ako one postanu nezavisne? ...        Da su me pitali, ja bih sa velikim zadovoljstvom potpisao pismo intelektualaca koje Nataša Kandić kritikuje. Ja i dalje smatram tri stvari: bombardovanje je bilo protivpravan čin, ono je bilo ratni zločin i ono nije imalo nikakve veze sa humanošću, već s interesima SAD I NATO-a. Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK i protiv NATO-a?               LJUBIŠA RAJIĆ

      
      

Otvoren spisak Što se tiče Vašeg resentimana u vezi sa intervencijom NATO-a protiv policije i vojske Slobodana Miloševića, državne propagandne mašine njegovog režima i infrastrukture od značaja za rat, Vaše pravo je da Vam se to ne dopada. Značajno je, međutim, što kažete da ono famozno pismo niste potpisali samo zato što Vam nije ponuđeno. Taj spisak uglednih ljudi ove čaršije ostaje trajno otvoren dokument o tome ko je držao čiju stranu u ratu zločinca Miloševića protiv slobodnog sveta. Nikad nije kasno za pridruživanje takvim spiskovima.               LAZAR STOJANOVIĆ,        obraćajući se Ljubiši Rajiću

      
      

Pedagoške bombe Da li je trebalo da objašnjavamo zatucanom narodu da mora da voli NATO bombe? Da li smo morali da verujemo kako su svi oni mostovi porušeni iz razloga pedagoških, da bi Srbi naučili lekciju iz demokratije? Ili iz medicinskih, jer što je lek za bolesnog čoveka, to je bomba za lud narod. I da li je uopšte palo dovoljno bombi?               STOJAN CEROVIĆ

      
      

Tri odgovornosti Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva obuhvata naredbodavce i izvršioce i ona je krivična.        Postoji druga odgovornost...tzv. elite koje su te zločine podsticale, opravdavale, zataškavale... Ta odgovornost je moralna.        Postoji treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska; to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili "rodoljublje" i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića (Mladić-heroj, svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, "prilično kolektivna"...        Razgovor o zločinima koji su počinjeni u ime srpskog naroda od strane raznih psihopata, baraba, lopova, vlastoljubivih demagoga, NIJE razgovor o "srpskoj krivici"...               SRĐA POPOVIĆ,        obraćajući se Stojanu Ceroviću

      
      

Sablasne savesti Osećam udeo lične krivice u nepočinstvima čije sam posledice (za razliku od baba) svojim očima video na drinskim sprudovima. Bilo ih je svukuda. Neka Bog da da smognemo snage da zatražimo oproštaj od sviju koje smo, hteli-ne hteli, zavili u crno. Međutim, ne vidim nijedan razlog da za to pokajanje padam na kolena pred Biserko, Kandić, Slapšak i buljavi Luković koji su od tih nesreća udobno živeli i hoće da žive isto tako zauvek. Ako nemamo bolju savest od tih sablasti, bolje da nas nije.               SVETISLAV BASARA

      
      

Ubijanje s rezonom Stanovište o deetnifikovanju zločina svodi srpski identitet na ideologiju organskog shvatanja nacije kao jedne ličnosti i njoj odgovarajućeg koncepta države kao etničke države. Preseljenje, razmena stanovništva, etničko čišćenje, ubijanje drugog sa stanovišta ove ideologije i nije zločin. To je, što bi rekao Slobodan Jovanović parafrazirajući Napoleona i o Robespjeru, ubijanje s rezonom (Milan Jovanović Stojimirović "Dnevnik" 1936-1945, Novi Sad, 2000).        Većina kandidata za predsednika Srbije nudila je u predizbornoj kampanji upravo ovu ideologiju kao sadržaj "moderne države". U isto vreme, istraživači javnog mnjenja sugerisali su kandidatima da u kampanji ne pominju ratne zločine ni Međunarodni sud u Hagu, ni saradnju sa kojim državu ne obavezuje samo međunarodno pravo nego i zakon koji je sama donela. Ako je kritički odnos prema ovoj poziciji radikalizam, suprotno njemu je - šta?               LATINKA PEROVIĆ

      
      

Umorilo se Mi koji smo ovde ostali, nismo imali nimalo predaha pa su nam sada, mislim, neke greške u procenama i povremen nedostatak elana u "borbi neprestanoj", dozvoljeni. Možda bismo i mi voleli za promenu da malo živimo i da mislimo na obične stvari - a ne stalno i večito, zato što smo ostali ovde, da nosimo breme istorije - i to mi, a ne državne ustanove i ministarstva koje smo valjda zbog toga i izabrali.               GORDANA RADOŠEVIĆ

      
      

Vreme cenzure Priča o denacifikaciji medija, kao specifičnom obliku denacifikacije, priča Dragoljub Žarković, započela je posle NATO-bombardovanja jednim seminarom posvećenim toj temi koje je organizovano u Crnoj Gori.        - Crnogorski mediji su to pratili sa velikim publicitetom i pompom. Dominirao je zahtev da svi mediji u Srbiji treba da budu denacifikovani, to jest svi koji su izlazili tokom rata sa NATO-om, u vreme ratne cenzure. Inicijator te debate bio je Fond za humanitarno pravo a Nataša Kandić je naročito insistirala na tom zahtevu o opštoj denacifikaciji. Voditelju tribine je stalno pisala i dodavala neke cedulje sa uputstvima šta treba da me pita.        Pošto ja ne pristajem da mene i moje novine niko denacifikuje, pokupio sam se, platio svoj račun u hotelu i vratio se za Beograd, kaže Žarković.               DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ