Bilo da podrazumevaju estradne zvezde, noćni život i prasetinu, bilo da su dani s eksplozijama i provokacijama, ipak su i dalje - ponižavajući dani u getu

      Jedina prednost Srba na Kosovu je što (još) ne plaćaju struju. Mada bi, kažu, srećniji bili i da je plaćaju, ali da je redovno imaju. Ostalo što im život čini, moglo bi nekoga s ranjivijim srcem i protočnijim očnim žlezdama naterati na plač bez uobičajenog, uvodnog zarozavanja lica. Jer, dan u kosovskoj enklavi jednako je potresan, bilo da prave "tehno" žurke za ujedinjene boje međunarodne zajednice, bilo da se zabravljuju u kuće čim zakuca suton.
       Rizična poseta izgleda ovako. Civilni vozač pokupiće vas u Bujanovcu, Vranju, gde god bilo, i odmah vam reći osnovne karakteristike kraja, počevši od spomen-obeležja pripadniku OVK "nasred teritorije Srbije". Nastaviće s listanjem srpskih sela od Bujanovca nadole i "podatkom" da duž puta, dakle - od Bujanovca do "kompaktnog" sela Šilovo nema nijedne naseljene srpske kuće. "Albanci ih prvo zapale, pa onda kupuju." Neće zaboraviti ni promenjene nazive, Petrovce je Petrit, dok za samo Gnjilane nigde ne piše kako se zove na srpskom. Gjilan i šlus. Pokazaće vam vozač, čiji govor vrvi od makedonskog, i nove džamije, reći da je kupus iz Kmetovca najbolji, pitati da li se plašite. "Vidi ovu budalu sa smederevskim tablicama!"
      
       Turiranje
       Na kontrolnom punktu Končulj sačekaće vas pripadnici mešovite Kosovske policijske službe (KPS). Smeju se i kažu da se odlično slažu i sarađuju. A vaš vozač i turistički vodič, kad krenete dalje, nastaviće s "ličnom kartom" podneblja: da su, prvo, Amerikanci glavni u tom delu Kosova, "nije tako lako kao s Francuzima u Mitrovici"; da vranjanske tablice prolaze bez problema, "plašimo se za Vranje, i njega će da uzmu"; da Albanci, ipak, nikada neće odustati od "hani" gustog soka, beogradske koka-kole i bujanovačke "hebe". "Evo, vidite, carina! K'o prava, imaju i asepsol za gume. Sve po propisu!"
       Stižete do Šilova, sabirnog centra Srba iz gnjilanske opštine. U sredu uveče odlučili su da izađu na izbore u subotu. Tamo će vam skrenuti pažnju da obavezno posetite selo Cernicu, "duša da vam se stegne". I, vi krećete u Cernicu. U vozilu s KPS tablicama, pošto se drugačije, bezbedno može stići jedino s nekim od amblema međunarodne zajednice.
       A u Cernici... Tatjana ide u četvrti razred osnovne škole. Kaže da joj je najbolja drugarica Dragana Stojanović letos pobegla s porodicom u Smederevo. Živahna je i ljubopitljiva, ostavlja utisak koji će pasti u vodu čim krene razgovor, najpre, o naizgled dosadnim brojevima: pre bombardovanja, u selu je živelo 750 Srba u 130 domova, danas ih živi 294 - u 60 kuća. I čini se da su sve stale u jednu instant bakalnicu izbušenu rafalima. Tu se muške glave okupljaju kako bi ubile vreme. Do prvog mraka. "Policijski čas od 18 sati ukinuli su pre dva meseca." Sede u klaustrofobičnom, mračnom prostoru niskog betonskog plafona, punog makedonskih cigareta, opušcima na podu, stonim fudbalom i Cecinim kalendarom. Za ovu godinu. Ne mogu da veruju da im je u posetu došao neko iz Beograda. Ako ih pitate za naziv prodavnice, zastaće na tren, kao da treba da se sete. Verovatno im nikada nije palo na pamet da će ih iko ikada pitati za naziv.
       Tačno preko puta bakalnice "Mark-kom" nalazi se veliko albansko groblje oivičeno žutom ogradom i očiglednom nesrazmerom ari u poređenju s nadgrobnim pločama s grbom OVK. Sagu o provokacijama, pre rezimiranja svih kašikara u dvorištima i kukuruzima, počinju detaljem da pored njih dnevno prođe stotinu vozila od kojih mnoga nekako baš kod njih zastanu i kreću da turiraju. Ne mogu tačno da se sete čiji je podatak, ali pouzdano znaju da je, po njemu, Cernica druga po broju napada na kosovske Srbe. "KFOR nije uhvatio nijednog počinioca, mada svi znamo ko su oni." Navode i slučaj lokalne crkve Svetog Ilije, koja je, doduše, prva obnovljena posle rata, ali i koja se redovno pustoši. Albanci odnose cigle, lim, a KFOR sve to gleda i ne vidi. Ne vidi ni kada skidaju krovove s napuštenih srpskih kuća i koriste ih za ogrev. Albanci koje, sticajem okolnosti, nismo mogli da pitamo za komentar, verovatno bi, umesto odgovora, uprli prst na obližnju, unakaženu džamiju.
      
       Vegetiranje
       Stalni i jedini posetioci "Mark-koma" se predstavljaju: Miomir Savić, Dragan T. Petrović, Dragan Ž. Petrović, treći Dragan Petrović otišao je u Srbiju... U Cernici niko od Srba ne radi, žive od pomoći rođaka iz inostranstva i od poljoprivrede. Neki od njih snalazili su se i tavorili s dečjim dodatkom Republike Srbije (2 800 dinara) koji, pak, ne stiže "ima već tri duga meseca". Istina, zaposleni u javnim službama dobijaju plate, čak i veće nego u Srbiji. Bivši gnjilanski saobraćajac jedan je od retkih u selu s regularnom platom i to od 16 000 dinara. Ostali, iz privrede, svojevremeno zaposleni u gnjilanskoj fabrici radijatora, ne dobijaju ništa. Direktor je samo na početku bio milostiv, davao im po 800 dinara mesečno.
       Engleski nisu naučili. "Sve smo mislili da će ovi brzo da odu." Zato sada imaju problema u komunikaciji. Jedna pogrešna reč američkom "gušteru" od jedva 20 leta može da im nanese veliku štetu. Tako kažu. Humanitarna pomoć od "naših" retko stiže. Međutim, koriste priliku da se specijalno zahvale SPC iz Čačka. Od medija hvataju samo albanski i makedonski TV program i Radio Laser iz obližnjih Pasjana. Novine stižu iz Vranja.
       Posebna epizoda iz Cernice je škola.
       U blatnjavom dvorištu, u kome miriše koncentrat za kokoške, stoje dve zelene ulične kante, nalik beogradskim na autobuskim stanicama, dve musave strunjače, klepetalo za krave koje simulira zvono. Snašli su se i za zbornicu, pokazuju je dok pričaju o "velelepnoj" sali za fizičko u komšijskoj, ali "neprijateljskoj" školi "Ramiz Cernica". Na zidovima, donekle stradalim od zemljotresa 24. aprila, piše: "Zabranjeno je ulaziti u školu bez potrebe", "Dežurni nastavnici su dužni da poštuju svoje dežurstvo". Svoj doprinos UNICEF je dao pismenim plakatom "Pazite od saobraćaja na ulici!"
       Posle tužnog razgledanja preteče lavaboa, furune i globusa na engleskom, kao na prvi pogled vidljivih sredstava za rad i život u školi Cernice, krećete do Šilova, preko Gnjilana. Užurbani grad, gomilu "auto-larje"-a, kao da se na Kosovu samo kola peru, momke u grupama postrojenim ispred svakog kafića ili objekta nalik, Amerikance koji, kao i svi drugi članovi KFOR-a, a naročito plave duge kose, odudaraju od turobne, prljave sredine. Videćete i moderni džouth center, sedište Rugovine partije s istaknutim zastavama OVK i Sjedinjenih Država, hamburgernicu na čijim se staklima reklamiraju "virshlle".
      
       Batine
       Srbi će naći da Albanci u gnjilanskim prodavnicama moraju da budu ljubazni, ponekad manje, ponekad više. Naređeno im je. Ali, reći će i da je tog dana Srbin iz Šilova seo na motokultivator, stavio šajkaču na glavu, zapucao put grada i - dobio batine. Kazaće Srbi da je to bio dobar "marketinški" potez, jer se "mnogo priča da je Gnjilane slobodan grad".
       A u Šilovu (2 000 stanovnika), znači jedva petnaestak kilometara od Cernice, u restoranu "Rafaelo" prave se internacionalne žurke, nedavno je otvorena picerija, kuća u kojoj se nalazi Radio Maks ubrzano se renovira (stanica otvorena 1998). Noćni život je buran: "Sredom, petkom i nedeljom su disko izlasci, subotom je tehno." "Je l' slušate narodnu? Moj se sin druži s Amerikancima i isključivo njihovu muziku sluša, tehno." Odmah će se pohvaliti da su im u gostima bili Bora Čorba, Bajaga, Dejan Cukić koji ih je direktno pozdravio dok je vodio program dočeka košarkaša iz Indijanapolisa. Pohvaliće se i zvezdom u usponu, Stankom Badovcem Badijem, pevačem iz Gračanice koji, najavljuju, samo što nije snimio ploču za "valjda Grand prodakšn". Nazad u Vranje. Nije baš bezbedno za noćiti.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Čovićev autogol Nenad Radosavljević, visoki predstavnik u kancelariji Unmika               - Posle ovakvih izbornih rezultata i posle ovakvog, katastrofalno slabog odaziva Srba na lokalnim izborima na Kosovu i Metohiji, koalicija "Povratak" mora dobro da razmisli šta je i kako rađeno, šta se želelo i kakvi su rezultati stigli.        Ovo je prvo reagovanje Nenada Radosavljevića, visokog predstavnika u kancelariji civilnog administratora Unmika Mihaela Štajnera, zaduženog za povratak raseljenih lica i potpredsednika Nove demokratije za Kosovo i Metohiju. U izjavi za NIN, Radosavljević za izborni neuspeh koalicije "Povratak" optužuje Nebojšu Čovića, predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju:        - Mora se znati ko je čovek, ko je osoba koja je bila zadužena da u ime srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji sprovede predizbornu i izbornu kampanju. Svedoci smo da je to bio čist promašaj, odnosno da toga nije ni bilo. Ako se ne računaju ona tri dana pred same izbore. Gospodin Nebojša Čović je bio zadužen da vodi predizbornu i izbornu kampanju. On je tražio da u koaliciji "Povratak" njegova Demokratska alternativa dobije 40 odsto mandata. Sam je žrtvovao svoje ljude, ali pored svoje stranke žrtvovao je i Demokratsku stranku, Novu demokratiju, Socijaldemokratiju... On je najodgovorniji za to. Mislim na političku odgovornost, nikako to u ovom trenutku ne vezujući za Koordinacioni centar na čijem je čelu, ne vezujući njega kao potpredsednika srpske vlade koji zastupa interese Srbije i Jugoslavije na Kosovu.               LJUBIŠA POPOVIĆ