DOS, ta bizarna politička simbioza nastala istorijskom nužnošću - okovana olovno teškim sujetama lidera, zagledanih bronzanim pogledom u budućnost - došla je u situaciju da menja ram ili sliku, ili i ram i sliku. Ili, što je najizvesnije, ništa

      Pametnom čoveku nije teško da zaključi da je u razumevanju srpske politike potrebno nešto više od pameti. DOS kao nova mantra naše politike, uvedena pre nešto više od dve godine, ponavlja se iz dana u dan bez ozbiljnih političkih rezultata. Doduše, vasilevs je svrgnut ali nisu nestali politički sukobi i neizvesnost koji su ovu zemlju doveli na tužan provincijalni nivo gde stranački daltonizmi zaklanjaju sve, svet pre svega.
       Naš bedni građanski subjekt koji se godinama poziva da se u njemu odrazi politički objektivna stvarnost (stvarnost političkih vešala "masnih ko mesarska vrata" - B. Petrović), nije izašao u susret nosiocima laskavih prideva: predsednički kandidat.
       Dakle, na taj naš narod koji liči na odrpanu dečiju lutku usmerava se pažnja, najčešće i najupečatljivije, uglavnom onda kada treba da se verifikuje politička konvertibilnost određene političke ideje ili ličnosti. Narod nije u dovoljnoj meri izašao na izbore jer ne zna gde bi tada ušao. Ostavio je časnike političkih elita da se saberu, dogovore...
       Narod je ozbiljno opomenuo DOS.
       Može li Demokratska opozicija Srbije ikakvom kurativnom metodom spasiti sebe? Ima li te političke akupunkture koja može Demokratsku opoziciju Srbije da održi u životu?
       Dok svi politički voltmetri pokazuju visok napon na našoj političkoj sceni, dotle neki lideri nekad zajedničke pobedničke koalicije, sa faraonskih visina razmišljaju, čini se pre svega, o svojoj sudbini i sudbini stranke pokušavajući da uvere našeg malog čoveka, tog velikog Getsbija (V. Tenžera) da u tome leži suština njegovog života i njegovih nevolja.
       DOS, ta bizarna politička simbioza nastala istorijskom nužnošću - okovana olovno teškim sujetama lidera, zagledanih bronzanim pogledom u budućnost - došla je u situaciju da menja ram ili sliku, ili i ram i sliku. Ili, što je najizvesnije, ništa.
       Šta će se to desiti krajem nedelje na sednici Predsedništva DOS-a? Da li će borba koja će se voditi na "politbirou" doneti nekakav rezultat i da li će stvoriti uslove da se dođe do kompromisa između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića ili će pak doći do konačnog razlaza i podele DOS-a oko dva magnetna polja srpske politike?
       Dva političara, od kojih jedan računa vreme od Hrista a drugi od pojave vindousa, deli sada nepremostivi kanjon. Naravno, to ne bio bio problem da se tim kanjonom i naš narod nasušni ne deli od sveta. Kao da ne žele da vide da ova zemlja ima previše problema da bi smela da sebi dopusti konformizam bavljenja političkim larpurlatizmom.
       Teško je poverovati da će Đinđić dozvoliti da se mandati vrate DSS-u. Takođe, teško je poverovati da će Koštunica pristati da mu se mandati vrate pod uslovima koje mu bude ponudio Đinđić. Ergo, sukob je sa političke ravni prebačen u domen prava. Očekuje se odluka Vrhovnog suda Srbije. Izvesno je, kakva god odluka bude doneta, DOS će opstati, makar u njemu bila samo Demokratska stranka, a neće.
       Realno, malo je verovatno da će Ustavni sud Srbije doneti odluku u korist DSS-a. Šta u tom trenutku može da se desi u našem političkom koordinatnom sistemu, teško je predvideti osim izvesnosti političke neizvesnosti.
       Ta politička neizvesnost biće naglašena i problemom formiranja nove države sa Crnom Gorom. I dok je u Crnoj Gori situacija, bar za dogledno vreme, rešena, gde se zna ko kosi a ko vodu nosi, u Srbiji je došlo do takve polarizacije koja se jedino može meriti upravo sa nekadašnjom crnogorskom. Što je najgore po Srbiju, ova polarizacija se ne može završiti kompromisom već, kao i u Crnoj Gori, pobedom jedne od dve struje. I to ubedljivom pobedom.
       Međutim, za razliku od Crne Gore gde je sve rešeno na parlamentarnim izborima, Srbija će to pokušati da reši u zatvorenom krugu političke elite iz Demokratske opozicije Srbije i to, kako smo sinoć na TV mogli da čujemo, na za javnost zatvorenoj sednici.
       To će biti, više je nego verovatno, Pirova pobeda (ma ko da pobedi), s tim što je veliko pitanje koliko će ta pobeda biti realna prednost za parlamentarne izbore.
       U svakom slučaju, ko izgubi biće ljuti rival pobedniku. Đinđić je svestan: ukoliko se vrate mandati DSS-u, onda je više nego izvesna pobeda Koštunice na predstojećim predsedničkim izborima. Znajući dobro Koštuničin stav "ne kohabitacija, već konfrontacija", Đinđić će onda imati mnogo bolje poziciranijeg a samim tim i opasnijeg protivnika nego ako definitivno amputira DSS iz DOS-a. Kratkoročno, a možda i dugoročno gledano, to je trenutno manji rizik za Đinđića. Jer, Đinđić, s obzirom na Koštuničin rigidan stav, ima malo prostora za manevar u ovom trenutku.
       Dakle, vrlo je verovatno da je to sada najrealnija opcija.
      
       LUKA MIČETA