Da pre pet nedelja nisam slomio nogu, nikada ne bih mogao da pišem o sopstvenom doživljaju tzv. televizijskog programa u Srbiji. Prosto, nisam gledao. Ovako, povreda koja bi mnogo bolje stajala, na primer, Ronaldu ili Goranu Druliću, usmerila me je ka jednom od malobrojnih preostalih načina da ubijem očekivanu dosadu. Osim knjiga (priznajem, ponovo “Čarobni breg”) i računara (manje, zahvaljujući nerešivoj sporosti b92.net), bio sam prinuđen da se prepustim i onome što neki hrabro zovu “ponuda domaćih TV stanica”.
       Malo je onih autora koji imaju tu (zasluženu?) sreću da im se emisije uspešno raspliću i pomoću direktnog i neplaniranog uključenja, na primer, Dragoljuba Markovića (Surčinac, kum, vlasnik “Krmivo produkta”), kao što se to dogodilo Olji Bećković u njenom “Utisku...”. Marković je tada uživo demantovao da je pobegao iz zemlje, čime je, zapravo, verovatno nesvesno, posredno priznao presudni značaj javnosti u stvaranju sada nezavršene “nove Srbije”. To isto učinio je pre njega i Nebojša Čović, javno se na 3K RTS-a raspravljajući sa Dušanom Mihajlovićem. Nešto pre svih njih i uhapšeni Radomir Marković, tada “u kapacitetu” (citat Ratomir Tanić, svedok) načelnika DB-a, kada je gledaocima državne televizije lično tvrdio da je nevin, ma za šta da su ga pitali (Ćuruvija, Arkan, Ibarska magistrala, 5. oktobar, rođenje sopstvenog deteta, kravata koju je nosio...). Da ne pominjem haško suđenje S. M., ili samoinicijativna reporterska uključenja Velimira Ilića (poznat i po tome što je nedavno na Rudniku presreo ekipu jednog dokumentarnog filma koja je u tom trenutku snimala, i pitao ih: “Šta to radite na MOJOJ planini?”). Uostalom, nije slučajno Dušan Mihajlović organizovao sednicu Predsedništva DOS-a tamo gde ne rade mobilni telefoni, i gde novinari ne mogu da dođu.
       U iščekivanju trenutka kada će i sami mediji shvatiti koliko su važni, za ovih 40-tak dana prinudnog gledanja TV programa na domaćim stanicama (plus Bi-Bi-Si, Njorld i MTV 2), primetio sam i ovo:
       - potpuni vizuelni i stilski preobražaj TV Pink (“Majo, reci nam kakvo nas vreme očekuje”; “Gorane, sutra će u našoj zemlji biti...”) - ipak, uz sve pokušaje - odaje ih izdajnički znak u desnom uglu; znamo se...
       - reprizu večernjih Vesti TV B92 sutradan u 8 izjutra (koje počinju sa “Dobro veče”, i čestim uključenjima reportera sa jučerašnjih događaja koje je u jutarnjem izdanju uspeo da zabeleži čak i “Danas”);
       - meke porno scene u sasvim kvalitetnom francuskom filmu “Sastanak”, (Žilijet Binoš i Lamber Vilson), koji je na RTS-u emitovan u 17 časova u nedelju, kada anđeli definitivno ne spavaju. Iako ne želim da budem “moralni konzervativni taliban” koji traži da svaki Dnevnik počne sa “Pomaže Bog”, cenim da je bolje izbegavati scene brutalnog nasilja i otvorenog seksa u vreme kada je daljinski upravljač uglavnom dostupan i deci. I ostale beogradske televizije ne uspevaju (ako i pokušavaju?) da poštede gledaoce;
       - gospođu Božen na skuteru;
       - pomalo zaboravljeni ZAM na JU info (neprepričljivo je, zato predlažem da sami pogledate);
       - telefonske izjave političara na svim kanalima, uz obaveznu fotografiju sagovornika, poželjno malu i mutnu, kao da je reč o radiju;
       - konačno “South park” (na TV B92);
       - sve bolje filmove na RTS 2, oko 22.30;
       - upravo završeni (srećom) ciklus filmova Stivena Sigala.
       - dosadne TV duele ili “otvoreni studio”;
       - promociju novog srpskog plemstva na BK (fanfare, Narodno pozorište, porodica, tradicija, domaćini, akademici i naravno, nagrade...);
       - I dalje kvalitetni “Metropolis” na RTS-u;
       - Odsustvo “Ciklotrona” B92 TV doajena Čavića i Šaponje;
       - I na kraju, ali ne i najmanje važno: LUSTRACIJA, ŠTO PRE!
       Ostajem verni gledalac, bar još pet dana, do skidanja gipsa.
      
       MILOŠ MILIĆ