Rumunima nije bilo prijatno da se njihov sused Mađarska nalazi u najmoćnijem političko-vojnom savezu, a da Rumunija ostaje izvan

      Dva ključna cilja rumunske spoljnopolitičke aktivnosti su pred ostvarenjem. Uključenje u Evropsku uniju je, doduše, ostavljeno za naredno “vučenje”, ali pregovori koje je Rumunija 2000. godine započela sa Unijom napreduju i, realno gledajući, više ne bi trebalo očekivati neke nepremostive prepreke. Što se tiče priključivanja NATO-u, postignut je pun pogodak. Svi su izgledi da će predstojeći samit Severoatlantske alijanse u Pragu doneti pozitivnu odluku o prijemu Rumunije.
       Poznato je da transformacijske i ukupne performanse i predispozicije Rumunije nisu pre nekoliko godina obećavale ovakav rasplet, a ni raspoloženje u zemlji nije tome išlo u prilog. Kako onda objasniti ono što se desilo: nesporno poboljšan rejting zemlje i, posebno, izuzetno visok stepen podrške stanovništva pristupanju zemlje NATO-u i EU.
      
       Svi za NATO
       Prvo, Rumunija je bila svedok krvavih obračuna u svom susedstvu protekle decenije, naglog porasta značaja i uticaja dominantnog spoljnog faktora, obično nazivanog međunarodnom zajednicom, na oblikovanje unutrašnjih opredeljenja i međunarodne politike. Poslednjih godina, uprkos žestokom međusobnom rivalstvu političkih grupacija, nijedna od čelnih političkih partija ili stranaka nije dovodila u pitanje svoje opredeljenje za NATO i EU. Zapažani su pri tome i analizirani sve veća prisutnost alijanse u regionu, prijem Poljske, Češke i, posebno, susedne Mađarske u članstvo NATO, uz istovremena stradanja i razaranja od tog istog NATO-a u susednoj Jugoslaviji, a onda i lavina događanja uzrokovana terorističkim udarima na Njujork i Vašington.
       Drugo, za Rumuniju je nastala povoljna međunarodna konjunktura novim geopolitičkim kursom SAD posle pomenutih terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine, jer su značaj i geopolitička pozicija Rumunije porasli.
       Treće, donošenje programa ekonomskog oporavka i razvoja zemlje za period 2001-2004. godina označavalo je razradu i realizaciju unutrašnjeg prilagođavanja i raščišćavanja terena i prakse shodno primljenim receptima iz evroatlantskih institucija u koje se želi stupiti. To je značilo sprovođenje mera i akcija na planu ostvarenja privrednog rasta, efikasnije borbe protiv siromaštva i nezaposlenosti, korupcije i kriminala, za vraćanje potrebnog autoriteta državi i njenim institucijama.
       Pri svemu tome rezulutno isticanje političkog establišmenta da je za Rumuniju primarni cilj ulazak zemlje u NATO, u okolnostima kada je za to i najznačajnija opoziciona grupacija, imao je odjeka i među stanovništvom. Za većinu Rumuna bilo je olakšanje kada im se obrazložilo da će biti pod NATO “kišobranom”, jer je to predstavljalo opipljiv znak da Rumunija sada može da bude zaštićena od političko-vojnih nepogoda koje u ovom burnom vremenu mogu iskrsavati. A, onda, Rumunima nije bilo prijatno da se njihov sused Mađarska nalazi u najmoćnijem političko-vojnom savezu, a da Rumunija ostaje izvan. Ako se ovome doda da je i premijer A. Nastase okarakterisao prijem Rumunije u NATO kao cilj koji se mora postići ove godine u Pragu /”Ako ne uđemo u NATO, podneću ostavku”, doslovno je izjavio još početkom proleća ove godine), onda to sve može pomoći razumevanju fenomena da preko 80 odsto građana danas podržava ulazak zemlje u alijansu.
       U međunarodnim odnosima, posebno unutar Evropske unije, dosta bure izazvao je rumunski pristanak da, svakako ne slučajno, kao prva u svetu potpiše sa SAD sporazum o izuzeću američkih državljana od izvođenja pred Međunarodni krivični sud. To se dogodilo u vreme vidno preovlađujućih kritičkih tonova u Evropi prema američkom traženju o izuzimanju njihovih građana iz te nadležnosti. Nema sumnje da je ovaj potez Bukurešta, nesporno kontroverzan, bio dobrodošao Vašingtonu. Kritike iz Brisela su bile dosta oštre. Rumunija je izdržala, ali zadobila je poverenje Vašingtona, ključno za njen prijem u NATO, pa i više od toga. Američki investitori, govori se u obaveštenim krugovima, nikad nisu bili spremniji da tako kao sada ulažu u rumunsku privredu. Međunarodni monetarni fond, posle više od jedne decenije trajanja rumunske tranzicije, odobrio je prvi put septembra ove godine drugu i treću tranšu stend-baj aranžmana u iznosu od više stotina miliona dolara. Znači, isplatilo se!
      
       Žal za Moldavijom
       Mada se ne može reći da je to neki poseban rumunski izum, ali u istoriji našeg suseda, ne tako retko, nailazimo na primere neočekivanih i kontroverznih, možda hrabrih, ali i rizičnih spoljnopolitičkih poteza, preduzimanih u određenom političkom trenutku s mišlju da se zaštite ili poboljšaju nacionalni i državni interesi. Podsećamo samo na neke od njih: iskoristivši ratna zbivanja na Bliskom istoku i svoju pomoć Moskvi u uklanjanju svrgnutog mađarskog premijera Imrea Nađa krajem pedesetih godina prošlog veka, uspela je da se oslobodi neposrednog prisustva sovjetskih trupa na svojoj teritoriji, što drugima nije pošlo za rukom; šezdesetih godina, posle rata na Bliskom istoku, Rumunija se jedina nije povinovala sovjetskom traženju da se prekinu diplomatski odnosi sa Izraelom, što je kasnije omogućavalo Bukureštu značajnu prednost u diplomatskim aktivnostima, a 1968. godine Rumunija je praktično rizikovala sovjetsku intervenciju, s obzirom na to da nije učestvovala niti odobravala upad svojih saveznika iz Varšavskog pakta u Čehoslovačku.
       Članstvom Rumunije (očekuje se da u Pragu u NATO bude zvanično pozvana i Bugarska) NATO širi svoje prisustvo prema Ukrajini, izbija na granicu sa Moldavijom i približava se Ruskoj Federaciji. Istovremeno, upotpunjeno južno krilo NATO-a okružuje prostor bivših jugoslovenskih republika minus Slovenija (čije je članstvo u NATO-u, takođe, izvesno), plus Albanija.
       Ostajanje Moldavije u orbiti Zajednice nezavisnih država i evroazijskih političko-ekonomskih okupljanja oko Moskve, bolna je i delikatna tema za Rumuniju. Reka Prut kao da više nego ranije deli dve države, de fakto istog etničkog bića. U Bukureštu se s tim u vezi mogu čuti različita mišljenja o budućnosti odnosa sa Republikom Moldavijom, ali prevladava zebnja o većem udaljavanju.
      
       VLADIMIR STANIMIROVIĆ