Nedeljnim parlamentarnim izborima u Turskoj mogu se mnoge osobine pripisati, ali nezanimljivost svakako ne može. Najpre, od nastanka sekularnog režima Kemala Ataturka 1923. godine nije se dogodilo da se stranka sa islamističkim predznakom (koliko god njeno vođstvo predstavljalo taj predznak kao umeren) makar primakne apsolutnoj većini u parlamentu. Naprotiv, same islamsku veru, naročito pokušaje njene političke artikulacije, smatrao je ceo establišment, naročito vojni, udarom na glavne stubove države i nacije. Ni vojska ni njoj naklonjeni deo političkog spektra nisu se libili da u nekim trenucima primene prilično nedemokratska sredstva da bi sputali politizaciju islama i islamizaciju politike.
       Paradoksalno može izgledati činjenica da su mnoge zapadne demokratske zemlje, uključujući one u kojima deluju ili čak učestvuju u vlasti stranke sa verskim ideološkim predznakom, prećutno odobravale uticaj “vanparlamentarnog faktora” na eliminisanje vladajuće koalicije proislamskih stranaka iz Turske. Tako je pre izbora 1999. bez mnogo uzbuđenja u svetskoj (zapadnoj) javnosti, inače osetljivoj na političke ultimatume generala, prošlo zaobilaženje pojedinačno najsnažnije Stranke vrline pri formiranju vlade, inicirano od vojnog vrha, a razlog za tu zapadnu toleranciju bio je u islamističkoj orijentaciji te stranke. Njen lider Nedžmetin Erbakan je ostao bez premijerske funkcije, ali je ta stranka ipak imala samo tesnu relativnu većinu pa je zadatak antiislamističkog vojnog vrha bio samo da lidere ostalih, sekularnih stranaka, podstakne da se udruže u operativnu apsolutnu skupštinsku većinu.
      
       Oscilacije demokratije
       Sada je situacija bitno različita, pošto je islamistička Stranka pravde i razvoja Taipa Erdogana, objedinivši glasove svih islamističkih grupa, osvojila gotovo dvotrećinsku većinu (363 od ukupno 550 poslanika). Da bi sprečila tu stranku u preuzimanju vlasti, vojska bi morala da ukine samu demokratiju i parlamentarizam, a za taj korak bi teško dobila podršku čak i prema islamu najskeptičnijih krugova u važnijim zemljama.
       Druga izrazita specifičnost ovih izbora su ogromne oscilacije u podršci birača pojedinim strankama, ako uporedimo rezultate sa onima iz 1999. Umereno leva, praktično socijaldemokratska Partija demokratske levice dosadašnjeg premijera Bulenta Edževita svedena je sa 22,3 na ponižavajući 1,2 procenat glasova. Da nije njih, poniženje bi bilo rezervisano za njene koalicione partnere - Stranku nacionalističke akcije (sa 18,1 na 8,3 procenata) i konzervativnu Otadžbinsku stranku nekadašnjeg premijera Mesuda Jilmaza (sa 13,3 na 5,1 procenata). Nešto je bolje prošla opoziciona Partija pravog puta, jedine premijerke u turskoj istoriji Tansu Čiler, koja je sa 12,1 spala na “samo” 9,6 procenata, ostavši ipak van parlamenta. Jedina stranka koja je pored Erdoganovih islamista stekla parlamentarni status je Republikanska narodna stranka kojoj je podrška porasla sa 8,9 na 19,4 procenata.
      
       Visok cenzus
       Uspaničenim protivnicima političkog islamizma je slaba uteha to što je ova stranka svojevrstan simbol njihovog pogleda na svet, pošto je njen osnivač ujedno i tvorac turske sekularne republike Kemal Ataturk. Ovako velike oscilacije na partijskoj sceni govore da je tako često hvaljena turska demokratija u suštini nestabilna i tek površinski strukturisana, pošto se praktično ne može naći stabilna demokratska zemlja u kojoj bi tolike oscilacije bile uobičajena pojava.
       Najzad, jedan od kurioziteta ovih izbora vezan je za neke osobine turskog političkog sistema čije se autorstvo nikako ne može pripisati umerenim niti bilo kakvim drugim islamistima ili njihovom uticaju. Naime, proporcionalni izborni sistem je u ovoj zemlji obesmišljen i pretvoren u sopstvenu karikaturu izuzetno visokim cenzusom za ulazak u parlament, koji iznosi 10 procenata. Pod takvim okolnostima mnoge stranke čiji je značaj i uticaj na političkoj sceni van svake sumnje, često ne uđu u parlament, a glasovi dati njima ostaju “rasuti”. Sa druge strane, one stranke koje pređu taj prag, postaju zastupljene u parlamentu mnogo bolje nego što podrazumeva njihov realan uticaj u biračkom telu.
       U takvoj situaciji rastu šanse da relativnu većinu neke stranke u biračkom telu izborni sistem “razvuče” na apsolutnu većinu u parlamentu. Tako je sada Erdoganova stranka sa 34,3 procenta birača dobila gotovo dvotrećinsku parlamentarnu većinu. Da apsurd bude veći, verovatno su tvorci ovakvog izbornog sistema imali prvenstveno nameru da spreče islamiste da ikada priđu i blizu apsolutnoj većini, pošto su pretpostavljali da će uvek jedna ili dve sekularne stranke imati makar malu prednost u odnosu na njih, pa su pokušali da tu prednost pravilima igre disproporcionalno uvećaju. Imajući ove okolnosti u vidu, proizlazi da su čuvari sekularnog poretka ovakvim institucionalnim inžinjeringom postigli efektan autogol, ako ne i politički nokaut sopstvenih favorita.
       Među sada najčešće postavljanim pitanjima su namere nove turske vlade na unutrašnjem, a pogotovo spoljnopolitičkom planu. Sam Erdogan je tokom predizborne kampanje dao sve od sebe da uveri domaću i stranu javnost da nema nikakvih namera o uvođenju “džamahirije” ili islamske revolucije u zemlji Ataturka. Verovatno je svestan da bi posledice takvog pokušaja bile pogubne za naciju, stranku i njega lično, pa će pokušati da legitimnom i prihvatljivom učini Tursku “islamske demokratije”.
       Teoriju i praksu u kojoj državna, naročito vojna sila ima odlučujuću ulogu u slamanju i iskorenjivanju tradicionalnog identiteta i “zatucanosti”, autor “Sukoba civilizacija” Semjuel Hantington je baš po turskom primeru nazvao - kemalizam. Sve do septembra prošle godine, a umnogome i od tada, zapadne zemlje kudikamo više problema imaju sa ultramodernim, revolucionarnim režimima Staljina, Mao Cedunga, Ho Ši Mina, Kastra, Nasera, Gadafija, da radikalno ateističke komitetlije sa Balkana i ne pominjemo. Pri tekućoj konfrontaciji sa izvorno sekularnim režimom Sadama Huseina prvenstveno će američki stratezi morati da se zapitaju da li im se baš toliko gadi svaka politizacija islama, naročito Erdoganova.
      
       MILAN SITARSKI