Meksički pisac Karlos Fuentes o svom prijatelju Gabrijelu Garsiji Markesu čiji dugo očekivani memoari sada pobuđuju pažnju javnosti

      U trećoj godini drugog milenijuma pre Hrista stiže Gabrijel Garsija Markes pre svih onih koji će mu jednog dana reći: “To si ti bio” ili “To si ti činio” ili “To si ti mislio”. Gabo kaže prosto: “Toga se ja sećam.”
       A tako se i ja sada sećam svoga Garsije Markesa. Sredinom pedesetih godina bio sam na čelu jednog književnog časopisa u Meksiku koji se suprotstavljao kulturnom šovinizmu onog vremena i nastojao da prekorači “zavesu od kaktusa”: uhvatili smo vezu s drugim latinoameričkim časopisima iste duhovne sadržine. To me je spojilo sa još mladim ali već velikim kolumbijskim piscima Alvarom Mutisom i Gabrijelom Garsijom Markesom.
       Ja sam za Gaboa znao još i pre nego što sam ga upoznao, jer sam u Meksiku bio izdao njegovu “Sahranu Velike Mame”. Ko je bio taj pisac blistave jasnoće koji je otrgao trope od literarnog folklora i ostavio im tugu koju je antropolog Levi-Stros prepoznao kao njihovu značajnu oznaku?
       Da ne bismo podlegli iskušenjima egzotizma, Garsija Markes je od nas tražio da kao “domaći zadatak uvek iznova čitamo melanholičnu, tešku, tvrdokornu prozu”. Nagrada koju je dobio u ime sopstvenih zahteva za kreativnošću, a naspram struje olakotnosti, bila je popularnost koju je Garsija Markes stekao, i koja se može porediti samo sa još jednim romanom španskog jezika, takođe “melanholičnim, teškim, tvrdokornim” - sa Servantesovim “Don Kihotom”.
       Naš prvi susret bio je u Meksiko Sitiju, u jednoj propaloj kući u Kale de Kordoba - Drakulinoj kući, kako ju je nazvao Gabo. Mislim da smo od prvog trenutka postali prijatelji zauvek, tako da deonice svoga života od moje 32. godine pa nadalje mogu da obeležavam međašima svoga prijateljevanja sa Gaboom. I on je o tome govorio: “Kad jednom budemo pisali memoare, čitaoci će nailaziti na stranice koje bismo mogli da izmenjujemo.”
       Književni život u Meksiku šezdesetih godina kružio je oko dva kafea u “Crvenoj zoni” glavnog grada. Gabo i ja postigli smo dogovor da svoje susrete pretvorimo u nešto stalno, i da to bude svake nedelje uveče u onoj mojoj propaloj kući. Od tog doba, tamo se okupljalo svekoliko ljudstvo. Svi su bili mladi i mnogo obećavali, svi su pušili i pili. Neki su zauvek i ostali oni koji samo obećavaju, drugi su pak, s neviđenim radnim žarom, nastojali da sebi pribave skromnu staturu genija.
       Svi smo se kretali u ritmu vremena. Dokaz: jedna neobična fotografija na kojoj se Gabrijel Garsija Markes vidi kako igra vatusi-igru. Sve devojke su bile lepe. A ko je bio lepši od tragične Arabele Arbens, kćerke nekadašnjeg predsednika Gvatemale kojeg je CIA svrgla s vlasti? Ona je došla u Meksiko radi snimanja filma, a Gabo i ja smo kao scenaristi bili isto toliko nesigurni u svom poslu koliko i Arabela u svom.
       Zajedno smo napisali scenario za “Zlatnog pevca” prema priči Huana Rulfa. Reditelj je preko dana pisao scenario za salastu pevačicu Libertad Lamark, a preko noći je s nama radio na “Zlatnom pevcu”. Ponekad bismo toliko pobrkali stvari da smo pevačici davali da kukuriče a pevcu da peva melodije za tango.
       Na kraju mi Gabo reče: Hoćemo li mi stvarno da spasavamo meksički film ili ćemo ipak radije da pišemo svoje romane? Time je kocka bila bačena. Ja sam se preselio u Pariz, dok se Gabo odlučio da piše “Sto godina samoće”. Njegova žena Mercedes navukla je reze na kuću, prekinula telefonske veze i napunila frižider.
       Godinu dana kasnije dobio sam prvih pedeset stranica. Pročitao sam ih s velikim uzbuđenjem, začuđen i pun zahvalnosti što imam prijatelja tako neizmernog talenta i tako nemerljive velikodušnosti. Jer, taj roman nije se ograničavao samo na to da daje i da sebe predaje, on je kao kakvom lupom sažimao velike tradicije hispanoameričke literature - zasnivanje mitova, razarujuću epiku, neologističko stvaralaštvo - i majstorski pokazivao kako se ovi rodovi mogu ujediniti. I to u jednom literarno sušnom periodu koji je bio obeležen sterilnom diktaturom francuskog “novog romana”.
       Garsija Markes nas je vratio na teritoriju Manče, gde su se epika viteštva, oklopničkog romana, seoskog romana, vizantijskih zavera, romana u romanu i zatočeništva ljubavi susreli s pesničkom velikodušnošću. Reka književne spoznaje, koja teče preko “Ostrva na struji” Ernesta Hemingveja do Misisipija Vilijema Foknera, koja na Kubi pravi špansku međustanicu s romansijerom Alehom Karantjeom i njegovim magičnim realizmom, uvlači u sebe Haiti i frankofonske Karibe, i ne zaboravlja Džina Rajsa iz Sargaskog mora, uliva se u bogati zaliv Garsije Markesa.
       Gabo je fasciniran fenomenom vlasti. Iz našeg odnosa prema ljudima na vlasti, hteo bih da označim dva posebna.
       Najpre: Fransoa Miteran; demon inteligencije, književnog obrazovanja i političkog makijavelizma. U svojim zabeleškama pisao je Miteran o Garsiji Markesu: “On je čovek koji se slaže sa svojim delom. Čvrste građe, lukavo veseo, ćutljiv.” S Vilijemom Stajronom, Arturom Milerom i Garsijom Markesom prisustvovao sam u maju 1981. godine blistavoj inauguraciji predsednika Miterana. Potom smo bili svedoci i njegovog prvog zvaničnog čina: potpisao je dva dekreta kojima su Čeh Milan Kundera i Argentinac Hulio Kortasar, obojica diktaturom izagnani iz Praga i Buenos Ajresa, dobili francusko državljanstvo.
       Kad je neki francuski predsednik književno obrazovan, to nikad ne iznenađuje. No, iznenađujuće je kad američki predsednik čita knjige. To smo Gabo i ja otkrili u Martinom vinogradu, gde je Bil Klinton citirao cele pasaže iz Foknerovih dela i objašnjavao nam kako je čitao i “Don Kihota” i kako je Marka Aurelija prihvatio kao omiljenog autora.
       Gabo i ja imali smo mnoge - ne uvek zajedničke - literarne prijatelje i neprijatelje. Ali ako naše živote posmatramo u poglavljima koja bismo mogli izmenjivati, onda je postojao jedan spisateljski prijatelj kojeg Gabo i ja stavljamo iznad svih. To je Hulio Kortasar, i ja verujem da ni Gabo ni ja, bez njegovog prijateljstva, ne bismo bili ono što jesmo i što bismo još želeli da budemo. U Kortasaru su bili objedinjeni književni genije i lična skromnost, univerzalno obrazovanje i građanska hrabrost. On beše sve pročitao i sve video, da bi sve delio.
       Jedna od nezaboravnih noći našeg prijateljevanja: decembar 1968, u vozu od Pariza do Praga. Kundera nas beše pozvao da bi održao nadu u nezavisnu češku kulturu u zemlji koja je bila pod ruskim tenkovima. Kortasar je nizao priču za pričom kao kakav arapski pripovedač na trgu u Marakešu. Kad smo rano ujutro pristigli u Prag, Kundera odvede Gaboa i mene u neku saunu. A kada mi zamolismo samo za tuš, on nas odvede na Vltavu i gole kao očerupane piliće gurnu nas u ledenu vodu. Kad se premrzli i pomodreli izvukosmo iz reke, Gabo reče: “U jednom času pomislio sam da ćemo svi zajedno skončati na Kavkazu.”
       Kad je Kortasar umro, duboko potresen pozvao sam Garsiju Markesa. Dao mi je odgovor dostojan sećanja: “Ne veruj u sve što novine pišu.” Tačno: u literaturi nema smrtnosti.
       U Meksiko Sitiju, puni čuđenja, Gabo i ja pokušavali smo da razumemo pobune, umorstva, zle čini - sve dok Garsija Markes srećnim slučajem ne naiđe na Antropološki muzej, gde ostade desetak minuta pred Boginjom materinstva Koatlikue, zaogrnutom dugom togom, od koje se zadivljen okrenuo i objavio: “Ja sam razumeo.”
       Šta smo mi to razumeli? U pariskim kafeima, u venecijanskim barovima, između madridskih kupovina i šetnji u Ovijedu: da je stvarnost uvek romantičnija od fikcije. Ona teška i bolna stvarnost kolumbijske domovine, koja je toliko ponosna na Gaboa, da ga u njegovoj voljenoj Kartageni na ulici pozdravljaju sa “Halo, Don Nobel”. To je ona izrabljena, prisvojena, isprostituisana, iscrpljena, izvarana domovina. S pravom nalazi Gabo svoju drugu domovinu u Meksiku, koja je za njega sve ono što ne može biti za onoliko mnoštvo siromašnih Meksikanaca: počinak, zaštita, sigurnost. Ovde mi možemo zajedno s našim ženama i našom decom, s našim prijateljima i našom Velikom Mamom - zaštitnicom i literarnim posrednikom Karmen Balcels - odati dužnu počast onima koje volimo, jer naše sećanje je klanjanje iz poštovanja. Kao što Gabo kaže: Živeti, da bi se to ispričalo.
      
      

Karlos Fuentes i samo godinu dana stariji kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes (74) više od četrdeset godina prijatelji su po peru. Ovo je, u skraćenoj verziji, tekst (preveden iz časopisa “Špigl”) kojim Fuentes podseća na svoje doživljaje s Gaboom. Povod je pojava Markesovih memoara “Živeti da bi se to ispričalo” (“Vivir para contarla”) koji su pre nekoliko nedelja objavljeni na španskom u tiražu od milion primeraka.