Uprkos teškoj bolesti, prof. dr Jovan Deretić uspeo je da dovrši svoje životno delo i ostane zapamćen kao vodeći srpski književni istoričar

      Kad je početkom osamdesetih godina potpisnik ovih redova na stranicama Politike vodio anketu na temu “Kako se piše istorija srpske književnosti”, svojim prilozima u njoj su učestvovali svi naši poznati književni istoričari, osim prof. dr Jovana Deretića. On je, međutim, za samo godinu-dve, na pitanje iz ankete odgovorio knjigom koja je predstavljala prvi celoviti pregled srpske književnosti od njenih početaka do najnovijeg doba (Istorija srpske književnosti, Nolit, 1983).
      
       Dalje od prethodnika
       Pre Deretića imali smo tri pokušaja da se istorija nacionalne književnosti sagleda sveobuhvatno: Istorija srpske književnosti (1871) Stojana Novakovića obuhvatala je period od početaka do šezdesetih godina 19. stoleća; Istorija nove srpske književnosti (1914) Jovana Skerlića zahvatala je vreme 18, 19. i početak 20. veka a Pregled srpske književnosti (1909) Pavla Popovića uključivao je i staru narodnu i dubrovačku književnost. Sve su, reklo bi se, ispale parcijalne.
       Deretić je, kao što se da videti, odmah otišao dalje od svojih prethodnika, njegova je knjiga bila najpotpunija sinteza naše književne povesti i njen autor je s pravom smatran vodećom ličnošću srpske književne istoriografije. Takvu reputaciju definitivno je potvrdio ove godine, nažalost, posthumnim izdanjem trećeg, proširenog izdanja Istorije srpske književnosti.
       Da je to knjiga bukvalno oteta od smrti, govori i urednička beleška njenog sadašnjeg izdavača, Prosvete, u kojoj se kaže: “Već teško bolestan, profesor Jovan Deretić predao je Prosveti tekst na disketi svoje znatno proširene i izmenjene Istorije srpske književnosti. Profesor Deretić je uredniku dao detaljna uputstva o novoj podeli knjige na poglavlja i sve do poslednjih dana života interesovao se kako napreduje rad na realizaciji njegovog kapitalnog projekta. Nažalost, nije stigao da vidi prelom teksta i, eventualno, izvrši i odobri poslednju reviziju. Prosvetini redaktori su ispravili neke očigledne daktilografske omaške ne samo ortografske već i faktografske prirode.
      
       Potpuna sinteza
       Želja profesora Deretića bila je da neko od njegovih mlađih saradnika sa Filološkog fakulteta u Beogradu dopuni i osavremeni bibliografiju iz drugog izdanja. Ta bibliografija se radi i biće objavljena u prvom narednom izdanju.”
       Da se Prosveta polako ali sigurno uspravlja i vraća svoj nekadašnji ugled, svedoči i objavljivanje ove knjige u rekordno kratkom roku i njeno izlaganje na upravo završenom Sajmu knjiga. Što je njena pojava prošla prilično nezapaženo, i što se tiče sajamskih nagrada i uopšte publiciteta, nije, međutim, krivica do izdavača. Novi organizatori ove književne smotre, u odnosu na prethodne, uspeli su, izgleda, da naprave diskontinuitet samo u pogledu njenog numerisanja i naziva. Sve ostalo je ostalo, manje-više, isto ili slično. Da nije tako, nagrada za izdavački poduhvat između dva sajma nikako ne bi smela da zaobiđe ovu Istoriju srpske književnosti i podredi je pravoslavnom enciklopedizmu ili istorijskoj monografiji o jednom srpskom kralju. Naricanja da nam nedostaju poduhvati od nacionalnog značaja čuju se na sve strane a praktične podrške da se oni podstiču i realizuju nikada nije bilo manje.
       U društvima koja istinski drže do svoje nacionalne kulture, ovo izdanje Istorije srpske književnosti bilo bi zaista dočekano kao prvorazredni književni i naučni poduhvat. Kapitalan u svakom pogledu. Nije, međutim, isključeno da će i ovu knjigu, kao i njenog autora, pratiti nepravde i neodgovarajuća recepcija, zarad očuvanja nečijih sujeta i autoriteta bez stvaralačkog pokrića. Jer, ne treba zaboraviti žalosnu činjenicu da je pisac dosad (i verovatno još za dugo vreme) najznačajnije istorije srpske književnosti sahranjen na jednom periferijskom groblju, umesto u Aleji zaslužnih građana; da mu gradska i republička vlast u nauci i kulturi nije odala pijetet ni telegramom saučešća porodici, niti na neki drugi uobičajeni način kada nas napuštaju zaslužni i veliki stvaraoci.
       No, da se vratimo priči o tome zašto je ovo novo izdanje Deretićeve Istorije srpske književnosti moguće i jedino ispravno posmatrati kao novu knjigu.
       Ona je to, pre svega, po sadržaju i obimu. Po ovom potonjem posebno. U odnosu na izdanje iz 1983, ovo je skoro duplo veće. Prvo je imalo oko 700 stranica normalnog formata. Ovo drugo dostiže blizu 1 300 na znatno većem formatu.
       Njeno vremensko protezanje je takođe duže za dvadesetak godina, s obzirom na to da se pregled književnosti druge polovine 20. veka završava s knjigama i autorima koji su se pojavili na samom njegovom kraju.
       Najznačajnija je, svakako, sadržajna razlika ovog izdanja od dva prethodna (drugo je bilo kratko, školsko). Još u onom Nolitovom izdanju autor je primetio da je istorija književnosti, u stvari, otvorena knjiga, bez pravog završetka. Pri tom nije mislio samo na vremensku granicu koju joj određuje autor već i na to da nešto što je svesno propustio da obradi u prvom, može sasvim legitimno da se pojavi u nekom novom izdanju. U tom pogledu zanimljiv je Deretićev odnos prema dubrovačkoj književnosti. Za razliku od naših starijih književnih istoričara, koji su je unosili u istoriju srpske književnosti, on to u prvom izdanju nije učinio. Ali, pošto je u uvodu obrazložio razloge zbog kojih to ne čini, napomenuo je da zbog toga ne bi trebalo isključivati mogućnost da se književnost starog Dubrovnika i drugih dalmatinskih gradova može posmatrati i doživljavati ne samo u hrvatskom već i u srpskom književnom kontekstu. Može se pretpostaviti da su ga upravo nove državne i jezičko-književne deobe navele da u ovom izdanju ova regionalna književnost - oko čije se pripadnosti Hrvati i Srbi neprekidno pregone - bude tretirana u poglavlju naslovljenom kao “Pogled na stariju štokavsku književnost”. Reč je, kaže, o književnosti pisanoj štokavskim narečjem pre nego što je ono, u prvoj polovini 19.a veka, postalo zajednička lingvistička osnovica književnog jezika Srba i Hrvata.
      
       Kobne posledice
       Pod uticajem savremene stvarnosti, Deretić je u novoj istoriji proširio i poglavlje o Vuku, obraćajući posebnu pažnju na njegovu jezičku reformu. Zato jedna od njegovih zamerki Vuku deluje maltene kao eho u poslednjoj deceniji ponovo probuđenih filološko-jezičkih polemika u kojima se Vukovo delo dovodi u pitanje, u celini ili u pojedinostima. Deretić tako pominje Vukovu ćirilicu jer je, pored dobrih strana, na kulturno-istorijskom planu imala i drukčije posledice: “Prvo, odvojila nas je od Rusa i drugih naroda koji pišu ćirilicom. Osim toga, dosledna primena fonološkog načela donela je mnoge blagodeti ali, i neke probleme. Jedan od njih imao je kobne posledice. Izbacivanjem slovenskog jata i beleženjem a potom i kodifikovanjem ekavsko-ijekavske razlike u izgovoru stvoren je veštački raskol u srpskom jeziku, u koji su se potom ubacili drugi nacionalni entiteti, delujući razorno na lingvističko i nacionalno jedinstvo srpskog naroda.”
       I mnoge druge književne pojave i ličnosti u najnovijem izdanju Deretićeve knjige doživele su potpuniju obradu unošenjem značajnih izmena ili dopuna. Zato ona i jeste kompletna i pouzdana književno-istorijska sinteza koja istovremeno impresionira čitaoca svojom monumentalnošću.
      
       SAVA DAUTOVIĆ