Da li je Vojislav Šešelj na septembarskim izborima dosegao svoj zenit, ili su to uradili njegovi demokratski rivali?

      Lep, pametan, moderan, evropski nastrojen, brz i sposoban Srbin je onaj Srbin koji je na prošlim predsedničkim izborima glasao za Labusa. Na nekim budućim izborima takav Srbin glasa za Đinđića. Ružnjikav, ne glup, ali ni suviše bistar, staromodan, nacionalista, spor i neefikasan Srbin je glasao za Koštunicu. I opet će. Baš ružan, sigurno ne pametan, klaustrofobičan, ksenofobičan, šovinista sa fašističkim odlikama, glasao je za Šešelja. Nekada verovatno i za Miloševića.
       Ili: Srbin koji glasa za Đinđićeve reforme je mafijaš, korumpiran, lopov, bivši julovac, neko koga zanimaju samo lična korist i vlast, spreman na sve vrste nezakonitih radnji da bi sačuvao svoj položaj. Koštuničini Srbi su iz ove perspektive umereni nacionalisti, tradicionalisti, temeljni pa stoga i sporiji, pošteni, skromni i legalisti. Šešeljevi i iz ovog ugla izgledaju isto. Ali kada za Đinđića glasaju kriminalci, hohštapleri, muvare, i neradnici, a za Koštunicu mlaki, kukavice i neodlučni, onda 900 hiljada ljudi pristaje da bude “ružno, prljavo i zlo”. A iz te perspektive, Đinđić bi, kažu neki, trebalo da zahvali Koštunici što se kandidovao za predsednika Srbije, jer da nije, Šešelj je lako mogao da se preseli iz Batajnice na Andrićev trg.
       Kada je Centralna otadžbinska uprava SRS u nedelju 3. 11. odlučila da ponovo kandiduje Šešelja za predsednika, u javnosti je otvoren novi krug polemika posvećenih šansama srpskog Le Pena, Sadama ili Žirinovskog.
      
       Struktura birača
       Istraživanja koja pokazuju da je Šešelj svoje zvezdane trenutke imao ove jeseni, i samo ove, mnogi ipak uzimaju sa rezervom. Čak i ozbiljni analitičari, tvrdi na procenama, usuđuju se da kažu da Šešelj još nije završio svoje. Potencijalnih glasača, lider radikala, upozoravaju, ima sve više. Da li će ih pridobiti, kažu, od njega samog zavisi najmanje. Šešelj je, naime, samo lakmus test za sreću u Srbiji. Drugim rečima, to koliko će glasova radikalska opcija u Srbiji dobiti na nekim narednim izborima, zavisiće mnogo više od Đinđića, ili Koštunice, nego od samog Šešelja.
       “Porast Šešeljevih birača u Srbiji najbolje će pokazati koliko su uspele reforme”, kaže za NIN Đorđe Vukadinović, politički analitičar i urednik časopisa “Nova srpska politička misao”. “Limiti Šešelja zavise pre svega od aktuelne vlasti. Njegova šansa za dobitak je u rastućoj socijalnoj bedi”, dodaje Vukadinović.
       Stvar postaje jasnija ako se obrati pažnja na strukturu Šešeljevih glasača. Tradicionalni njegovi glasači, kako tvrde istraživači, jesu niži i neobrazovaniji društveni slojevi, oni čije je opredeljenje pre svega bilo nacionalno motivisano. Njega je ovaj deo glasačkog tela, naime, doživljavao kao borca za Srpstvo. Tako je bilo do sada.
       Njegovi stari glasači, kako pokazuju analize, najvećim delom čine kolonistički i izbeglički elementi, dobar deo njihovih porodica, pogotovo u Vojvodini. “To je zbog nacionalne retorike”, kaže Vukadinović uz napomenu: “Koštunica je za njih suviše mlak, a već od polovine ‘90-ih, za ovaj krug ljudi i Milošević je bio previše blag.”
       Druga kategorija Šešeljevih glasača, dakle, ovi novopridošli, jesu oni koji su bili za Miloševića. Motivi treće grupe Šešeljevih glasača, odnosno tranzicijskih gubitnika, pre svega su socijalne prirode. Najveća šansa za porast rejtinga lidera radikala je najpre u ovoj trećoj grupi. Što je više bede, to je i više šanse da Šešelj pridobije još neki glas za “svoju stvar”. “Zato tvrdim da on još nije dostigao svoj maksimum”, upozorava Vukadinović i dodaje: “Ukoliko se smanji broj tranzicijskih gubitnika, zaustaviće se i rast Šešelja.”
      
       Nestanak levice
       Ovakav obrt na predsedničkim izborima, prema rečima analitičara, nije ništa specifično samo za Srbiju. U društvima u tranziciji ljudi se inače često okreću desnici. Kod nas je ta pojava izraženija utoliko što druge krajnosti, odnosno levice, skoro da i nema, pa ni previše izbora za one koji su, kako kaže Vukadinović, nacionalno i socijalno frustrirani.
       “To se dešava i na Zapadu. Kada levica napusti svoje principe, onda se otvara prostor za desni populizam. Tako se i Francuskoj nedavno desio Le Pen”, objašnjava urednik “Nove srpske političke misli”.
       Oni koji se sećaju Šešeljevog ulaska u politiku, sigurno pamte da je njegova popularnost u stalnom porastu, osim u periodu kada je učestvovao u vlasti. Jedino tada je gubio glasove. Milošević je to shvatio na vreme, pa ga je umesto na “crtu”, doveo u vladu. Nove vlasti, mu, međutim, samo “idu naruku”. “Blaćenjem Koštunice, Đinđićeva opcija samo gura glasače u ruke Šešelju. Ako se ima u vidu da polovina Koštuničinih glasova dolazi iz DOS-a, a polovina iz sada podeljenog SPS-a, treba shvatiti ozbiljno i to da je Koštunica jedina barijera za Šešelja”, upozorava nove vlasti Đorđe Vukadinović.
       Istraživači smatraju i nepremostiva. “U direktnom duelu sa Koštunicom, Šešelj nema nikakve šanse”, tvrdi Ljiljana Baćević, upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka u Beogradu.
       “Ovo je njegov maksimum. Sa svim “pozajmljenim” glasovima, 900 hiljada ljudi je maksimum koji može da pridobije za sebe”, dodaje.
       Samouverenost istraživača potkrepljena je brojkama. Naime, kako objašnjava dalje Ljiljana Baćević, Šešelj “poseduje” oko deset odsto ukupnog izbornog tela. Sa glasovima koje mu je Milošević “poslao” iz Haga, mogao bi da dobije još maksimalno pet odsto. I to je to. Kada se od toga oduzmu apstinenti, Šešelj, kao što se moglo videti na predsedničkim izborima u septembru, ima tek nešto više od 20 odsto. Ili oko 900 hiljada glasova.
       Objašnjenje za tako lak transfer birača Ljiljana Baćević nalazi u činjenici da se SPS, iako deklarativno levičarska partija, odlikuje pretežno desničarskom strukturom.
       “Vrednosna orijentacija pristalica SRS-a i SPS-a, dakle Šešeljevih glasača, vrlo je slična. To je isti profil ljudi. Odlikuje ih autoritarnost, zalaganje za status kvo, deklarišu se kao patriote, zalažu se za jedinstvenu državu svih Srba, beže od promena koje za njih predstavljaju opasnost, ksenofobični su, zatvoreni, vole centralizam”, nabraja Baćevićeva.
       Šešeljevi glasači su, kako kažu istraživanja Instituta, natprosečno muškarci, starije dobi, uglavnom siromašni, penzioneri ili nekvalifikovani radnici, pretežno niskog obrazovanja. Presek je sličan i kod socijalista.
       Svojom autoritarnošću, dodaje naša sagovornica, Šešelj stvara iluziju da bi brzo i lako rešio probleme Srbije. Kriminal, na primer. “A treba li podsećati nekoga da je poslednju deceniju imao priliku da to uradi i da je od svega toga svoju čvrstu ruku pokazao samo kada je donosio Zakon o informisanju”, primećuje Ljiljana Baćević.
      
       Nasleđe koalicije
       I bez ovog podsećanja Šešelju se, tvrdi Srećko Mihajlović, saradnik Centra za politikološka istraživanja u Institutu društvenih nauka, ne veruje. Zato je ovo što je dobio na poslednjim izborima njegov maksimum, smatra.
       “Možda, kao fokus opozicije, može da dobije još nešto malo”, dopušta Mihajlović.
       Šešeljev rezultat na septembarskim izborima, iz perspektive ovog sagovornika, nikako se ne može smatrati uspehom. Prema ovoj tezi, vođa radikala je u padu, što se broja glasača tiče. Objašnjenje za ovakvu tvrdnju Mihajlović nalazi u činjenici da su SRS i SPS bili koalicioni partneri, te da njihove glasove nikako ne treba posmatrati izolovano. A kada se stvari tako gledaju, Šešelj, kao Miloševićev naslednik, smatra Mihajlović, nema ono što je njegov prethodnik imao. Levica i desnica u Srbiji su se spojile i otuda Šešelj kao predstavnik obe grupe. Otuda, naravno, i glasovi, kaže naš sagovornik.
       “Za njega glasaju niži slojevi društva, ali ne oni najniži. On dobija glasove onih koji streme ili su u nižim delovima srednjeg sloja stanovništva. Najniži slojevi glasaju još uvek za SPS”, tvrdi Mihajlović.
       Ali, ne više samo oni. Kako tvrdi Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije i autor studija koje su se bavile psihološkim profilom glasača pojedinih partija, za Šešelja sve više glasaju nekadašnji DOS-ovi birači razočarani brzinom i smerom reformi. “Ono što najvećim delom odlikuje nove Šešeljeve pristalice, jeste pre svega razočaranje. Iako su Šešeljeve pristalice tradicionalno manje obrazovani, stariji ljudi, nacionalno opredeljeni, novi korpus glasača odlikuje pre svega frustriranost i nejasan ideološki profil. To su oni koji su se razočarali u DOS i socijaliste”, objašnjava Kuzmanović.
       A takvih je sve više, kako upozorava i Đorđe Vukadinović, među mladim i obrazovanim ljudima. Struktura onih koji se okreću radikalizmu, tvrdi ovaj analitičar, polako se menja. A ovakva kretanja, čini se, istraživanja beleže mnogo sporije nego svakodnevica.
      
       DRAGANA MATOVIĆ