Ponuda koja je stigla iz Morovića, pri tom naslovljena ne kao predlog sporazuma, već odmah kao Sporazum, neka vrsta formularnog ugovora, bila je takva da se nije mogla prihvatiti, nipodaštavalačka koliko za DSS, toliko, i još više, za birače

      Toliko smo puta i moje stranačke kolege i ja te reči upravo tim redom izgovorili da mi se čini sasvim izlišnim i gotovo neozbiljnim, maltene uvredljivim za čitaoce NIN-a, da iznova objašnjavam kako je to jedini logičan sled stvari. Sve drugo je zidanje kuće od krova. Nema potrebe ni za kakvim krupnim i nazoviistorijskim deklaracijama. Zajednička izjava DOS-a i DSS-a samo je konstatovanje nužnosti.
       Srbija, ako hoće dugoročno da opstane, mora da bude demokratska i pravna država, sa izgrađenim institucijama i jasnom podelom vlasti. Nužna je ravnoteža između nosilaca izvršne vlasti s jedne strane, i vlade i Skupštine, s druge strane. Skupština mora da ima legitimitet i kontrolu nad izvršnom vlašću, a svi politički činioci moraju imati zakonodavnu inicijativu i moraju biti autonomni. To, zaista, nije nikakva posebna mudrost niti neko naše arhimedovsko otkriće. Drugačije, jednostavno, nije moguće ako želimo da se izvučemo iz preoktobarskog, ali i postoktobarskog gliba.
       Posle višedecenijskog nedemokratskog sistema, gde je sva vlast bila koncentrisana u rukama prvo jednog, pa posle devetogodišnje pauze u kojoj se jugoslovenska država faktički raspala, drugog čoveka, za čije se vladavine raspala i formalno i nastavila da se cepa po unutrašnjim šavovima, ponovo smo se našli u situaciji da se institucije, još u povoju, grubo obezvređuju i da se sve vrti oko jednog političkog činioca. Dokaz: Narodna skupština Republike Srbije nije radila svoj posao gotovo četiri meseca. Sudske odluke ne samo da su prenebregavane, već su i ismevane. Zaostatak za Evropom je još više uvećan. To potvrđuje i ponovno odlaganje zvaničnog prijema u Savet Evrope.
       Znam da se trenutno vode diskusije o tome ko je pobedio u sporu između DOS-a i DSS-a. Te diskusije su i nepotrebne i jalove, prosto zato što nije reč o utakmici ni normalnom stranačkom nadmetanju. Zato se mandati poslanika DSS-a i ne pominju u Zajedničkoj izjavi, jer nisu ni bili predmet diskusije. O njima se, kao nečem apsolutno nespornom, i sa stanovišta prava, i sa stanovišta zdrave pameti, nije ni moglo razgovarati, a kamoli pregovarati.
       Ono o čemu smo razgovarali i konačno se dogovorili, jeste koji su to najpreči politički poslovi koje smo dužni da obavimo, da bismo uradili ono što smo biračima obećali i što su nam oni, svojim glasovima, poverili. U izvesnom smislu, postignuti dogovor predstavlja olakšanje: stvari su isterane na čistinu, nema zaklinjanja u lažno jedinstvo, nema bespogovorne podrške bilo kome i bilo čemu. DSS i DOS će podržati, kako stoji u Izjavi, donošenje sistemskih zakona koji proističu iz njihovih programa, aktivno će učestvovati u predlaganju i pripremi tih zakona i u skupštinskoj raspravi o njima. To je formula kompromisa, kompromisa između programa a ne pojedinaca, i ta formula je suština demokratije.
       Razgovori nisu bili jednostavni. Ponuda koja je stigla iz Morovića, pri tom naslovljena ne kao predlog sporazuma, već odmah kao Sporazum, neka vrsta formularnog ugovora, bila je takva da se nije mogla prihvatiti, nipodaštavalačka koliko za DSS, toliko, i još više, za birače. Usledio je odgovor DSS-a u kome smo objasnili razloge neprihvatanja. Znali smo, međutim, da tu ne možemo da stanemo, da moramo deblokirati Skupštinu i tako smo, u ponedeljak, praktično krenuli ispočetka, ni od čega. To je bio jedini mogući izlaz iz ćorsokaka, a meni, i ne samo meni, bilo je izuzetno stalo da taj izlaz nađemo, čak ne toliko zbog osećanja lične odgovornosti, koliko iz sasvim jednostavnih, državotvornih razloga i svesti o važnosti institucija.
       Istina, pored mučnine koju osećam zbog činjenice da sam uopšte morao da vodim takvu vrstu posredovanih pregovora sa dojučerašnjim koalicionim partnerima, onima čiji sam nosilac liste bio, osećam i izvesnu zebnju kad pokušam da predviđam kako će se stvari dalje razvijati. Prvi dan rada Narodne skupštine Republike Srbije ne uliva neku naročitu nadu. Zakon o izboru predsednika Republike je više kozmetički, no stvarno izmenjen. Što je još gore, nije prihvaćen predlog izmene Zakona o izboru narodnih poslanika, kako bi se makar pristupilo rešavanju problema biračkih spiskova i omogućavanju našim građanima u inostranstvu da ostvare svoje biračko pravo.
       Postavlja se pitanje da li zaista postoji volja da Srbija izađe iz sadašnje ustavne krize i ne suoči se sa još jednim neuspelim predsedničkim izborima. Ne mogu, dakle, sa sigurnošću da tvrdim kako će dalje funkcionisati odnosi DOS-a i DSS-a. Siguran sam samo da je u Srbiji ponovo proradila Skupština i da poslanici sada treba da ponesu sopstvenu odgovornost.
      
       VOJISLAV KOŠTUNICA