Napad nevernika na jednu muslimansku zemlju na Ramazan, pa makar žrtva bio i Irak, mogao bi da dovede do prave erupcije antiamerikanizma u islamskom svetu i do pojednostavljenja politike od kojeg SAD najviše zaziru: da se rat ne vodi protiv terorizma, nego upravo protiv islama

      Kad dođe Ramazan, veliki muslimanski praznik, obično se postavlja pitanje hoće li tekući ratovi utihnuti u toku svetog jednomesečnog posta i hoće li se ratovi koji se pripremaju makar za izvesno vreme odložiti da se ne izaziva gnev Božji i ne vređaju verska osećanja muslimana. Pitanje je nezaobilazno i ove godine. Ramazan je počeo 7. novembra, a Amerikanci se spremaju da zarate protiv Iraka, dok su Rusi, posle nedavnog napada čečenskih terorista na nedužne ljude u jednom pozorištu u Moskvi, preduzeli veliku oružanu ofanzivu u Čečeniji.
       U toku Ramazana (odnosno Ramadana, u rasprostranjenijoj međunarodnoj transkripciji) u muslimanskom svetu poraste osetljivost na sve što podseća na obezvređivanje islama. Izgleda da Amerikanci ove godine više o tome vode računa, jer muslimanske zemlje ne odobravaju napad na Irak, dok je prošle godine u isto vreme malo ko mario što se ne obustavlja bombardovanje talibana u Avganistanu. Rusi Ramazan i ne pominju: sa teroristima nema pregovora, Rusija na teror uzvraća žestokom oružanom silom, saopštio je predsednik Putin odlučnim tonom.
       A kako sami muslimani doživljavaju svoju ramazansku osetljivost, posebno ako ona nije prožeta politikom, dobro je objasnio muftija Muhamad Jusef, poznati islamista. Srela se dva muslimana sa dva kraja sveta - priča on - pa jedan pita drugoga kako u njegovoj zemlji žive vernici. Upitani je odgovorio: “Naši muslimani žive kao svi drugi muslimani u svetu. Kad dođe Ramazan, svi se preobrate u muslimane, a u toku godine rade što im je volja.”
       Ramazan je, po ustaljenom verovanju, mesec mira i pomirenja. Praznuje se u znak sećanja na dane kad je Alah otkrio Kuran Muhamedu. Praznik obavezuje vernike na uzdržavanje od jela, pića, pušenja i bilo kakvih telesnih zadovoljstava za dnevne svetlosti, sve do iftara, svečane večere, kao i na duge molitve, pokajanje i očišćenje od grehova. Posteći, vernici se brane od iskušenja kao što su laž, kleveta, potkazivanje, krivokletstvo i gramzivost. Među dobra dela koja se u toku Ramazana čine, spadaju darežljivost prema siromašnima i oproštaj neprijateljima.
       Međutim, vojne akcije na Ramazan ne zabranjuju ni Kuran ni Prorokov hadis, pa su oko vođenja rata i uspostavljanja mira za praznik ostali do danas podeljeni i ulema i fundamentalisti. Jedna nova fundamentalistička islamska grupa, koja teži obnovi kalifata širom muslimanskog sveta, tvrdi da je Ramazan kroz istoriju manje bio mesec mira, a više “mesec pobeda muslimana u bitkama vođenim radi odbrane islama i radi širenja islama u svetu”. Grupa podseća da je prva Muhamedova bitka vođena na Ramazan i da je Meka osvojena na Ramazan. Saladin je porazio krstaše u bici vođenoj na Ramazan. Postoji i verovanje da će ratnici koji na praznik poginu za islam, uživati veći ugled u raju nego na zemlji.
       U novije vreme na Ramazan se ratovalo bez nekih posebnih obzira i zazora. Takav je bio veliki arapsko-izraelski oružani sukob 1973, koji Arapi zovu ramazanskim, a Izraelci jomkipurskim ratom. U osmogodišnjem ratu između Iraka i Irana, osamdesetih godina 20. veka, nije bilo primirja za Ramazan. Prošle godine u Alžiru sukobi između vojske i ekstremne muslimanske gerile čak su eskalirali za praznik. Do primirja je dolazilo samo ako se strepelo - kao u prošlogodišnjem indijsko - pakistanskom sukobu zbog Kašmira - da će nepoštovanje Ramazana dovesti do žestoke odmazde druge strane.
       Način na koji zaraćeni muslimani tretiraju među sobom svoj praznik po mnogo čemu se preneo na sukobe između hrišćanskih i muslimanskih država, ali uz prekor onoj drugoj strani da se ne pridržava sopstvenih verskih kanona i etičkih načela, pa da zbog toga ništa bolje sem rata i ne zaslužuje.
       Kad je prošle godine pakistanski predsednik Mušaraf apelovao na Amerikance da za Ramazan ne bombarduju Avganistan, jer pored talibana strada i nedužno civilno stanovništvo, Kondoliza Rajs, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost, hladno je uzvratila: “Ne verujemo da Al kaida ili talibani pripadaju onima koji uvažavaju bilo kakve civilizacijske norme.” Za Buša je to, kao i sada za Putina u Čečeniji, bio rat protiv terorizma, a ne protiv islama. Zanimljivo je da su tada i Turci, iako su po veri muslimani, reagovali slično: “Terorizam ne uvažava nikakve svete vrednosti, pa ni Ramazan.”
       Danas, u slučaju napada na Irak, objašnjenja, a osobito pridike, takođe su uveliko moralističke, ali ratni pohod ne usporavaju toliko obziri prema svetom muslimanskom prazniku, koliko dve važne političke odrednice: ostvarljivost vojnog cilja za predviđeni period i procena raspoloženja u islamskim zemljama, osobito onima čije savezništvo Amerikanci ne žele da izgube zbog njihovog strateškog značaja, brojnosti ili bogatstva u nafti. Oba razloga su vrlo svetovna, vrlo politična i vrlo pragmatična.
       Američke ratne operacije logistički bi mogli podržati jedino Turska, Kuvajt i Katar. Ramazan, kao sveti mesec koji kod muslimana širom sveta jača osećanje zajedničke verske pripadnosti, sada je dobio odliku dublje duhovne istovetnosti među njima, koja bi u drugim prilikama bila možda manje izražena da nije zasnovana na političkom neslaganju sa Amerikancima. U ovakvim okolnostima napad nevernika na jednu muslimansku zemlju za vreme Ramazana, pa makar žrtva bio i Irak, mogao bi da dovede do prave erupcije antiamerikanizma u islamskom svetu i do pojednostavljenja politike od kojeg SAD najviše zaziru: da se rat ne vodi protiv terorizma, nego upravo protiv islama.