Portparol NATO Džejmi Šej: o etici i novinarstvu (1)

      U ovom predavanju izneću vam sasvim slobodan i zvaničan pogled vlade na novinarstvo i medije. Neke od vas će on možda iznenaditi kao pristrasan; a u najmanju ruku biće jednostran opisujući kako novinarstvo izgleda nama zvaničnicima koji smo morali imati posla sa štampom i medijima.
       To što imam da kažem biće zasnovano na onome što bismo smatrali demokratskim vladama. Neću upotrebiti izraz Zapad, ali to su svakako vlade koje imamo u Evropi i Severnoj Americi. Kad sam ovo rekao, nisam, naravno, mislio da su te vlade anđeoske. I one bi, prirodno, htele da iskoriste medije za objavljivanje svojih planova i programa. I upravo onako kako se štampa uvek žali da ne dobija vladu kakvu zaslužuje, tako se i mi u vladi uvek trzamo i gunđamo da nemamo štampu kakvu zaslužujemo. Uistinu, svi znamo da svaki onaj list koji je uglavnom naklonjen onome što preduzima aktuelna vlada automatski postaje sumnjiv, i to s pravom.
       Dakle, očigledno je ovo slučaj kada će odnos između vlade i medija, kao između lovokradice i lovočuvara, biti zasnovan na takvoj tenziji a ponekad i na uzajamnom animozitetu, kao međusobna zavisnost. No, sa ovim što je rečeno, ja ipak ne prihvatam viđenje da je štampa tu prosto da bi posmatrala i informisala. Mislim da je problem danas - i to će biti poruka koju ću nastojati da formulišem - u tome da u vreme kad vlada postaje, ili biva primorana da bude sve otvorenija prema javnom mnjenju, ili sve transparentnija, štampa mora mnogo više da reflektuje novu moć, rastuću moć koju ona stiče ne samo kao neko ko posmatra, već i kao neko ko oblikuje društvo. Uprezanje te medijske moći sada je ključni faktor u razrešavanju ne samo ratova i sukoba, što je ono o čemu ću danas pričati, već i svakog drugog aspekta društvene i javne politike. U malo reči, rat se ne može dobiti samo dobrom medijskom strategijom, iako to mnogo pomaže. Ali iz svog iskustva mogu vam reći da će loša medijska kampanja za vas izgubiti rat, sukob, ili bilo koju javnu strategiju.
       Istovremeno, danas više nije dovoljno ni samo pobediti. Tačno kao što je lepota u oku posmatrača, tako je i pobeda u oku dobitnika. Morate biti viđeni kad pobedite da biste istinski pobedili. Pa je, prema tome, medijska percepcija, u krajnjem, istorijska stvarnost bilo kog sukoba ili, mogao bih da tvrdim, bilo kog društvenog događaja naših dana. Ako smem da navedem jednog autora koji je ovde u Sjedinjenim Državama postao nešto kao kultna ličnost posle 11. septembra, Filipa Bobita, onda navodim: “U tržišnoj državi, mediji su počeli da deluju kao direktni takmaci aktuelne vlade.”
      
       OD ČERČILA DO KOSOVA: Drugi aspekt narastajuće moći medija je kraj respektujuće kulture. U sadašnjem vremenu, mi nastojimo da vladama iskazujemo nepoverenje. Njima pripada teret da dokazuju koliko je tačno ono što nam govore. Takvu situaciju imali smo tokom Drugog svetskog rata kad je Vinston Čerčil bio u prilici da organizuje pres-konferenciju; tu bi se verovalo svakoj njegovoj reči i niko ne bi dosađivao.
       Sada se, pak, stvari vide tako kao da vlada nešto krije, a posao je medija da to iznesu na videlo. Jer, ja verujem da se u savremenim međunarodnim odnosima, kao i u društvu u celini, mi krećemo u sve većem stepenu ka režimima zasnovanim na zakonima u kojima oni (ti zakoni) postaju sve suženiji. Sve što možete učiniti to je da vama preovlađuje sve više ono što ne možete učiniti. I kako zakoni postaju suženiji, za medije ostaje onaj najvažniji po kojem smo mi odgovorni da li da se povinujemo ili ne povinujemo tim zakonima.
       Shvatio sam to na silovit način kada sam bio glasnogovornik NATO-a u vreme vazdušnih napada na Kosovo, kad su mediji sve češće postavljali pitanje kako je neka meta postala vojna meta. Nije li to, u stvari, bila civilna meta? Da li smo, prema međunarodnom pravu, smeli da napadamo po danu kada je na ulicama bilo više civilnih lica, ili je to moralo biti noću? Da li smo smeli napadati ciljeve udaljene 200 ili 300 kilometara od zone borbenih dejstava? Nije li to, prosto, značilo nanošenje nepotrebne štete civilima? Da li smo smeli napadati ciljeve koje nisu identifikovali laserski zraci ili istureni vazdušni osmatrači... Postoji, naravno, i u ovo vreme, u doba kada su, uprkos 11. septembru, egzistencijalne pretnje našem opstanku manje, izvesna averzija prema žrtvama, dakle veća briga komandujućih ljudi i političara da mogu biti smatrani odgovornim ako ne preduzmu sve razumne mere predostrožnosti da bi poštedeli živote i sopstvenih vojnika, pa čak i neprijateljskih vojnika i civila.
      
       AMANPUR U NEDOVRŠENOJ SIMFONIJI: Drugi faktor je beznačajan, ali ne mislim da se u celini može zanemariti. U osnovi, sukobi pružaju priliku novinarima da postanu superzvezde, više nego i sami političari. Moja vrlo draga prijateljica Kristijan Amanpur, poznati reporter Si-En-Ena, veoma je ponosna što je, kako ona to vidi, izazvala američku intervenciju na Kosovu svojim neumoljivim izveštavanjem, neprestanim podbadanjem Klintonove administracije, govoreći Klintonu čak i uživo na televiziji: “Gospodine predsedniče, ljudi ovde u Sarajevu umiru. Šta vaša administracija preduzima u vezi s tim?”
       Prema tome, novinar nije više samo običan posmatrač, već je sve više i učesnik. I ako ona ili on navijaju za jednu stranu i budu dovoljno ubedljivi, to u datom trenutku može da skrene tok događaja. Još jedan moj dragi prijatelj, Majkl Mendboun sa Univerziteta Harvard, prilično je to dobro sumirao u “Virtuelnom ratu”: “Kad rat postane posmatrački sport, mediji postaju odlučujuća pozornica operacije. To novinare pretvara od posmatrača u protagoniste i od medija pravi nešto više od običnih posrednika.” Vrlo dobro rečeno, ser.
       Štampa ne može da čeka na istoriju da bi dala konačan sud o tome ko je bio u pravu, ko je lagao, a ko je govorio istinu. Štampa je industrija instant-prosuđivanja. Ali u tome se skriva velika opasnost, s tačke gledišta onoga ko predstavlja vladu. Da ste, primerice, prosuđivali o vazdušnim udarima NATO-a na Kosovu odmah posle juna 1999, vi biste rekli: “Kakav metež! Da li je vredelo?” Milošević je i dalje na vlasti, albanski ekstremisti su se nametnuli, sada sve Srbe izgone, tamo je sve haotično. Ali ako sačekate da prođe jedna godina, onda Miloševića vidite u Hagu, albanski ekstremisti su izgubili na izborima, mada moram priznati da nema mnogo Srba koji mogu da se vrate na Kosovo. Ali situacija se vidno popravlja. Mi se u vladi neprestano žalimo da je štampa nalik Šubertovoj Nedovršenoj simfoniji. Svide im se nekoliko prvih taktova i tempo, a onda gube interes, jer mi u žurbi pokušavamo da završimo simfoniju, no poslednji deo nikad se ne odsvira.
      
       NEZASITI NOVINARI: Na kraju, i kao očigledno najvažniji izvor zađevica, animoznosti, iritacija, jeste to što mi u vladi radimo u proizvodnji dobrih vesti. Mi smo plaćeni optimisti. Nismo plaćeni da izražavamo sumnje i oklevanja. Plaćeni smo da dajemo uvide, čak i ako, ponekad, moramo da preterujemo. A štampa, videći da to radimo, nastoji da nas koriguje stavljajući ponekad naglasak na loše vesti. I mi se, prema tome, žalimo što su oni preterano pesimisti, a oni se žale da smo preterano optimisti, dok publika pomišlja da je istina možda negde na sredini. Samo to da ilustrujem: Jednom sam posetio britanski odred u Makedoniji, i tu mi je jedan prostosrdačan škotski narednik rekao (što navodim): “Jedini način da ih (štampu) učinimo srećnim, to je da im sve smuvamo.” U lepom engleskom značenju to znači da se napravi zamešateljstvo. Na elegantniji način to je rekao i general Majk Voker koji stoji na čelu Britanskih oružanih snaga: “Mora da sada radimo nešto korektno. Svi novinari su nestali.” I evo još jednom tog osećanja da su svi novinari skloni lošim vestima i da prirodno gube interes kad se jednom nađemo u prilici da im ponudimo dobre.
       Uza sve što je rečeno, vlada i štampa osećaju uzajamnu potrebu jedni za drugima. I to je jasno. Međuzavisnost je jača od animoznosti. Kao prvo, mi smo štampi potrebni da bi dobijala priče. Ako mi ne bismo pravili greške, čime bi se punile novine? Da nismo krhki i nesavršeni, kako bi uopšte imali novosti? Mi ih, dakle, do izvesnog stepena držimo u zahvatu poznatom kao “kragna”. Ali, pošto sam ovo rekao, život nije samo medijski faktor Si-En-Ena koji nas tera u akcije koje ne bismo preduzimali da nije tog medijskog pritiska, da nije leševa na ekranu, i ljudi koji vrište da im rešimo problem, sredimo stvar, ili nešto učinimo. Istina je, koliko sam ja otkrio u proteklih nekoliko sukoba s kojima sam imao posla, da su i vladama takođe potrebni mediji. Razlog tome je što se krećemo prema društvu u kojem ima sve manje učesnika a sve više posmatrača. A to nije promenio ni 11. septembar. Broj ljudi koji se bore u oružanim snagama je tanak. Niko ne očekuje ulazak regruta kao u Drugom svetskom ratu, niti da se milioni ljudi pokrenu da bi se borili, niti da žene i muškarci iz pozadine odu i prijave se da rade u fabrikama municije. Danas se čak i ratovi vode s manje od jedan odsto bilo koje ljudske zajednice, a tehnologija, naravno, samo doprinosi tom kretanju.
      
       MARKALE I RAČAK: Tako, uprkos velikim događajima koji se danas odigravaju, ono što mi vidimo to su Rasel Krou i Gladijator, to jest mala grupa glumaca koji igraju na podijumu Koloseuma u Rimu, dok okolna masa izriče završnu presudu bilo da palac okreće naviše ili naniže. I to je, onda, donelo situaciju u kojoj vlade sve više moraju da mobilišu javno mnjenje za bilo kakvo pitanje. Javno mnjenje nije uvek teško mobilisati, posebno ako umemo da slučaj načinimo ubedljivim. Ali, vlade koje ne pripremaju javno mnjenje pre nego što lansiraju neku operaciju, svakako će naići na sužen manevarski prostor. Vladama su, dakle, mediji potrebni da bi javno mnjenje ubedili da nešto treba shvatiti onoliko ozbiljno koliko to čine i oni sami. Iz Bosne su nam bile potrebne slike masakra na Markalama da bismo ubedili narod kako je došlo vreme za vazdušni rat, i da bismo prešli Rubikon u primeni sile. Slike masakra u Račku na Kosovu, u januaru 1999, bile su nam potrebne da bismo ubedili narod kako su bez naše intervencije postojali dobri izgledi da se u tom delu sveta takav masakr ponovi. A bilo bi vrlo značajno zapaziti i to da iz onih delova kao što je Zair, gde je ubijeno više od milion ljudi, nije bilo poziva za međunarodnu intervenciju, jer tamo nije bilo TV kamera. Danas se možemo pitati da li nešto uopšte i postoji ako toga nema na televiziji.
       I prema tome, štampa je ta koja danas sve više određuje dnevni red. Problem za vlade nije jednostavno u tome da li su transparentne ili zaklonjene. On je zapravo u pokušaju da obezbede da mediji govore o našem dnevnom redu, i da mi ne trošimo naše vreme samo na to da na njihov dnevni red reagujemo najbolje što umemo.
      
       BIN LADEN I MEDIJI: Sada bih uzeo tri različita slučaja da njima ilustrujem neka od ovih pitanja. Prvi slučaj sam nazvao Pametne bombe protiv pametnog sveta. Danas nam je totalni rat samo davna uspomena. Da ponovim, 11. septembar ništa u tome nije fundamentalno promenio. Imamo posla s nesimetričnim ratovanjem koje se sastoji u tome da slabija strana ne može odgovoriti tenkom na tenk ili krstarećom raketom na krstareću raketu. Kontrast između srednjovekovne armije u Avganistanu i vojske Sjedinjenih Država opremljene za 21. vek, veoma je rečit primer. Prema tome, slabija strana sve više se priklanja medijskom i informativnom ratu da bi izjednačila skor. Kad su Bin Laden i Al kaida napali 11. septembra prošle godine Svetski trgovinski centar, njihov cilj nije bio toliko da ubiju 3000 ljudi, već da tih 3000 mrtvih iskoriste da bi zastrašili tri milijarde živih širom sveta. Izbor cilja, izbor načina, u osnovi su zamišljeni da medijski budu holivudski spektakularni. Publicitet, naravno, u tom smislu je pogonsko gorivo terorizma. Zašto? Zato što danas živimo u društvima gde se za 95 odsto svih ljudskih aktivnosti sazna u roku od jednog sata od vremena kad su se desile. U srednjem veku, tako nešto ste mogli reći samo za jedan odsto, ili manje, bilo koje ljudske aktivnosti. U roku od deset minuta od napada na Svetski trgovinski centar, imali smo tri video-snimka koje su napravili amateri i novinari koji su se tu slučajno zatekli. U roku od nekoliko sati imali smo 13 snimaka načinjenih iz različitih uglova u vreme kad se stvarno odigravalo rušenje STC-a. To je prava divota za teroriste čiji cilj, kao što znate, nije da ubiju, nego da, pre svega, zaplaše. Tako je i Milošević znao da na Kosovu ne može poraziti NATO u ratu, ali da je medijsku kampanju mogao iskoristiti da pokaže kako NATO nema podršku javnosti za ono što čini, savezničkim vladama bilo bi vrlo teško da nastave.
       Mogao bih da tvrdim da je Kosovo verovatno prvi rat u ljudskoj istoriji u kojem je medijska kampanja privukla veću pažnju i kritičnost štampe od samih operacija koje su se u tom trenutku vodile. I kao neko ko je pročitao obimnu literaturu, mogu vas uveriti da je tu bilo vrlo malo zanimanja za savremene tehnološke aspekte bombardovanja, ali je bilo fantastične debate na pitanjima manipulacije, kolateralne štete, bitke za srca i duše u medijskoj kampanji. Uistinu, medijsko manevrisanje na Kosovu preraslo je u najteži politički problem NATO-a. Ne samo kao sporedna pojava, već kao centralno pitanje političkog delovanja. U naknadnom poimanju, s obzirom na nadmoć borbenih sredstava NATO-a, pobeda može izgledati kao nešto što se moralo desiti. Ali, u ono vreme sigurno se nije tako osećalo.
      
       KAD SE HUMANITARNO INTERVENIŠE: Zlatno pravilo je takvo da što je manje izvesna javna podrška, time upravljanje medijima postaje kritično. Javnost može da želi konačnu pobedu - Sadama Huseina svrgnutog s vlasti - ali često uopšte ne dolazi do saglasnosti u pogledu načina, posebno ako je strategija nejasna. Ako vlade nisu dovoljno čvrste u ispostavljanju jasnog plana i jasne odlučnosti, što je bez sumnje bio slučaj sa Sjedinjenim Državama u Somaliji posle gubitka 19 rendžera, mediji to brzo namirišu i onda, naravno, pritiskaju političare da objasne šta to rade. A ako oni nemaju uverljive odgovore, rezultat je da povlače svoju podršku operaciji.
       Tako danas, s humanitarnim intervencijama, koje sve više liče na ratne konflikte, u kojima se ne borite za sopstveno preživljavanje već da biste pomogli drugim ljudima, postoji kontrast između morala (svako se slaže da ljude treba spasavati), ali to su konflikti koji nisu od centralnog značaja za nacionalne interese. Znači odgovor je potvrdan, treba da spasavamo ljude, ali ne ako za to treba platiti previsoku cenu, hvala. Kao što je poznati američki političar jednom rekao za Jugoslaviju: “Mi u tom ratu nemamo psa.”
       Može doći do nerealnih očekivanja da će rat biti kratak, ili u pogledu onoga što će pobeda doneti, i što će, svakako, vlade odvesti putem preteranog optimizma. I tada će, naravno, svaki kratak zastoj biti viđen kao neuspeh. Ono drugo stiže nam od same vojne sile. Vojna nadmoć je sve premoćnija, ali tu otkrivamo paradoks sile koji se ogleda u tome da, čak ako imate i masovnu silu, ostaje vrlo teško računati na nju u savremenom sukobu, posebno protiv gerilskih vojski u malim sastavima koje vas često mogu učiniti malodušnim, ili vas nadmudriti, ili postaviti svoje tenkove uz bolnice, ili isključiti svoju protivvazdušnu odbranu tako da ih ne možete uzeti na nišan. Dakle, vojne kampanje, uprkos tome što se očekuje uspeh, često mogu da budu potopljene. Izveštaji i slike mogu da stvore emotivni udar koji daleko prevazilazi njihov istinski značaj. Drugim rečima, u današnjem informativnom ratu vrlo je lako nekome od naših protivnika da iskoristi prilaz medijima, znajući da mi nemamo pristup njegovim, po čemu nema ni ravnopravnog terena, i da usredsredi svoju pažnju ne na ono što radi već na ono što mi radimo. Drukčije rečeno, vazdušni napadi na Kosovu postali su predmet rasprava između naših medija i nas o tome koliko smo bili savršeni, da li smo se povinovali pravilima, da li smo bili istinoljubivi, da li ćemo pobediti, dok je Milošević bio potpuno pošteđen takve vrste premeravanja. Da parafraziram vojvodu od Velingtona posle pobede na Vaterlou: “Pobedili smo, ali smo bili vraški blizu bekstva.”
      
       ŠOU NE SME STATI: Ovo će, dabome, doneti mnogo, mnogo pitanja o ulozi medija. Novinar, na primer, koji je na neprijateljskoj strani (ne mislim ideološki, mislim samo fizički) i koji radi u Bagdadu, koji radi izvan Beograda, da li on može ili ne može da prihvati poziv da autobusom koji je režim ljubazno stavio na raspolaganje ode dole na Kosovo ili dole u Beograd da vidi američku bombu koja je pogodila kuću ili svadbenu povorku i ubila određen broj ljudi? Treba li, ili ne treba, da insistira da mu bude takođe dozvoljeno da snima masovne grobnice ili masakriranje izbeglica, ili devastaciju vojske koja je razorila sela, ili leševe zagađene hemijskim oružjem? Ako tom novinaru nije dozvoljeno da snima ništa drugo do incident sračunat na to da zbuni sopstvenu vladu, da li bi on, onda, trebalo da odbije polazak na put? Ili će prosta činjenica da je ono što vidi istina, čak i ako je neugodna za nas ili njegove novine, nadići sva druga razmišljanja i navesti ga da kaže: “Pa, bolje bilo kakve slike, nego nikakve. Idem na taj put.” Kako taj novinar može u svom izveštaju da dâ bar neku nagovest restrikcija pod kojima je radio?
       Na paklicama britanskih cigareta danas, kao i na američkim, mislim da stoji ona vladina opomena o tome kako pušenje može da naškodi vašem zdravlju. Zar ne bismo i mi morali da imamo nešto slično u medijskim izveštajima gde bi se reklo: “Upozorenje, ovaj izveštaj je cenzurisan ili je načinjen u sledećim okolnostima.” Drugim rečima, ne bi li novinar morao da kaže isto onoliko o onome što nije (on ili ona) mogao da sazna, kao što govori o onome što je (on ili ona) uspeo da sazna? Hoću reći, nemojmo misliti da su delovi slagalice isto što i sklopljena slagalica.
       Sledeće pitanje, naravno, jeste pitanje mentaliteta “krda”. Može biti da sam ovde i namerno provokativan. Problem je danas to što je lako biti novinar, a na drugoj strani je to neverovatno teško. Tehnologija omogućuje novinaru da se približi događaju više nego ikad, ali da li je to uvek bliže i stvarnosti? U jednu ruku, mi kao vlade obavljamo daleko bolji posao objašnjavajući šta smeramo, puštajući informaciju. Neki od mojih prijatelja novinara baš uživaju. U vreme ručka samo odšetaju na brifing EZ komisije, sednu, i hvataju beleške, dok im neki od “brifera” daje sve što treba da znaju; onda kažu “mnogo vam hvala”, odlaze i pišu svoj članak, i radni dan je gotov. Zašto bi se mučili da konsultuju izvor ili telefoniraju okolo, kad je sve tu u poslednjem biltenu za štampu. Reći ću vam iskreno, ljudi moji, da sam imao dobrog prijatelja, jasno je da neću reći njegovo ime ni novine za koje je radio, ali radio je za ugledan britanski list kao dopisnik iz Vašingtona. U dve godine koliko je proveo u Vašingtonu, sve što je uradio preko dana bilo je da pročita Vošington post i Njujork tajms, da izabere članke, da ih preradi, i da ih pošalje svom listu. Drugim rečima, živimo u dobu kad su novosti u velikim količinama samo novosti o nekim drugim ljudima, a sindikalizovane novine to samo umnogome olakšavaju. To u prošlosti nikada nije bio slučaj.
      
       LAŽE, NE LAŽE, LAŽE...: Doživeo sam to u NATO-u s pričom o osiromašenom uranijumu, to jest o bombama presvučenim uranijumom, što je u jednom trenutku bilo nešto kao zastrašujuća priča, jer su ljudi govorili kako to ima veze s pojavom leukemije. Za šta nema naučnih dokaza. Ali, ono što se desilo bilo je da se ta priča pojavila u italijanskoj štampi, a kako su sada sve italijanske novine u sindikatu sa španskim i nemačkim, ta priča se narednog dana našla u novinama srednje Evrope, potom i u štampi Velike Britanije, pa u štampi Sjedinjenih Država, zasnovana samo na onome što su napisali jedan ili dvojica novinara. Bilo je lako da se jednostavno izvesti šta je neko drugi uradio, nego da se uzme telefon i da se lično istražuje. Problem danas nije premalo informacija, nego previše. Mi u vladama izbacujemo ih u velikim količinama; ne stižemo ni sami da ih čitamo, a kamo li da to očekujemo od štampe. Nevladine organizacije, Internet, takođe, sipaju fantastične količine. Neke od njih su dobre, neke su otpadak. Iskrivljavanja i laži. Problem je što mnogi veruju da zato što je Internet “visoka tehnologija”, informacija takođe mora da bude iste vrste. Ne. Na Internetu ima i vrlo varvarske niske tehnologije. A vreme nedostaje da bi se proveravale činjenice. Mi u vladi, takođe, pod neprestanim smo pritiskom da hranimo zver. Ne možete sebi dozvoliti da ništa ne kažete. Ne možete reći: “Čekajte, proveriću to. Doći ću do vas kad budem imao nešto.”
       Ćutanje se prečesto tumači kao zaklon. A ako mi ne progovorimo, štampa automatski odlazi onome ko je voljan da priča, makar ta osoba pričala i gomilu gluposti. To iskustvo imao sam na Kosovu s onom bombardovanom kolonom traktora kad nam je bilo potrebno pet dana da bismo izvukli informaciju. Sve je bila naša greška; vojska je bila prespora i veoma zbunjena ratom koji je sama vodila. Ali, tih pet dana dok smo se borili da dobijemo informaciju bili su nam kao večnost, a mi smo neprestano bili optuživani da lažemo, da iskrivljujemo i da krijemo. Na kraju svega dali smo zaokruženu informaciju, pošto smo sproveli opsežno istraživanje, ali naša kredibilnost bila je narušena tako da je zapravo nikad više nismo mogli u potpunosti povratiti. Rečeno na drugi način, postoji sve veći sukob između ubrzanog koraka kojim mediji stižu po informacije, i naše sporosti u osposobljavanju da im ih damo. Praznina na Internetu proizvodi govorkanja, spekulacije, jer mašina ne može da radi na prazno, zver mora da bude nahranjena, the shonj must go on. I to je nešto čime se moramo baviti.
      
       MAJSTORI MANIPULACIJE: Najzad, tu je i pitanje nametnutog tumačenja, postupanja u nametanju tumačenja. To je nešto što svi rade. Sada ljude zadužene za nametanje tumačenja imamo svuda. Medijski savetnici. Public relations konsultanti. Komunikacijski stratezi. Nema vlade koja će biti bez njih. Evo, u svojoj kancelariji imam sliku NATO-baze s tekstom koji kaže: “Uzlećemo! Uzlećemo!” Ali iz hangara ne izlaze piloti, nego dva momka s akten-tašnama, u odelu ovakvom kao što je na meni. Na jednom je oznaka “spin doctor”1, a na drugom PR savetnik.2 To su momci koji prvi stižu i poslednji odlaze. Posao je štampe da izloži tumačenje, ali i štampa nameće svoje tumačenje, mediji isto tako, iako često to ne priznaju.
       Dozvolite da vam iznesem jedan primer. Ove godine, na dan 9. aprila, Njujork tajms je imao priču koja je govorila o “75 odsto tačnosti kojom američke bombe pogađaju ciljeve u Avganistanu”. Naslov je glasio: “SAD povećale traženu tačnost u avganistanskim vazdušnim napadima.” Sledećeg dana Gardijan (levo orijentisani britanski list) imao je priču koja je govorila da je “četvrtina bačenih bombi na Avganistan promašila ciljeve”, navodeći da je tih 25 odsto koje su promašile krive za obogaljene civile, žrtve, besmislene greške, i sve drugo. To je ona priča da je za Gardijan čaša bila poluprazna, a za Njujork tajms polupuna. Greška često može biti nazvana i zabunom. Grobnica postaje masovna grobnica. Ubistvo postaje masakr. Mediji mogu takođe da iskrive stvarnost prepuštajući se istom tom pregrejanom govoru kojim se i vlade često služe. I naravno, kad smo već kod nametnutih tumačenja, postavlja se pitanje do koje mere novinar treba da prihvati manifakturisane vesti. Imam dobrog prijatelja koji je spoljnopolitički dopisnik Bi-Bi-Sija. On mi je ispričao šta mu se desilo kad je pre nekoliko godina bio u Severnoj Irskoj i kad se zatekao u razgovoru s engleskim vojnicima na Fulz roudu u Belfastu. Sve je bilo mirno, a onda su se pojavila neka deca i počela da gađaju kamenicama. Moj prijatelj je uspeo da ih izbegne. “Ovo neću da snimam”, rekao je sebi. Ali sledeće što se desilo bilo je da je na lice mesta stigla ekipa ITV-a (konkurencija) i počela da snima decu kako gađaju kamenicama, i smesta su se niotkuda pojavile grupe ljudi koji su, čim su kamere zazujale, počeli da prave gužvu. Sledeće što se dogodilo, po njegovoj priči, bilo je da mu se javio telefonom njegov producent iz Londona i pitao ga: “Je li, vidim na ITV-u snimke one gužve u Belfastu. Zašto nemaš tu priču? Gde se nalaziš? Daj, angažuj se.” Moj prijatelj je odgovorio: “Ja sam tu, ali nema priče. Sve je to namešteno.” Nije važno. Konkurencija to snima, pa snimaj i ti.”
      
       ZA KULTURU POVERENjA: Na tako jasan način i mi moramo da razmišljamo o problemu kad se od medija traži da isfabrikuju nešto, što potom postaje predskazanje koje se ispunjava samo po sebi.
       Konačno, je li ravnoteža isto što i ispravnost? Mnogi od vas koji su videli Si-En-Enovu seriju “Unakrsna vatra” znaće šta mislim. Tu ćete dobiti i ono ultrakonzervativno i ultraliberalno, neku vrstu karikature njih samih, u tučama koje vode jedni protiv drugih, dok gledaoci treba nekako kroz to da budu prosvetljeni, kao da će istina nekako izroniti iz trunja nastalog u sukobu suprotnosti. Sećam se kako su u vreme kada sam bio portparol za Kosovo, svaki put kad me je Bi-Bi-Si intervjuisao, govorili: “Džejmi, shvataš li da te ne možemo pustiti da govoriš sam. Ne, ne, ne. Previše je opasno. Moramo odmah posle tebe imati i jugoslovenskog portparola, sa isto toliko vremena na ekranu; inače, optužiće nas za neravnotežu i tendencioznost.”
       Još jednom, previše je jednostavno reći da je istina ono što proizlazi iz suprotstavljenih rasprava. To može da bude od pomoći. Ali, istina je negde iznad toga i ne može biti jednostavno prepuštena polarizaciji iskarikiranih stavova.
       Mediji su, u celini, i dalje element kojem verujemo. Prema tome, oni imaju ogromnu odgovornost u doba sve veće složenosti, odgovornost da naše građane drže na vezi s političkim procesima. Pa, prema tome, nije dovoljno da mediji samo posmatraju i informišu, ma koliko to vredelo. Posao je štampe, izvorno, držeći nas za odgovorne, da ponovo uspostavi kulturu poverenja bez koje zapadno društvo ne može da opstane.
      
       (Prevod sa engleskog Đorđe Dimitrijević)
      
      

Nedavno je naš odličan poznanik, portparol NATO-a u toku bombardovanja SRJ Džejmi Šej, na prestižnom američkom Djuk univerzitetu, Daram, Severna Karolina govorio “o etici odnosa između vlada i medija”. Bilo je to opširno objašnjavanje kako “smo mi u vladi pod neprestanim pritiskom da hranimo zver”. (Zver su, naravno, savremeni mediji.) Šej je lepo objasnio zašto su “nam bile potrebne slike masakra na Markalama, slike masakra u Račku” kao i kada treba spasavati ljude (humanitarno intervenisati) čak kad u “tom ratu nemamo psa”. Pred čitaocima NIN-a je autentična priča planetarno poznatog poslenika javne reči, koji je u NATO-u od 1980. godine, o “uprezanju medijske moći koja je sada ključni faktor u razrešavanju ne samo ratova i sukoba već i svakog drugog aspekta društvene i javne politike”.        Za transkript ovog govora zahvaljujemo se Lori Blej, direktoru Devit Valas centra za komunikacije i novinarstvo.