NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Cilj je velika Kina

Transformacija kineske partije: ima mesta za radnike, seljake, inteligenciju i - poštene kapitaliste. Najnormalnija smena na vrhu od osnivanja NR Kine. Na redu je četvrta generacija rukovodilaca

      U Pekingu se završava Kongres kineskih komunista. Ništa se neočekivano nije dogodilo, bar do momenta kada ovaj rukopis ide u štampu. Jedino je neke iznenadila vest da je generalni sekretar partije Đijang Cemin kupio kuću u Šangaju, gde će živeti posle penzionisanja.
       Ipak, 16. kongres partije koja ima 66 miliona članova, nije bio rutinski. Pre svega, najavljena je transformacija partije i proširena njena socijalna baza koja ubuduće neće imati klasično radničko-seljačko klasno obeležje. Našlo se mesta i za kapitaliste, privatnike, preduzimače i slične kategorije koje su, donedavno, bile na meti ortodoksnih komunista. Novi unutrašnji sastav Komunističke partije može bitno da opredeli njenu buduću ulogu u Kini.
       Komunistička partija postaje tako partija “celog naroda”. “Fundamentalni interesi celokupnog kineskog naroda su identični” - poručio je Đijang sa govornice. To je zaista nešto novo, ne samo za Kinu. U poređenju sa učenjem Marksa, Lenjina, Mao Cedunga pa i Deng Hsiaopinga, ovo može da zvuči kao jeres, čisti revizionizam.
       Autor ideje je Đijang Cemin, lider koji se posle 13 punih godina oprašta od partijskog vrha i koji ustupa mesto mlađem Hu Đintaou. To je do sada najnormalnija smena na vrhu Kine otkako je osnovana Narodna Republika 1949. godine. U svim ranijim slučajevima na čelo partije se dolazilo borbom, pučem, zaverama ili smenjivanjem prethodnika.
       O tome da će Hu Đintao (59) zameniti Đijang Cemina, prvo kao generalnog sekretara partije, a zatim i kao šefa države, znalo se još pre godinu dana. To govori o političkoj stabilnosti u Kini. Ovaj kongres treba to samo da potvrdi.
       U toku je, ujedno, i generacijska smena. Đijang Cemin je predvodio takozvanu treću generaciju rukovodilaca (prva je bila pod Mao Cedungom, druga pod Dengom). Hu Đintao biće na čelu četvrte generacije koja o oružanoj revoluciji i građanskom ratu u Kini zna samo iz knjiga i filmova. Ali je zato vična biznisu, poznaje svet i strane jezike, koristi se kompjuterima, vozi vlastita kola i ima dobre veze sa stranim partnerima.
       Na svetlost političke pozornice oni stupaju u “najboljem istorijskom periodu za Kinu, u poslednjih nekoliko stotina godina” - kako je izjavio jedan istoričar u Pekingu.
       Đijang Cemin je na kongresu dobio priznanja za svoj rad i ima šanse da bude zabeležen kao jedan od najuspešnijih kineskih lidera. Kada je pre 13 godina izabran na ovu funkciju, to je izgledalo sasvim drugačije. Mnogi su se pitali “ko je taj Đijang” i unapred ga nazivali samo “prelaznom figurom”. Neki su ga poredili sa sovjetskim liderom Brežnjevom, misleći da su slični. Ali, Brežnjev je voleo “paradni hod u mestu” i da se ništa ne menja, a Đijang je bio aktivni, iako oprezni, praktičar.
       Na vlast je došao posle tragičnih događaja na Tjenanmenu 1989. godine. Izabrao ga je sam Deng Hsiaoping i danas kineska štampa podseća na Dengove reči kako je izbor Đijanga za partijskog čelnika bio dalekovidan potez. Uostalom, i Hu Đintao je izbor Denga, koji ga je sa funkcije partijskog sekretara na Tibetu prebacio u Peking. I za treću i za četvrtu generaciju kineskih rukovodilaca može se reći da izlaze iz “Dengovog šinjela”. To najviše govori o budućnosti Kine.
       Mnoge stvari koje je Đijang priveo kraju započeo je Deng, kao što će biti mnogo toga što je Đijang najavio a koje će pasti u ruke Hu Đintaoa da ih realizuje.
      
       Otvaranje prema svetu
       Deng je počeo reformu i otvaranje prema svetu, Đijang ju je nastavio i obogatio. U njegovo vreme, od 1989. godine, nacionalni dohodak u Kini rastao je po stopi od 9,3 odsto godišnje i dostigao 1,2 triliona dolara.
       Ali, Đijang najavljuje u kongresnom referatu da će Kina do 2020. godine još četiri puta povećati svoj bruto nacionalni dohodak, a u sledećih 20 godina još četiri puta.
       Drugim rečima, on svom nasledniku ostavlja u amanet stogodišnji kineski san o stvaranju velike Kine, nove svetske supersile. To je i glavni cilj nove generacije kineskih rukovodilaca.
       Kao što je za Denga ostala neispunjena životna želja da stupi na tle Hongkonga kada ovaj grad ponovo pripadne Kini, tako ni Đijang Cemin nije ostvario svoju nadu da vidi Tajvan u okrilju NR Kine. To, takođe, ostaje jedan od glavnih ciljeva novog rukovodioca, koji je danas bliži njegovom ostvarenju nego ijedan od njegovih prethodnika.
       Naravno, u nasleđu ostaje i mnogo problema. Pre svega to je problem nezaposlenosti, otvaranja novih radnih mesta (do 2010. godine Kini treba 100 miliona novih radnih mesta). Zatim, mnogo veća pažnja mora da bude posvećena socijalnoj zaštiti stanovništva i smanjivanju prevelikih razlika između bogatih i siromašnih. Hu Đintao istina dolazi na čelo Kine u njenom “najboljem istorijskom periodu” ali to ne znači da ne sedi u isto vreme i na socijalnom buretu baruta.
       Na spoljnopolitičkom planu Kina će nastaviti svoju politiku otvaranja i ekonomskog povezivanja sa svetom. Peking je odavno odbacio bilo kakva ideološka predubeđenja i sa svim zemljama nastoji da održava korisne odnose, posebno sa onim najvećim i najznačajnijim. Nova generacija može slobodno da se kreće po trasi koju je probio još Deng Hsiaoping. Kina će i nadalje biti okrenuta pre svega svojim unutrašnjim pitanjima, a njene političke aspiracije su da u svetu bude prihvaćena kao potpuno ravnopravni partner. I da se ništa ne odlučuje mimo nje.
       Na ekonomskom planu su njene ambicije svakako veće. Kina je postala “najveća fabrika na svetu” i gotovo polovinu svog nacionalnog dohotka ona ostvaruje kroz razmenu sa stranim zemljama. Svet je već izvesno vreme suočen sa novom realnošću: stvara se nova ekonomska supersila.
      
       Najveća fabrika na svetu
       Jedna stara kineska poslovica kaže da čovek treba da bude oprezan u svojim željama i snovima, jer se oni mogu obistiniti. Zapad danas u Kini ima ono što je priželjkivao dve stotine godina - ogromno tržište za svoju robu, manje-više otvorenu privredu prilagođenu svetskim merilima, dinamični progres koji ekonomski stimuliše čitav region.
       Politika ekonomskog otvaranja koja je već ušla u treću deceniju (!), izbacila je Kinu među četiri najveće industrijske sile, posle SAD, Japana i Nemačke. U mnogim privrednim granama, Kina je najveći svetski proizvođač.
       Ona osvaja svet ne samo kao ogromno tržište već masovnom proizvodnjom i robom koja preplavljuje mnoge zemlje. Pri tom se ne radi samo o klasičnim kineskim proizvodima - odelima, košuljama, patikama, cipelama i sličnim na koje je svet navikao - već sve više o modernoj tehničkoj robi i elektronskoj opremi.
       Danas Kina proizvodi preko 50 odsto svih kamera i fotoaparata u svetu, preko 30 odsto televizora, video-rekordera i DVD-a, približno toliko frižidera, mašina za veš i drugih artikala bele tehnike. U jednoj privatnoj kompaniji iz provincije Guandung, na jugu Kine, proizvodi se 40 odsto svih mikrotalasnih pećnica u svetu. U tim okvirima marginalno zvuči podatak da Kina proizvodi i 70 odsto svih upaljača koji se danas prodaju u svetu.
       Mnoge najveće svetske kompanije preselile su svoju proizvodnju u Kinu koja je tako i sama postala najveća fabrika na svetu. Od te zahuktale fabrike, trese se tlo u mnogim zemljama.
      
       Najbrži tempo razvoja
       I po korišćenju direktnih stranih investicija, Kina je izbila na prvo mesto u svetu. Pretekla je i SAD, do sada najprivlačnije područje za strana ulaganja. Ove godine će u Kini biti investirano oko 50 milijardi dolara iz stranih izvora, u Americi nekoliko milijardi manje.
       Tačno je da SAD još osećaju posledice 11. septembra i terorističkog napada na njene vitalne objekte, pa će Kina u dogledno vreme, možda, izgubiti primat kao zemlja u kojoj najviše ulažu strani investitori. Ali, gledajući u celini na poslednjih dvadeset godina, Kina može da bude veoma zadovoljna: strane kompanije su investirale oko 700 milijardi dolara u njenu privredu. Bez tih sredstava zemlja sigurno ne bi mogla da se razvija najbržim tempom na svetu. Takav tempo, sa tako dugim trajanjem, još nikada nije zabeležen u ekonomskoj istoriji sveta.
       Nedavna anketa sprovedena među vrhunskim menadžerima 1000 najvećih svetskih kompanija, koje sa 70 odsto učestvuju u globalnom investiranju u svetu, potvrdila je da je Kina trenutno najprivlačnije mesto za ulaganja, ispred Sjedinjenih Američkih Država. To znači da se može očekivati dalji porast stranih investicija u kinesku privredu. Takva predviđanja nameću novu strategiju i prilagođavanje i to sa obe strane - i onih koji ulažu investicije i samih Kineza koji ih koriste.
       Za generaciju koja u Kini stupa na scenu posle Kongresa biće najvažnije da pred svetom pokaže da je zemlja i dalje politički stabilna, da poštuje pravila igre i ispunjava sve svoje obaveze. Bez toga nema novih ulaganja. Ali, i stranci se prilagođavaju.
       Karakterističan je primer velike kompanije “Filips” koja je u Kinu došla među prvima, početkom osamdesetih godina. Ambicija “Filipsa” bila je da snabde ogromno kinesko tržište tehničkom robom koja je u to vreme bila veoma deficitarna.
       Ali, u “Filipsu” su došli brzo do zaključka da je mnogo unosnije proizvoditi, nego samo prodavati svoju robu u Kini. To je bila promena strategije koju je sledila većina stranih kompanija, koje su ulagale u Kini.
       “Filips” danas ima 23 velike fabrike na kineskom tlu i proizvodi robu u vrednosti od pet milijardi dolara godišnje. Dve trećine te robe namenjeno je izvozu u druge zemlje.
       Slično su postupile i mnoge druge velike kompanije - “Dženeral motors”, “Samsung”, “Tošiba”...
       “Motorola” je do sada uložila 3,7 milijarde dolara, a za četiri godine njene će investicije u Kini dostići 10 milijardi. Ova firma danas ima čitav lanac fabrika i naučno-istraživačkih centara u Kini. “Tošiba” završava fabrike za najvećeg svetskog proizvođača laptop kompjutera. Iduće godine proizvodiće 750 000, a za dve godine 2,4 miliona ovih kompjutera.
       “Dženeral elektrik” (GE) prodaje u Kini svoju robu u vrednosti od oko 1,6 milijardu dolara, ali kupuje nekoliko puta više robe koja se, pod njegovom licencom i nadzorom, proizvodi u Kini. GE tim proizvodima daje svoje ime, pa se tako kineski frižideri, mašine za veš, ali i gasne turbine, generatori itd. plasiraju na svetsko tržište sa etiketom poznate američke firme.
       Kineska roba preplavljuje svet i to je tek početak. Šta će biti za dve ili tri decenije, nije tako teško predvideti. Pod uslovom da u Kini i u svetu ne dođe do nekih velikih potresa ili ratova, Hu Đintao i njegova generacija, a posebno oni koji će doći posle njega, biće na čelu ekonomske, političke i vojne supersile, kakvu svet još nije video.
       Jedan kineski privrednik je to objasnio sledećim rečima: “SAD jesu svetski lider, ali nisu svetski bog. U tome je velika razlika. Svako mora da obavi svoj deo posla.”
       A jedan od najvećih autoriteta u Aziji, bivši singapurski premijer Li Kuan Ji, rekao je da je “nemoguće pretendovati da Kina bude samo još jedan veliki igrač na svetskoj sceni: ona je najveći igrač u istoriji sveta”.
       Ta lucidna prognoza se danas potvrđuje. Kina je dugo vremena tražila svoje mesto u svetu, a kada ga je našla sada želi da bude za glavnim stolom. Hu Đintao ima priliku za to.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu