NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kratak susret

Naslov: Emilija Galoti
Pisac: Gothold Efraim Lesing
Reditelj: Mihael Talhajmer
Pozorište: Dojčes teater, Berlin

      Vladimir Stamenković
      
       Napisana pre više od dva veka, u vreme kada je Lesing utemeljivao nemački nacionalni teatar, “Emilija Galoti” je prošle godine neočekivano pružila građu Mihaelu Talhajmeru, jednom izuzetno darovitom mladom reditelju, za pozorišni eksperiment, veoma specifičan u odnosu na sve što smo do sada viđali na modernoj, savremenoj sceni.
       Dabome, to eksperimentisanje je podrazumevalo višestruko odstupanje od originala, ali i od stila i duha građanskog pozorišta, kojem nesumnjivo pripadaju Lesing i njegovo delo. Između ostalog, nemački reditelj je prikazao “Emiliju Galoti” za svega sedamdesetak minuta, izostavio je iz predstave sve sporedne likove i scene, u radnji je direktno povezao najvažnija dramska čvorišta, a kraj komada je iz temelja izmenio time što je dopustio pretpostavku da će glavna junakinja možda izbeći smrt. I baš ta poslednja promena bila je presudna, jer je dovela do potpunog razmimoilaženja između Lesingove drame, situirane u ondašnje aristokratsko društvo koje se kritikuje, i uzora pronađenog za nju u rimskoj legendi o Virginiji, o devojci koja je, kako kazuje Tit Livije, navela oca da je ubije da bi izbegla da živi obeščašćena i u sramoti. U stvari, kad tako postupa, Mihael Talhajmer briše iz predstave sve što spada u politiku, ali i psihološku raspravu o moralu, o vrlini, o časti, o kategorijama koje su izgubile značaj u našem svetu.
       Umesto toga, u predstavi je prikazan kratak, fantazmagoričan susret muškarca i žene u kojima se u magnovenju budi uzajamna erotska privlačnost, koji potom postaju i bolji i gori nego što jesu, više ne mogu da razumeju ni sebe ni svoje postupke. Ta istorija je data pomoću niza sleđenih prizora, maksimalno stilizovanih i sličnih stop-kadrovima iz filmova, u kojima glumci, a naročito Regine Zimerman, u ulozi Emilije Galoti, Sven Leman, kao Hetore Gonzago, i Ingo Hilsman, koji igra Marinelija, govorom tela, fizičkim radnjama podignutim na nivo zagonetnih, pa često i poetskih simbola pokazuju šta je sadržano ispod površine stvarnosti: čovekove primarne instinkte, njegove dubinske inhibicije, ljubavnu pomamu koja ga obuzima. Tako se izdaleka, makar i posredno ipak vraćamo Lesingu, koji je tražio da predmet prikazivanja u pozorištu bude opis ljudskih strasti, njihovog razvoja, kriza i provala besa koji ih prate. A konačnu formu predstava stiče kroz prožimanje i upotpunjavanje muzičkih i književnih elemenata. Ona, zapravo, ima oblik Debisijevog bolera, u kojem se, kao i u ovoj predstavi, opsesivno ponavlja u različitim vidovima ista tema, tema ljubavnog približavanja dvoje ljudi, koje izvanredna muzika Bota Vrede i dramatizuje, i produbljuje i svodi na ono što je u njemu elementarno.
       Ali, taj eksperiment, pre svega zanimljiv s artističkog stanovišta, pokazuje, time što je takvo prikazivanje “Emilije Galoti” prošle sezone proglašeno u Nemačkoj za najbolje pozorišno ostvarenje, da i tamo pozorište gubi pravi zamah, dubinu i veličinu koje je, nekad, bez sumnje imalo.      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu