Tita je glumio Ričard Barton, Madona Evitu Peron, a uoči stogodišnjice masakra nad poslednjim kraljevskim parom Obrenovića, Srbiji je zasad ponuđena samo jedna filmska Draga Mašin, folk pevačica Vesna Vukelić Vendi

      Veruje se da narod koji je ubio svog kralja i kraljicu nosi stogodišnje prokletstvo. Ako u međuvremenu ne zaradi još koji vek uslovno, srpski narod bi uskoro trebalo da se oslobodi kletve bačene kroz prozor Starog dvora u Beogradu zajedno sa oskrnavljenim telima kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića, u noći između 28. i 29. maja (10. i 11. juna po novom kalendaru) 1903. godine.
       Srpska kinematografija nema nijedan film o ovom događaju. Za sto godina snimljena je, devedesetih, samo televizijska serija “Poslednji Obrenovići” u režiji Save Mrmka, koju je, u nedostatku ma čega drugog, bilo nemoralno kritikovati.
       Ovih dana nam je ponuđena alternativa. Reč je o nezavisnoj produkciji “Pajkic&Son” koja najavljuje početak snimanja filma “Draga Mašin u ormaru” po scenariju i u režiji Isidore Bjelice. Naslovnu ulogu tumačiće naturščik i folk pevačica Vesna Vukelić Vendi, a kralja Aleksandra Nikola Fišeković, mladi glumac kojem je ovo filmski debi.
       I dok jedan deo srpske kulturne javnosti veruje da su “u umetnosti igre dozvoljene” i da “Isidora uvek dobro zna šta radi”, mnogo je više onih koji misle da je to “skandal, kič, farsa”, da je “Vendi adekvatan lik, samo ako je u pitanju golotinja”, ali ne i srpska istorija. Da li je ovaj narod vek posle tragedije spreman da na tom (“telesno-duševno-duhovnom”, kako kaže Isidora Bjelica) nivou viđenja poslednjih Obrenovića preispita uzrok stogodišnje kletve koju nosi, ili će to biti još jedno “bacanje preko terase” kako kraljevskog para, tako i srpske istorijske (ne)samosvesti?
      
       Znak pitanja
       Neki beogradski kulturni poslenici ogorčeni čak i samom odlukom NIN-a da piše o takvom “skandalu”, nisu želeli da im se ni ime nađe u istom tekstu u kojem će se spominjati ime “nekakve” Vesne Vukelić Vendi. Neki drugi, pak, smatraju da je neophodno govoriti o “pojavama” u našem društvu, posebno onim koje će, po svemu sudeći ipak ostati zabeležene na filmskoj traci i jednom, možda, opet, za sto godina biti analizirane kao (ne)kulturna srpska prošlost.
       Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Radoš Ljušić, koji se u tumačenjima srpske istorije posebno bavio srpskim dinastijama, o najavljenom filmu Isidore Bjelice, za NIN kaže:
       “Sve ukazuje da će tako zamišljen film (nisam čitao scenarij, znam ponešto o tome iz novinskih priča) predstavljati jednu farsu, neću preterati ako kažem jedne neodgovorne osobe. Novija istraživanja daju jednu lepšu sliku o poslednjoj kraljici iz doma Obrenović, koja je iz dinastijskih razloga preterano, netačno i neosnovano ocrnjena. Obrenovići su velika i veoma zaslužna dinastija, pa bi srpski narod, oslobođen dinastijske borbe i dinastijskih nazora morao da se prema njima odnosi, ako nikako drugačije, makar korektno. Mislim da će film biti još jedno ‘bacanje preko terase’ sa pretpostavljam, mnogo istorijskih netačnosti i vulgarnosti.”
       Da naturščici mogu da budu efektni u epizodnim ulogama različitih, najčešće savremenih komedija, imali smo prilike da se u srpskom filmu više puta uverimo, ali filmski kritičar Vuk Pavlović ne može da se seti da je neko ko se filmski bavio važnim istorijskim događajem svog naroda, uzimao naturščika da igra glavnu ulogu:
       “Drugo je kad Dejvid Bouvi igra u filmu ‘Glad za krvlju’ (’Hanger’) Tomija Skota sa Katrin Denev i Suzan Sarandon, ali Bouvi ima harizmu i oproban glumački talenat. Pri tom, ‘Glad’ je fikcija, a ne istorijska priča. U novom domaćem filmu ‘1 na 1’ igraju sve sami naturščici i film je katastrofalno loš. Naturščik bi prvo trebalo da se proveri kroz seriju probnih snimanja. Ako Isidora veruje da će Vendi da odigra kako treba, hajde da vidimo. Ne mogu da kažem apriori ne, Vendi neće valjati, ali veliki je to znak pitanja.”
      
       Postmoderna Draga
       Isidora Bjelica, autorka knjiga tzv. popularne istorije (scenario za film je rađen na osnovu priče o Dragi Mašin koja se nalazi u njenim “Kraljicama serbskim”), ne poriče da je ovom glumačkom podelom želela da isprovocira javnost:
       “Vrsta hrabrosti i antimalograđanštine koja je potrebna da se danas prihvati Vesna Vukelić Vendi kao glavna glumica jednog filma jeste ona ista koja je na početku prošlog veka bila potrebna da se jedna udovica sa aferama iza sebe prihvati kao kraljica. Vendi ima esenciju Drage u sebi, taj spoj intelekta i erotike u jednoj sifražetkinji. Ona izaziva istu vrstu reakcija okoline kao i Draga u to vreme. U svojim osudama Vendinih javnih nastupa ljudi koriste istu terminologiju koju su koristili njihovi preci u osudama Drage Mašin. Mene zanima da registrujem postmodernu Dragu Mašin u Vesni Vukelić i to je moja lična rediteljska, autorska satisfakcija.”
       Vesna Vukelić se za ulogu priprema više psihički nego što radi na glumačkom usavršavanju jer, kako kaže “gluma je kao i pevanje, bogomdana”: “Važan je senzibilitet koji čovek poseduje”, kaže Vendi za NIN, i dodaje da se sa kamerom dobro poznaje: “Taj odnos ja - kamera, dobro sam savladala, umem da razgovaram sa njom, a ne da se nameštam. Isidora i Nebojša su me prepoznali kao Dragu i samo mi je njihovo mišljenje važno. Oni su jake individue i ekscentrici, atipični su filmski radnici, kao što sam i ja atipična pevačica, i na kraju i film će biti takav.”
       Šta profesora Nebojšu Pajkića, producenta “Drage Mašin u ormaru”, koji će se, hičkokovski, pojaviti u filmu u ulozi Apisa, može da spreči da srpskoj, ali i svetskoj publici (jer kako kažu, već imaju blanko festivalske ponude), predstavi Bjeličinu slobodoumnu Dragu?
       “Postoji više načina da budem sprečen. Nelojalna konkurencija je već izvršila napade na našu malu produkcijsku kuću u vreme kada smo puštali VHS kasetu ‘Dorćol-Menhetn’ jer nam je onemogućeno da napravimo kopiju a onda prećeno bioskobdžijama da nikad neće dobiti nijedan film ukoliko budu prikazivali naš. Iza naše produkcijske inicijative ne stoji ni DB ni kontraobaveštajna služba i kao takvi smo jedini u Srbiji. Prema našem filmu će imati predrasuda samo impotentni komunistički policajci koji ionako ne idu u bioskop”, kaže profesor Pajkić za NIN.
       Međutim, i odgovorni i neodgovorni (istorijski, naravno) i oni za Vendi i oni protiv nje, slažu se u jednom - mi imamo problem kada je reč o istorijskom filmu. Imamo problem jer nemamo istorijski film.
       “I ono što imamo, samo je pokušaj, uglavnom neuspeli”, kaže Vuk Pavlović. “Od filmova koji se bave Prvim svetskim ratom imamo samo jedan - ‘Marš na Drinu’ Žike Mitrovića i taj film je solidno urađen. Imali smo nesrećan pokušaj filma o Kosovskom boju (Zdravko Šotra, 1989) koji nam je jasno pokazao da se istorijski film pravi ako postoji budžet. Istorija je skupa na filmu.”
      
       Vila Sašino
       Isidora Bjelica, pak, ne misli da je novac glavni problem domaćeg istorijskog filma: “Srbi se ne snalaze sa sopstvenom istorijom u koju se vekovima busaju. Jer se naša istorija falsifikuje, od Vuka Brankovića, preko proklete Jerine do Drage Mašin čija je sudbina samo kulminacija izvrnute istine. Zato smo onda spali na to da nam dva vrana gavrana tumače našu sudbinu u Kosovskom boju.”
       “Filmovi o Drugom svetskom ratu se takođe danas gledaju sa podsmehom, najblaže rečeno, ali su i dobar istorijski izvor koji rečito govori o vremenu u kojem su nastali i o ideologiji kojoj su služili”, kaže dr Radoš Ljušić. “Generacije su vaspitavane na Prletu, Valteru, Sutjesci, Neretvi...u kojima su pojedinci prikazivani kao neustrašivi i moralni, drugi kao izdajnici i nemoralni. Mnoge naše filmske radnike, pre svega reditelje, odlikuje visoka umetnička vrednost, a neke filmove kvalitet, ali kad je reč o politici, većinu karakteriše izuzetna naivnost i nesnalaženje.”
       A koliko je istorijski film (i to baš o Dragi Mašin!) teško napraviti u našim uslovima, govori i činjenica da je reditelj Goran Marković pre više od deset godina počeo da priprema “Vilu Sašino”. Film bi se zvao po vili kraljice Natalije Obrenović u Bijaricu, gde su se Draga i Aleksandar upoznali, a koja je danas u “privatnom posedu potomaka jednog poznatog francuskog pilota”, kaže reditelj. Goran Marković za NIN objašnjava da bi to bio po produkcionom zahvatu njegov najveći projekat u životu: “Scenario sam napisao sam, oslanjajući se na dela Slobodana Jovanovića i na sopstvenu maštu. To ne bi bio toliko film o poslednjim Obrenovićima koliko o nama samima.” Film bi trebalo da bude snimljen u francusko-srpskoj koprodukciji, što i ne treba da čudi, budući da je prvi dvominutni film o tragediji poslednjih Obrenovića bio u produkciji braće Pate, 1903.
       Goran Marković nema asocijacije na spomen imena Drage Mašin: “Ja tu ženu poznajem. A film bih posvetio mojoj baki koja je, kao trinaestogodišnja devojčica, sa balkona svoje kuće posmatrala ubistvo kraljevskog para ‘uživo’.”
       Ali, čekajući Goranovu Dragu, prvo ćemo videti Dragu u ormaru.
      
       ZORA LATINOVIĆ
      
      

Filmovi o poslednjim Obrenovićima: 1903. “Ubistvo srpske kraljevske porodice”, francuski, dvominutni film u produkciji “Braće Pate” sa Neli Kormon u ulozi kraljice Drage.        1909. “Tragedija u Beogradu, 1903”, francuski, desetominutni film, dramaturški kompletnija verzija prethodnog, u režiji Ankija Bataja, sa Šarlot Barbije (tadašnja pozorišna francuska glumica) u ulozi Drage Mašin; kopija ovog filma još nije pronađena;        1920. “Kraljica Draga”, austrijski film u režiji Hansa Otoa Levenštajna;        1927. “Ljubavnica na prestolu, Draga Mašin”, nemački film u režiji Fridriha Fehera, sa Magdom Sonjom i Fricom Konerom u glavnim ulogama; film rekonstruiše Majski puč 1903, sniman je u nemačkim studijima uz korišćenje dokumentarnog materijala iz Beograda s početka XX veka; zbog protesta vlade iz Beograda, glavnim junacima su promenjena imena, ali sve ostalo ukazuje na stvarne događaje u srpskoj prestonici, 1903; ovaj film je prikazan na Festivalu nitratnog filma u Jugoslovenskoj kinoteci 2001. godine;        1932. “Commander Woman” (“Žena komandant”), engleski tonski film sa Polom Negri u ulozi Drage Mašin;