NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srpski kralj šećera

Sistem se menja, ali ne brzinom kojom bih želeo. Možda ja nisam realan. Želeo bih da pređemo na zapadni sistem ekonomije i kontrole svih procesa u poslovanju. Trebalo bi promeniti sve propise ako je moguće za jedan dan

      Miodrag Kostić spada među najuspešnije i najbogatije srpske privatnike (“Onazis je jednom rekao da kada vam neko kaže da ste bogati niti potvrđujte niti poričite”). Vlasnik je imperije “MK komerc”. Prvi milion “napravio” je pre Miloševića (“Za razliku od mnogih ja mogu da pričam i o svom prvom milionu. ‘Napravio’ sam ga na starinski način - zaradio sam ga”).
       Nije mu baš uvek sve polazilo za rukom.
       Bio je vlasnik prve privatne odžačarske firme. Kupio je svojevremeno ciglanu, ali mu je bilo rečeno da diplomirani ekonomista ne može da vodi ciglanu. Završio je, potom, za zidara-ciglara. Nije pomoglo.
       Igrao je uspešno i fudbal za FK “Vrbas”. Druga liga. Ona, SFRJ, prava druga liga. Sada je i predsednik FK “Vojvodina”.
       Zna i da pilotira, ulovio je, kako kaže, ni manje ni više nego 23 morska psa. Voli oružje i dobro puca (“Jebeš Crnogorca koji nema pištolj”).
       Kućni je prijatelj premijera Zorana Đinđića i venčani kum Nenada Čanka. Dovoljno da dobije epitet “kontroverzni biznismen”.
       To ga uopšte ne pogađa.
       “Pazite, sin britanskog premijera Tonija Blera radi u prodavnici čiji je vlasnik Francuz Alen Dominik Peran blizak prijatelj Tonija Blera. Letošnji samit francuskog i britanskog premijera Žana Pjera Rafarana i Tonija Blera održan je u dvorcu koji je takođe u Peranovom vlasništvu.
       Možete li to zamisliti kod nas? Preciznije, možete li zamisliti kakvi bi komentari bili?”
       Od 450 studenata ekonomije na Ekonomskom fakultetu u Subotici Miodrag Kostić bio je među 80 iz svoje generacije koji su završili u roku. Prosekom se ne može pohvaliti - 6,20, ali je diplomirao, kod profesora Stjepana Hana, sa čistom desetkom na temu: “Razvoj informatičkog sistema u industriji šećera”.
       Sada je srpski kralj šećera.
       Bliska mu je misao Pola Galvina, predsednika kompanije “Motorola”: “Kazaćemo javnosti istinu, pre svega zato što je to ispravno, ali i zato što bi se istina svakako saznala.”
       “Ustao sam”, kaže na početku razgovora gospodin Kostić, “protiv Miloševićevog režima kada mi je firma bila u ekspanziji i kada politika i situacija u zemlji uopšte nisu morale da me interesuju. Međutim, za razliku od mnogih smatrao sam da ne treba promeniti samo Miloševića već i sistem. Nažalost, izgleda da promena sistema zahteva više vremena nego što sam mislio.”
      
       Koliko se promenio sistem za ove dve godine?
       - On se menja, ali ne brzinom kojom bih želeo. Možda ja nisam realan. Želeo bih da pređemo na zapadni sistem ekonomije i kontrole svih procesa u poslovanju. Trebalo bi promeniti sve propise ako je moguće za jedan dan. To sada veoma sporo ide. Veoma se sporo menja.
      
       Jeste li to rekli vašem prijatelju, premijeru Zoranu Đinđiću?
       - Mi se mnogo manje družimo sada nego što smo se družili ranije. Naravno da mu to kažem kad ga vidim, ali znate, mi se tako retko viđamo da ne mogu baš svaki put kad ga vidim da kritikujem sistem.
      
       Paternalizam politike nad ekonomijom donedavno bio je evidentan. Vi ste rekli da vas politika interesuje u meri koliko je to potrebno za posao. Koliko je politika danas potrebna za posao?
       - Nemam vremena da se bavim politikom, ali sam jako zainteresovan šta ta politika radi, jer ta politika utiče na moj posao i na moje okruženje. Politička stabilnost zemlje je izuzetno važna za dobro funkcionisanje ekonomije jedne države, za bilo kakvo planiranje. A što je firma veća, to je planiranje važnije.
      
       Međutim, vi spadate u malobrojnu grupu biznismena koja može direktno da utiče na politiku, prvo jačinom kapitala i biznisa, a s druge strane privatnim kontaktima koje imate sa političarima.
       - Ako kažemo da je ona prethodna politika malo toga slušala, mogu da kažem da ovi malo više slušaju, ali daleko je to od zadovoljavajućeg. Druga otežavajuća stvar je što se to dešava kroz neformalne razgovore, lične kontakte, poznanstva, želje nekog iz vlade da sasluša privredu šta kaže, iako bi trebalo da to ide kroz institucije sistema.
       Kupili ste tri šećerane u Baču, Kovačici i Pećincima za devet evra, po tri evra za svaku šećeranu. Obećali ste ulaganja više od 20 miliona evra i oko šest i po miliona evra za socijalne programe u sve tri fabrike, 25 miliona evra za dugove i obećali ste po 75 hiljada evra lokalnim vlastima za njihove potrebe. Vi nemate te pare. Ukoliko smo dobro informisani, vi ćete te pare dobiti od naših banaka. Da li ste preko svojih političkih veza uspeli da dobijete kredite ili iza svega stoji vaša uspešna firma kao garant za te kredite?
       - Prvog dana ulaska u šećeranu sačekala me je blokada od pet miliona maraka. Jesam li onda kupio firmu za tri evra? Dobavljač je isporučio robu i hoće da mu se plati. Čuo je da je došao novi vlasnik i odmah: tap, akceptni nalog, hoće da naplati ono što mu se duguje.
      
       Šta je uradio novi vlasnik?
       - Novi vlasnik ga je pozvao telefonom i rekao: slušaj, nema problema, blokiraj me i tvoj dug će ostati u bankrotiranoj firmi. Hoćeš li ti da mi rešavamo ove probleme zajednički ili hoćeš da na ovaj način naplatiš dug. Nemam nameru da od “MK komerca” pravim socijalnu ustanovu koja će da rešava probleme šećerane, nego daj da sednemo i dogovorimo se. “MK komerc” stoji kao garant celog posla i najidealnije je da to reprogramiramo u razumnom roku. Čovek je povukao akceptne naloge i sada pravimo dogovor kako da nađemo način da restrukturiramo firmu, jer je u obostranom interesu.
      
       Ako šećerana propadne i oni propadaju.
       - Naravno. I tu nema nikakve politike. To je jednostavno ekonomski interes.
       Što se tiče onoga što sam obećao, dvadeset odsto tih obećanja nije obećanje već to moram da investiram do kraja ove godine. Iza svakog tog obećanja stoji bankarska garancija. To nije šala. Znači, to nema nikakve veze sa politikom. Naš rejting nije posledica političkih odnosa od pre petog ili posle petog oktobra. Rejting ove firme je visok dvadeset tri godine. Takođe, važno je reći da su banke sa kojima radimo i naše i strane. Nema tu nikakve razlike. Podnesemo biznis plan i kažemo čime mi to garantujemo i kažemo kako ćemo to da vraćamo.
      
       Znači, to je bilo i u slučaju ove tri šećerane.
       - Apsolutno. Moj koncept razvoja u poslednjih deset godina bio je ne da iznosim profit iz zemlje. Sav profit koji sam tada ostvarivao reinvestirao sam ovde da ne bih plaćao porez, što je tadašnji zakon omogućavao. Koliki smo profit ostvarivali vidi se po nekretninama koje “MK komerc” poseduje.
      
       Ovo vas pitam zbog toga što je, recimo, šećerane u Senti i Novoj Crnji kupila italijanska firma za tri i po miliona evra. Šećerana u Novoj Crnji je vlasništvo Italijana 100 odsto, dok je 58 odsto vlasništva šećerane u Senti u njihovim rukama.
       - Oni su prošli jeftinije. Zamenio bih se sa njima.
      
       Kako to?
       - Kada govorimo o šećerani, recimo, u Novoj Crnji, treba znati da oni nemaju nikakvu obavezu niti bankarske garancije, ni za socijalni ni za investicioni program.
      
       Dakle, oni mogu da otpuste koliko god hoće radnika i kad god hoće.
       - U principu, da. Recimo, za šećeranu u Pećincima “MK komerc” je preuzeo obavezu da neće otpustiti nijednog od 420 radnika za sledećih pet godina. I ne samo to. Utvrdili smo i kolike će im biti plate, utvrdili smo da će im pripadati deo profita i povećanje plata pet posto godišnje. Šećerana u Novoj Crnji je identična kao šećerane u Pećincima, Kovačici i Baču. Pravljene su iste godine. Znači, oni su kupili to za tri i po miliona i nemaju više nikakvih obaveza ni prema kome, ni prema socijalnom ni prema investicionom programu.
      
       Ako su već kupili fabriku, valjda će i da ulažu u nju.
       - Slažem se, ali gledajte, za tri i po miliona ste kupili nešto i vi ste vlasnik.
      
       Zar nisu imale dugove i šećerane u Novoj Crnji i Senti?
       - Ne, one su kupljene u predstečajnom postupku. I tako su i otkupljeni njihovi dugovi. Fabrika je bila u stečaju i oni sad nemaju nikakvu obavezu ni prema kome. On je platio dugove i on je vlasnik. On je platio sve za tri i po miliona evra i vlasnik je fabrike. Ja moram da pored ta tri famozna evra, uložim 13 miliona evra za vraćanje dugova, da investiram 5,7 miliona evra i da platim 2,1 miliona evra socijalni program, pri čemu ne smem da otpustim pet godina nijednog od 420 radnika.
       Recimo, šećerana u Crvenki koju je kupio HSI - Helenik šugar indastri, ako se ne varamo 70 odsto, dva miliona evra obećao je za investicije, oko osam miliona u narednih pet godina za razvoj i preko dva miliona evra za socijalni program.
       - Ima jedna stvar koju svi zapostavljaju. Tamo je težina socijalnog programa mnogo veća. Koliko ja znam Helenik šugar je prihvatio da podrži socijalni program za svih 470 radnika i da prosečna plata bude 820 maraka u narednih pet godina uz povećanje svake godine od pet posto. Postavljam pitanje i vama i svima ostalima - da li 470 radnika može biti nezadovoljno da dođe stranac koji daje bankarsku garanciju da će im dati prosečnu platu 820 maraka u jednom okruženju koje se zove srpsko u narednih pet godina?
      
       Ne, ne mislim da je to problem.
       - Ja mislim da je tu problem. Umesto da čoveka slave i da mu kažu: dobro došao, jedva čekamo da dođete, čitam po novinama da prodaja te šećerane nije dobar posao za državu. Neverovatno.
      
       Pitam vas samo za razliku u kupovini. Kakva je razlika između vaše kupovine i njihove kupovine?
       - Odmah bih se zamenio sa njima. Njihova kupovina je povoljnija zato što je to dobra fabrika, što mnogo proizvodi. Ali, naravno, oni su i platili više.
      
       Prošlogodišnja odluka komisije Evropske unije pomogla je Srbiji i zemljama Balkana dozvolivši da šećer izvoze po zaštićenim cenama. Međutim, u Srbiji se trenutno proizvodi, prema podacima do kojih smo uspeli da dođemo, samo 200 hiljada tona šećera, što nije dovoljno ni za naše potrebe.
       - Ne, ove godine će se proizvesti 300 hiljada tona. Naše potrebe su 220 000 i preostaje oko stotinak hiljada tona za izvoz.
      
       Smatra se da je industrija šećera teška industrija poljoprivrede i da većinski vlasnik šećerana treba da bude država.
       - Ne. Ma kakvi. Suprotno.
      
       Grčka država je većinski vlasnik, recimo, Helenik šugara.
       - Jedini takav primer u Evropi. Helenik šugar je monopolski grčki proizvođač. Sedamdeset posto akcija Helenik šugara drži Agrarna banka Grčke, a većinski vlasnik Agrarne banke Grčke je grčka država. A u ostalom delu Evrope to su sve uglavnom velike firme.
      
       Da li je tačan podatak da bi mi mogli da proizvodimo 700 000 tona godišnje, da bi mogli da zasejemo 120 hiljada hektara šećernom repom a da se trenutno seje negde oko 51 000 hektara?
       - Na jednom hektaru šećerne repe danas zaradite četiri puta više nego na bilo kojoj od ostalih kultura. Problem sa šećernom repom je što ona iscrpi zemljište. I vi na jednom parčetu zemlje ne možete da sejete repu svake godine, nego možete tek svake pete. Znači, od svih površina koje imate, samo na dvadeset odsto površina možete da sejete jedne godine repu. Ali, pošto je ona toliko profitabilna, ona vuče sve one ostale kulture za sobom.
      
       LUKA MIČETA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu