Mislim da je ovaj način suđenja i njegov tretman na sudu koncipiran kao jedan zločin. Oni žele čoveka da ubiju. Oni drugačije ne mogu izaći s njim na kraj

      Intervju sa Mirom Marković obavljen je tri dana posle njenog vanrednog odlaska u Hag zbog pogoršanog zdravlja Slobodana Miloševića. Za razgovor postavljena su dva uslova: bez fotoreportera i sa obaveznom autorizacijom teksta. I NIN je imao svoje zahteve: sve o Miloševićevoj bolesti i razgovor o krizi levice u Srbiji koji ćemo objaviti u jednom od narednih brojeva.
      
       Milošević, ovog utorka nije otišao u hašku sudnicu. Zašto?
       - Javio mi se jutros Sloba (12. novembar) u 8,30 i rekao da se ne oseća dobro.
      
       Da li se žali samo na povišen pritisak ili je nešto komplikovanije?
       - On se ni na šta ne žali i kada ga ja ne bih pitala, ništa mi ne bi ni rekao. On se brine za mene i za našu decu. Predmet razgovora smo uvek mi, a nikada on. On je prosto takav čovek, takav muškarac.
       Takav mu je i sin, i on se ne žali ni na šta. Ja uopšte ne znam kako Marko živi. Kad god razgovaramo, on izražava samo brigu za oca. I svoju malu porodicu.
      
       Kako izgleda Slobodanova ćelija?
       - Niko ne može da vidi ćeliju. Postoje posebne prostorije za susrete. Pritvorenici se viđaju sa svojim porodicama, advokatima i prijateljima u prizemlju. Postoji desetak prostorija za to. Mi se uvek viđamo tamo gde se on viđa i sa drugima. Sa advokatima ili kada ima neku drugu retku posetu. Ali on poseta takoreći nema.
      
       Da li ste stekli utisak da su njegova prava manja od prava ostalih?
       - On je po svemu u drugačijoj poziciji. Svi su u istom režimu, jedini za koga važi drugi režim je Slobodan.
      
       U čemu?
       - On je, na primer, jedini koji ima samo tri dana posete za porodicu jednom mesečno, a svi ostali imaju od nedelju do 15 dana. Zatim, njegove posete, mislim na porodicu, nikada nisu bez prisustva nekog službenika zatvora. Uvek neko sedi sa nama. Nikada nismo bili nijedan sekund sami. On je jedini koji je mesecima pod kamerama i danju i noću u svojoj ćeliji. To nikome ne rade. Može da se desi da budu kamere tri-četiri dana, pa kad vide kako se snalazi...
      
       Da li ćelija ima prozor?
       - Ima neko svetlo, ima neki prozor. Međutim, sijalice su mu u početku bile upaljene čitave noći. Spavao je mesecima pod svetlom. To nikome ne rade. Postoji još jedna razlika koju treba javnost da zna. Svi pritvorenici u haškom zatvoru su predmet, da tako kažem, materijalne brige nekih država. Hrvati iz Bosne, hrvatske države, Muslimani, muslimansko-hrvatske federacije, Srbi iz Bosne, Republike Srpske. Jedini pritvorenik haškog zatvora o kome ne brine niko, odnosno nijedna država, to je predsednik srpske države i kasnije jugoslovenske.
      
       Bila je jedna delegacija prošle nedelje kod Koštunice koja je to tražila?
       - Bio je predsednik “Slobode” Bogoljub Bjelica a i u svojstvu zamenika predsednika SPS-a. Putovanja porodice, rad pravnih zastupnika, savetnika, advokata onda aktivnost u vezi sa njegovim svedocima, sve je to jako skupo. To nema ko da finansira, Partija ne pomaže. To je činila jedno vreme. Sada ne pomaže više ništa. Njegova porodica ne može da iznese taj teret. Ja više ne mogu ni avionske karte da kupim. Sramota je za ovu državu i ovaj narod, ne samo zato što su ga tamo poslali, nego zato što ni sada elementarnu brigu o njemu ne vode.
      
       Još nemate nikakav odgovor od predsednika SRJ?
       - Ne.
      
       Jeste li vi tražili da vas primi?
       - Jesam. Bajazit je primio Milicu posle Kosovskog boja. Tražila sam kada mi je muž bio u zatvoru u Beogradu, kada je već bio teško bolestan i kada mu je život bio u pitanju.
      
       Niste dobili nikakav odgovor?
       - Ne.
      
       Vi tražite da se on pusti iz zatvora i da dođe na VMA kod svojih lekara na lečenje?
       - “Sloboda” je tražila da mu se omogući lečenje van zatvorske ustanove. Što se mene tiče, meni je važno da je živ i da je zdrav. Njemu je potrebno da bude van zatvora da bi mogao da se leči.
       Mislim da je ovaj način suđenja i njegov tretman na sudu koncipiran kao jedan zločin. Oni žele čoveka da ubiju. Oni drugačije ne mogu izaći s njim na kraj. Sloba je apsolutno celu optužnicu doveo u pitanje i svaki detalj te optužnice i sve više će stvari ići u prilog Slobodanov, ako već ovo nije dovoljno. Svako zna da je to osveta za pobunu protiv jedne sile. Ovakvo suđenje je oblik organizovanog ubijanja. To je zločin koji se događa pred očima celog sveta.
       Oni kriju to suđenje. Zašto su obustavili prenos? To je trebalo da bude medijski i politički događaj februara 2002. godine. Morala je da se skloni ta slika od javnosti.
      
       Da li je to i njegovo mišljenje da se sprema organizovano ubistvo?
       - Ne sprema se, nego se događa. Naravno da i on tako misli.
      
       O tome ste razgovarali?
       - Nismo razgovarali. Mi nismo ljudi koji jadikuju nad svojom sudbinom.
      
       Da li mislite da će sud Slobodana pustiti?
       - Ne.
      
       Bili ste i ovog vikenda tamo?
       - Bila sam samo jedan dan. Otišla sam u petak ujutru i vratila sam se u subotu ujutru. To su mi ekspresno dozvolili, jer je bolestan. Inače, bila sam pre dve nedelje tri dana, a bila sam i u poseti sa malim Markom i Milicom krajem prošlog meseca.
      
       Šta biste mogli da kažete za NIN iz vašeg razgovora sada od petka na subotu?
       - Pravo da vam kažem, to nisu nikakvi tajni razgovori, jer oni sve snimaju i uvek neko sedi sa nama. Prema tome, nema ništa tajno i ne znam šta bi vas zanimalo.
      
       Nešto, neka njegova rečenica iz poslednjeg razgovora.
       - Mogu da vam kažem sve, ali ne znam šta vas interesuje. Pitala sam ga na primer, da li ti se sviđa moj lak za nokte (nokti su lakirani roze sa srebrnim štrasom po rubovima prstiju).
      
       I, šta je rekao?
       - Da mu se sviđa. A zatim, pričala sam mu kada su počele da padaju kiše, kada se ujutru budim, šta sam pisala, šta sam čitala, kako je u JUL-u, kako je u “Slobodi”, kako mali Marko ima kuče, gde ću biti za vikend...
      
       O čemu je on vama pričao?
       - Tako razgovaramo, on meni... Da li je to uopšte zanimljivo? To je kao sada kada pričam sa vama.
      
       Milošević se često žalio da su njemu uskraćene veze i sa štampom.
       - Nisu uskraćene, nego su zabranjene.
      
       Da li može NIN uz vašu pomoć da prekrši taj embargo? Da Slobodan preko vas odgovori na ta pitanja. To je radila Eleonora Ruzvelt svojevremeno, koja je bila portparol svog muža?
       - To je besmisleno. Ja nisam njegov glasnogovornik. To ne bih ni smela. U Hagu bi to odmah znali. Onda bi mu zabranili da se javlja telefonom. Ne smem zbog njega. Jednom je dao intervju na početku za neku američku televiziju, jer nije znao da je zabranjeno. Rekli su mu da ako još jednom to uradi da će mu zabraniti da telefonira.
      
       Vratimo se njegovoj bolesti. Da li je on i pre Haga imao povišen pritisak i uopšte kardiovaskularne tegobe?
       - Imao je neke manje tegobe, ali nisu bile dramatične. Nije bio pacijent. Pretpostavljam da većina ljudi njegovog doba i sa velikim opterećenjem, ima kardiovaskularne tegobe. On se razboleo u zatvoru u Beogradu. Tu se jako razboleo. Dobio je veoma visok pritisak 200 i više, a 140, 150 i 160 donji. Prosto se nasmrt razboleo. Onda su ga posle toga poslali na VMA i tamo mu je urađena koronarografija. Posle toga ono što mu se desilo, bilo je užasno. On je posle te koronarografije morao određeni broj sati da leži u krevetu nepomično. Postoje medicinska pravila koja predviđaju koliko sati mora da se leži nepomično. Njega su digli iz kreveta pre nego što je istekao taj rok. Sa visokim pritiskom i visokom temperaturom odneli su ga u hladnu ćeliju. Marija i ja smo molile načelnika VMA i lekare koji su došli da ga pregledaju iz bolnice na Dedinju, da ga zadrže u bolnici još jedan dan. Bilo je humano da ostane na VMA još nekoliko dana da se skine ta temperatura, dok se obori pritisak. Molili smo da ostane nekoliko dana... Međutim, svi su potpisali da mora smesta da ide u zatvor. Ja sam se obratila na sve moguće adrese za pomoć samo da bi se lečio.
      
       Na koje adrese?
       - Bolje je da ne pričam. Neću da kažem, a ima vremena kada ću da kažem.
      
       Da li ste se i tada obratili Koštunici?
       - Jesam, naravno. Prvo sam se njemu obratila, jer je on došao posle Slobe. Pretpostavljam da je moj muž šef države i da mu se obratila supruga njegovog prethodnika, da Sloba ne bi nikada dozvolio da on bude u zatvoru. Tako bolestan je otišao u Hag.
      
       Koliko mu je vreme za šetnje u Hagu?
       - Mislim sat pre podne i sat posle podne, a ništa kada je na sudu. Tada nedeljama ne izlazi napolje.
      
       Tražio je da se suđenje završava u pola dva, pre pauze za ručak koju imaju sudije...
       - On njih čeka sat i po u nekom podrumu dok oni ručaju, a pri tom on sam ne ruča, nego sedi tako...
      
       General Ojdanić se žalio na ishranu.
       - Slobodan se ne žali. On se ni na šta ne žali.
      
       Ni po koju cenu neće pristati da mu se nametnu advokati po službenoj dužnosti?
       - Haški sud nije pravni sud, nego politički. Šta će mu advokati kad je to politička stvar? Pošto je politička stvar, on je objašnjava i obrazlaže. Advokati treba da mu pribavljaju dokumente, razne materijale... Ima tu mnogo i tehničkih stvari. Njemu Tribunal šalje mnogo materijala. On ima materijala da ih čita narednih 200 godina. Da pregleda 500 kaseta... On nije opljačkao banku, pa da ga brane advokati... Radi se o jednom vremenu, o istorijskim i političkim prilikama koje treba da objasni on kao jedna od ključnih ličnosti tog vremena.
      
       Dva puta ste pomenuli sina Marka. Da li možete reći nešto više o njegovoj pomoći ocu?
       - Ne mogu. Ja sa Markom razgovaram jednom mesečno. On sa ocem razgovara svakodnevno. I sa Milicom.
      
       Piše se o uzurpaciji njegovih poslovnih prostorija u Požarevcu...
       - U noći između 5. i 6. oktobra 2000. sve što je moj sin imao, pokradeno je i opljačkano ili zapaljeno. Imao je letnju diskoteku, imao je jednu pekaru koja tek što je bila otvorena, imao je jednu manju prodavnicu radijske opreme. Ni kamen na kamenu nije ostao. A sve je to bilo, sa pravne tačke gledišta, potpuno legalna imovina. Slobodan je o tome obavestio Koštunicu, kada je 6. oktobra došao da mu kaže da je dobio izbore. Slobodan mu je rekao da njegov sin nije političar, nego je sin političara i da je ružno što njegov mandat počinje sa nasiljem nad sinom njegovog prethodnika. Koštunica je rekao da je to ružno i da će se to ispraviti.
      
       Sa Marijom se čujete i vidite?
       - Sa Marijom se čujem svakodnevno, sprema se da ode iz Beograda, uzela je crnogorsko državljanstvo i neće više živeti ovde.
      
       Što se mene tiče, intervju je završen. Da li hoćete da kažete još nešto što vas nisam pitao?
       - Trebalo je da me pitate nešto o strašnoj medijskoj agresivnosti prema mojoj porodici.
       Ja ne znam da li je neka porodica, u drugoj polovini 20. veka izložena takvom medijskom linču. Nekad se pitam, zar nije dovoljno što je Slobodan u Hagu. Što je izložen životnoj opasnosti? Zar je vlastima potrebno da maltretiraju njegovu ženu i decu. U zemlji smo nas tri - Marija, Milica i ja sa trogodišnjim detetom. Same.
      
       Hoćete li da nešto kažete o toj noći kada je Marija pucala?
       - Reći ću vam o toj noći. Na svadbama se puca, za Novu godinu, posle utakmica, niko ne odgovara, narod slavi. A ona, Marija, puca u praznom dvorištu, pošto su kola sa Slobodanom već otišla i oni je osuđuju dve godine uslovno. Moju Milicu, Markovu suprugu, takođe su optužili za neku terorističku organizaciju u Požarevcu, koju je tobože formirala itd. Meni je teško nabrojati “grehe”, sve ovog sveta!
      
       Kako to tumačite?
       - Kao odmazdu. Kažu, na primer, da smo se obogatili. Ja se nekad pitam zašto toliko pričaju o tome. Onda kažem sebi: verovatno bi se ti ljudi koji misle da smo mi bogati, sami u našoj poziciji obogatili. Koristili bi tu situaciju da steknu neka materijalna dobra. Moj muž je primao platu koja je bila nešto malo veća od plate ministra i ja sam primala platu kao profesor Univerziteta. Moje knjige su prevedene na 23 jezika. Deo honorara sam dobila, ostalo nikada. Skoro sam se videla sa nekim obaveštenim strancima, koji su mi rekli: “Pa CIA zna da vi nemate ništa.”
      
       Koji su to stranci?
       - Neki... Hoću da vam kažem: verovatno je većina šefova država bogata. I zato verovatno niko ne veruje, ne da mi nismo bogati, da smo sada skoro siromašni.
      
       Šta ste Slobodanu odneli u Hag?
       - Novine, knjige...
      
       Da li mu nosite kolače?
       - Ne nosim mu nikakvu hranu. Ne može da se nosi hrana, ni cigarete, ni lekovi... Mogu samo da se nose knjige i muzičke kasete i garderoba. Marija mu je po meni slala knjigu. To je Džordž Grišam - “Bratija”. Ne znam tu knjigu. Ja ne čitam takvu literaturu. To su nekako muške knjige, i Marko čita takve knjige. To je nešto malo špijunsko i malo futurističko. Ja to ne čitam, ali vidim da njih dvojica čitaju.
      
       Šta je ovih dana čitao?
       - Uglavnom čita američke knjige. Isto što je čitao i ranije. On dosta čita savremenu američku literaturu, onda knjige iz ekonomije, sve na engleskom. Ja mu uglavnom kupujem engleske knjige u knjižarama i na aerodromu. To je ono što je čitao celog života.
      
       Od domaćih pisaca?
       - Od domaćih čita malo. Često mu odnesem nešto što se meni sviđa.
      
       Šta ste mu nudili?
       - Odnela sam mu celog Golsvortija i neke istorijske knjige. Ali, od kad je počelo suđenje, nema vremena za čitanje.
      
       Zašto tražite autorizaciju ovog intervjua?
       - Zato što mi se ipak desilo dva-tri puta da su me novinari prevarili. Recimo, prošle godine je to bio “Vašington post”. Inače, većina novinara i domaćih i stranih, a naročito stranih, objavljivali su sve i onako kako sam rekla.
      
       Šta sluša od muzike?
       - Sluša divnu muziku koju Marija snima za njega tamo i za mene ovde. Džez, savremenu laku muziku, francusku, Sinatru, Net King Kola...
      
       Da li će opet podržati Šešelja?
       - To zna Šešelj.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ