(ili: ako američki sateliti još od 1973. godine snimaju u istočnoj Srbiji naslage rude zlata i 400 metara ispod zemlje, da li onda vide i to kako čitam Čomskog dok sedim na klozetskoj šolji?)

      Ako u utorak u 5.03 i 11.40 časova niste gledali kišu meteorskog roja Leonidi, onda morate da čekate sledeću priliku: 2065. ili 2098. godine. I pazite da vam opet ne promakne ovaj spektakl. Jer, rojevi meteora, tj. “zvezde padalice”, uvek ostavljaju snažan vizuelni utisak; čoveku se, nekako, preseče dah, brzo pomisli neku želju, nešto duboko intimno kao, na primer, da se usvoji ustavna povelja. Ili nešto još intimnije; da se pomire Voja i Zoki pa da uđemo u Evropu.
       Ali, ako već zevate u nebo, nemojte da pomešate zvezde padalice sa satelitima. Mada padaju i sateliti kad im prođe vreme. Dok satelit zamiče na horizontu, nemojte da zaželite tajnu želju; recimo, da propadnu izbori, neće vam se ostvariti. Meteor je kap boga, a satelit samo ljudska skalamerija. Zato kada prolazi satelit iznad vaše glave, namestite se da vas slika. Jer, on zato i nadleće vaš grad, ovu Srbiju.
       Dr Zoran Petković, redovni profesor i bivši dekan Rudarsko- geološkog fakulteta u Beogradu, tvrdi da “američki stručnjaci od 1973. godine iz satelita ispituju područje istočne Srbije tragajući za rudnim ležištima kojih definitivno ima na području Bora i Majdanpeka”.
       Snimanja su obavljena iz satelita LANDSAT-1 i LANDSAT-2 sa visine od 914 kilometara. Visoko, ne možeš im ništa. Možeš samo da im psuješ majku globalnu.
       I šta su sve snimili? Snimili su nas skroz, do gaća.
       Snimili su, recimo, da od zgrade Skupštine opštine Bor, pa do borske bolnice, na dubini od 300 - 400 metara ima 10 do 15 miliona tona rude bakra sa 5,7 do 6,2 odsto bakra u rudi, da zlata ima od 18 do 19 grama po toni rude i srebra od 13 do 14 grama po toni.
       I ne samo Bor. Snimljena je cela Srbija. Sve se zna. Samo treba da počne eksploatacija. Srbiju treba, još jednom, duboko preorati. Ono što je NATO pre tri godine radio, samo je plitko oranje, ašoviranje. Sada mora da se ide i 400 metara pod zemlju za 18 grama zlata po toni. A ovi u Boru namestili zgradu opštine i bolnicu, baš iznad zlatne žice. I sada kada nas opet bombarduju, kada Bor sravne sa zemljom, ispašće da nas mrze, a oni samo traže zlato. Za 18 grama zlata po toni prevrnuće nam utrobu, prevrnuće utrobu zemlje. Jer, treba im zlato. Za leba, za naftu.
       I pokazaće se da i ono kada su bombardovali zgradu RTS-a u Aberdarevoj 1 da su, u stvari, tražili zlato. I ko zna šta su sateliti LANDSAT-1 i LANDSAT-2 snimili ispod pančevačke i novosadske rafinerije? Šta ako je tamo zlato Atile, “biča Božijeg”? Ili blago cara Trajana, onog sa kozjim ušima? Šta ako su i tamo, kod Požarevca, zlatonosne grobnice Hazara? A i četiri rimska imperatora je istočna Srbija dala. Ko zna šta su oni deponovali u rodnoj grudi, pod zemljom? Možda su zbog cara Konstantina onako žestoko bombardovali Niš, Aleksinac? Jer zna NATO; zlato će samo da se pokaže.
       Da profesor Petković sa Rudarskog govori istinu o rudnim bogatstvima istočne Srbije, potvrđuje i poznati britanski geolog Ričard Silito koji je, zamislite, dao ekskluzivno, intervju za “Kolektiv”, fabrički list RTB Bor.
       I, evo, šta Silito kaže ekskluzivno:”Kada bih, zaista, želeo da nađem bakar, radije bih istraživao Timočku zonu nego Bugarsku ili Rumuniju. Naravno, pod uslovom kada se u Srbiji donese dobar zakon o rudarstvu i kada on stupi na snagu. Preporučio bih početnu studiju upoznavanja tokom koje bi se postojeći podaci sakupili i kompletirali. Posle toga, morao bi da se primeni dugoročni program od najmanje pet godina koji bi bio usmeren na odabrane ciljeve. Cena istraživanja bila bi, relativno, skromna, ali bi se podrazumevalo dovoljno para za veći obim prospekcijskih bušenja.”
       Ali, pare nisu problem. Jer, tu je - “RIO TINTO”. A ko je to? Sram neka vas je! “Rio Tinto” je multinacionalna kompanija koja poseduje rudnike bakra na Papui - Novoj Gvineji, Portugalu i Južnoj Americi, rudnike uranijuma u Namibiji i rudnike zlata u Indoneziji.
       A tu je i “Berzan” iz Francuske. I on obleće oko Bora.
       “Siguran sam da su satelitski namirisali bogata rudna nalazišta i zato su stali prvi u red za eksploataciju”, kaže dr Vlastimir Trujić, direktor Instituta za bakar pri RTB-u.
       Samo još da puste Šainovića iz Haga i da proizvodnja krene. Nećemo valjda opet da se jogunimo pa da nas opet ubeđuju “tomohavkama”. Jer, to zlato ispod zgrade borske opštine i bolnice, to zlato istočne Srbije i nije naše nego - NjIHOVO. Dobro, jeste na našoj teritoriji, ali nije naše, aman ljudi! I vi u Boru, nemojte da štrajkujete glađu, da pretite da ćete da se zapalite. Nemojte da ih nervirate! I nije li vam premijer Đinđić još letos u Boru lepo savetovao da pređete na poljoprivredu. Shvatite to već jednom! Ne otimaju oni nama naše zlato iz ćefa i inata, već, zato što im treba! Aleksandru Makedonskom zlato istočne Srbije trebalo je za pohode na Indiju, Tiberiju za osvajanje Panonije. I, da ne idemo u toliku daleku prošlost. Setite se, ko je pre onog Drugog svetskog rata imao koncesije na rudnike u Boru i Majdanpeku. Englezi i Francuzi. Imali su, doduše, svoje akcije i Nikola Pašić, Laza Paču, Vajfert i ostali pošteni srpski masoni. Ali, da je to zlato bilo naše, da li bi ga naš kraljevska porodica ponela sa sobom bežeći u London? Da li bi ga Hitlerovi padobranci onako pomno tražili oko nikšićkog aerodroma? I što nam ga nisu vratili ako je, zaista, naše nego su Titu dali nekoliko tona, koliko da ga namire. Da zaboravimo što su nas bombardovali za Uskrs 1944. godine.
       Zato, Srbi, dajte zlato, jer slikaju, sve slikaju iz satelita.
       Slikaju, pa bombarduju. Mada to Srbi brzo zaborave. U Srbiji sve se brzo zaboravi.
       I samo me jedno muči; da li me slikaju iz satelita i kada čitam Čomskog na klozetskoj šolji? Nisu se, valjda, toliko usavršili.