Ni Radnička partija Kurda, za petnaest godina rata, nije uspela da Kurdima da takav osećaj jedinstva, kakav im je pružila jedna TV stanica

      Pre svega smo Kurdi, a onda novinari. Kao što smo pre svega ljudi, a tek posle profesionalci, svako u svom poslu”, ovaj slogan mogao bi da stoji u televizijskom studiju, između slika Abdulaha Odžalana i geografskih mapa koje nose zabranjeno ime - Kurdistan. U stvari, to je maksima Osmana Kilika, direktora produkcije, koja izgleda vredi više od monaškog pravila za 75 reportera i tehničkog osoblja najvažnije i najkontroverznije kurdske “Medija TV” (Meddža TV).
       Impozantan studio u Briselu, sedište uprave u Parizu, lokalne kancelarije u Nemačkoj, Švedskoj, Rusiji, dopisnici i saradnici širom Evrope, s mogućnošću skorašnjeg emitovanja i u SAD, Medija TV je svuda, osim u još pet-šest zemalja iz kojih Kurdi zapravo potiču. “Ovo je avantura ljudi koji rade ‘napolju’ umesto da rade ‘unutra’, objašnjava Kilic. Da bi napravili nekakav centar za četiri miliona ljudi razasutih između Turske, Sirije, Iraka, Irana, Jermenije i Azerbejdžana, članovi dijaspore (“evrokurdi”, kako sebe ironično nazivaju) izabrali su za bazu mestašce udaljeno pola sata od prestonice Belgije.
       Pola novinari, pola politički aktivisti, kako se predstavljaju, ljudi sa “Medija TV”-a često su od Turske optuživani za terorizam. “Svojim programom šire propagandu terorista”, kaže Rejnah Akant, prvi savetnik u turskoj ambasadi u Belgiji.
       Međutim, sada kada je parlament u Ankari dozvolio upotrebu kurdskog jezika, program “Medija TV”-a postao je predmet žučne debate u zemlji koja pokušava da uvede nova pravila kako bi se približila Evropi. Zakonski bi emisije trebalo da budu dozvoljene, ali u Turskoj na “Medija TV” se još uvek gleda sa podozrenjem.
       Nije ni čudo. Ni Radnička partija Kurda, za petnaest godina rata, nije uspela da Kurdima da takav osećaj jedinstva, kakav im je pružila ova televizija. U mestima najudaljenijim od Istanbula, kao recimo u ruralnim delovima jugoistočne Anadolije, na krovovima kuća sagrađenih za jednu noć (nazvanih “gacekondu”) ne nedostaju imrovizovane satelitske antene, usmerene na satelit Hotbird, koji prenosi “Medija TV”.
       Ihsan Inaci (43) i njegova žena Faize (40) verni su gledaoci ovog programa. Svake večeri oni sa svojih šestoro dece prate program ove televizije. “Kada je 1995. godine “Med TV” (prethodnica “Medija TV”, kasnije zatvorena) počela da radi i kada smo otkrili da ova kutija govori kurdski, mislili smo da sanjamo”, objašnjava Inacti. Kurdi nemaju državu, ali imaju tradiciju vezanu za muziku i književnost. Kada je pedesetih godina jedna radio-stanica počela da radi u Jerevanu, signal je u Turskoj uhvatio mladi Hikmet Tabak, nekoliko decenija kasnije osnivač Med TV-a u Londonu. “Vesti su bile prilično nevažne”, seća se danas. “Ali za nas je to bila muzika, jer su bile na kurdskom”. Uz pomoć dvojice novinara i uz sve moguće teškoće, Tabak, nekadašnji zatvorenik osuđen zbog terorizma, postavio je prve antene. Danas ima desetine zaposlenih i publiku od 12 miliona korisnika koji prate osamnaestočasovni dnevni program. Samo jedan deo je rezervisan za politiku, “Medija TV” bavi se kulturom i religijom, ima emisiju posvećenu problemima žena, u popodnevnom programu prikazuje dokumentarne filmove i dečje emisije i spremna je da prikaže prvu sapunsku operu na kurdskom.
       Debate o aktuelnim pitanjima, naravno, u prvom su planu (“Sela sor” je najgledanija večernja emisija), a kako su teme vrele i lako izazivaju strasti, u kabini režije nalazi se pet osoba spremnih da intervenišu i prekinu događaje sa previše uzbuđenja i neprikladnim emocijama. Zato se programi uživo prikazuju sa dva minuta zakašnjenja u odnosu na realno vreme, tako da se dobija vreme za kontrolu situacije.
       “Misija ,Medija TV’ nije samo zabava i informisanje. To je, recimo, jedina televizija koja prenosi program na četiri kurdska dijalekta. Moj posao je da u medijima ustanovim jedan standard našeg jezika”, objašnjava Kilic. “Osamdeset odsto stanovništva još uvek je nepismeno, jer nemamo škole i jer je, do juče, kurdski bio zabranjen. Sada televizija sve to menja i narod počinje da stiče svest o sebi gledajući naš kanal. Trudimo se da koristimo ujednačene izraze, kada je reč o osobama ili mestima koristimo drevna imena, govorimo o Kurdistanu, a ne o Jugoistočnoj Anadoliji. Sam naziv ‘Medija TV’ dolazi od imena naroda Medi, čiji smo potomci, a koji su pre četiri hiljade godina živeli u Mesopotamiji, između Eufrata i Tigra. U suštini mi smo jedna manjina koja se ne prepoznaje: možete da odredite granice države, ali postoji jedna televizija koju ljudi gledaju, a koju ne moraju da plaćaju.”
       Brisel je sedište Nacionalnog kongresa Kurda, grupe koja ujedinjuje različite partije i jedan od evropskih gradova u kojima aktivisti uživaju najveću zaštitu. Ipak, briselsko pravosuđe zainteresovalo se za finansije ove stanice. Desetine osoba osumnjičeno je za pranje novca i iznuđivanje od poslovnih ljudi. “Medija TV”, pak, tvrdi da su čisti. Manji deo godišnjeg budžeta, oko 15 miliona evra, pokriva se, kako tvrde, prihodima od reklama, dok veći deo dolazi od desetine akcionara. Ko su oni? “Bez imena”, odgovaraju rukovodioci stanice. “Reč je o biznismenima koji žive u Evropi i koji zbog sopstvene bezbednosti žele da ostanu anonimni.” Izgleda da je i ovde reč o pravilu Osmana Kilica: “prvo politički aktivisti, pa tek onda novinari”. “Prvo Kurdi, pa profesionalci, to je borba za naš identitet”, kaže on. “Ipak, nadam se da ću, kada sve ovo prođe, moći da obrnem slogan.”
      
       (Repubblica)