NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

“Masakr” u Račku

Hajnc Lokvaj: Sukob na Kosovu - kako se mogao izbeći rat

      Nema nijednog pojedinačnog događaja koji je u toj meri kao “masakr” u Račku uticao na dalji razvoj sukoba na Kosovu i prokrčio put za rat protiv SR Jugoslavije. Na tom događaju vidi se i koliko ljudska patnja može da bude instrumentalizovana u političke svrhe.
       Račak je selo jugozapadno od Štimlja, u središtu Kosova. Prvobitno je tamo živelo oko 2000 ljudi i mesto je važilo za žarište OVK. U leto 1998, zbog neprestanih borbi između OVK i jugoslovenskih snaga bezbednosti, većina stanovništva već je bila napustila selo. U vreme događaja koji opisujemo, Račak je imao još samo 400 žitelja.
       O onome što se desilo u mestu postoje opširni izveštaji koji, doduše, ne bacaju jasnu svetlost na činjenični razvoj događaja. Fakta koja slede uzeta su iz specijalnog izveštaja OEBS-a.
       U opisanom regionu, 8. i 10. januara dvaput je napadnuta policijska patrola i tom prilikom su četiri policajca ubijena, a dvojica ranjena. U samom Račku, OVK je imao svoj položaj. Na dan 12. januara, policijske i vojne snage (jugoslovenske) prebačene su u taj region. Iz naselja je bilo pucnjave, došlo je do vatrene čarke s OVK, kuće su se našle u plamenu, civilno stanovništvo je pokušalo da izbegne, ali u tome je sprečeno na kontrolnim punktovima bezbednosnih snaga. Verifikatori Kontakt grupe bili su u tom kraju, ali su imali samo ograničen prilaz pojedinim mestima.
      
       NA DAN 15. JANUARA PUCANO JE NA VIŠE KUĆA u naseljima, a policija je zatvorila ulice. U Račku su snajperisti iz dva tenka pucali prema nastanjenim kućama. U 15,40 časova, na insistiranje OEBS-a preko jugoslovenskog oficira za vezu generala Lončara, iz Beograda je stiglo naređenje da se prekine s pucanjem. U 16,45 časova obe strane prekinule su vatru, vojska i policija su se povukle.
       Tokom popodneva u Račak su stigli verifikatori. U selu su videli jednog mrtvog i pet povređenih civila, među njima i jednu ženu i jednog dečaka s prostrelnim ranama. Žitelji Račka su se žalili kako su muškarci bili odvojeni od žena, da su 20 muškaraca najpre držani kao zarobljenici, a onda nekud odvedeni. Osim toga, verifikatori su dobili “nepotvrđene izveštaje” o još nekim postradalima na tom području. Verifikatori su registrovali izjave, pobrinuli se da ranjeni budu odneti i u sumrak napustili selo.
       Sutradan je verifikatorski tim, praćen stručnjacima za ljudska prava, ponovo krenuo u Račak. Tamo su našli ukupno 40 mrtvih, među njima i jednu ženu i, navodno, jednog dečaka starog 12 godina; sve to na različitim mestima u selu i izvan sela. Petoricu mrtvih već su bile preuzele njihove porodice.
       U 13,00 časova, s dva svoja zamenika, stigao je na mesto dešavanja šef Verifikatorske misije general Voker. Pratilo ga je oko 30 novinara. U mestu su se našli mnogi borci OVK (“heavdž presence of uniformed KLA”).
       Pošto je obišao mesto, Voker je u Prištini održao konferenciju za novinare. Izrazio je zaprepašćenje i konstatovao da je nađeno 45 mrtvih, među njima tri žene i jedno dete. Voker je govorio o masakru i zločinu protiv čovečnosti i za to je pripisao odgovornost bezbednosnim snagama srpske vlade. Ultimativno je pozvao jugoslovensku vladu da u roku od 24 sata preduzme istragu uz pomoć Međunarodnog suda. Potom je Voker govorio s nekim iz Miloševićevog kabineta, postavljajući i tu zahtev za istragu uz pomoć Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.
      
       ISTOGA DANA, VRŠILAC DUŽNOSTI PREDSEDNIKA OEBS-a norveški ministar inostranih poslova Knut Volebek, razgovarao je s jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Jovanovićem, koji je tvrdio da je izveštaj OEBS-a lažan. Uostalom, rekao je, nijedan od ubijenih terorista nije mlađi od 18 godina, a među mrtima nema nijedne žene. Jugoslovensko Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo je saopštenje prema kojem se, 15. januara u Račku, policija sukobila s “jednom terorističkom grupom”. Pri tome je jedan policajac ranjen, a “više desetina terorista” ubijeno, od kojih su većina bili u uniformama. Osim toga, Verifikatorskoj misiji je prebačeno da je sprečila jednog istražnog sudiju koji je hteo da dođe na lice mesta.
       Istoga dana, albanski ministar inostranih poslova zatražio je vanredno zasedanje Stalnog saveta OEBS-a i intervenciju NATO-a. Paralelno sa ovim, albanski predsednik vlade obratio se generalnom sekretaru NATO-a, izjavljujući da je dovedena u pitanje verodostojnost međunarodne zajednice i da je potrebno preduzeti hitne mere. To jest, Tirana je zatražila od NATO-a da počne s vazdušnim napadima na SRJ.
       Sedamnaestog januara, srpski predsednik Milošević izrekao je teške optužbe na račun Vokera. Navodno, on podržava teroriste, seje laži po svetu, prisvaja suverena prava i ometa pravdu. Sebe je shvatio kao guvernera Kosova. Vokeru je prebačeno da je odlaskom u Račak, bez pratnje srpskih istražnih vlasti, prekršio sporazum između OEBS-a i SRJ. Srpski državni mediji krivili su šefa Verifikatorske misije da po nalogu CIA nastoji da stvori izgovor za intervenciju NATO-a.
       Jugoslovenski ministar inostranih poslova složio se s istragom na prilazu mestu, s tim da u Račak treba da ode i srpski istražni sudija (žena), u pratnji Verifikatorske misije, ali bez policijske pratnje. No, nadležni sudija odbila je da bez policijske zaštite sprovede istragu u mestu. Nešto kasnije ponovo su počele vatrene čarke između OVK i snaga bezbednosti.
       Savet NATO-a okupio se u Briselu radi vanrednog zasedanja. Predsednik Vojne komisije, general Nauman, i glavnokomandujući NATO-a za Evropu general Klark, trebalo je da otputuju u Beograd gde bi od Miloševića zahtevali da se pridržava Sporazuma od 25. oktobra 1998. o ograničavanju trupa i odgovarajuće Rezolucije Saveta bezbednosti UN. U NATO-u je postojala saglasnost da je događajima u Račku dostignut nov stepen nasilja, na koji se mora reagovati. Eskalacija je krenula u obliku povećanja pretećeg potencijala.
       Za 18. januar sazvano je vanredno zasedanje Stalnog saveta OEBS-a. Vršilac dužnosti predsedavajućeg izdao je saopštenje u kojem je osudio počinjeno nasilje i prihvatio da krivicu za to snose oni koje je označio šef Verifikatorske misije. Obe strane su pozvane da učine kraj nasilju. Do saopštenja Saveta nije došlo jer je Rusija zahtevala da i OVK bude osuđen za počinjena nasilja. Američki predstavnik je branio Vokera, i sa svoje strane upućivao teške optužbe jugoslovenskom rukovodstvu.
      
       PARALELNO SA OVIM, TROJKA EZ preduzela je demarš kod jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova. Reakcija šefa odeljenja koji je dočekao demarš, bila je čvrsta i beskompromisna. U odgovor na prethodno ubistvo jednog policajca, policija je u Račku ubila 50 terorista. Stav Jugoslavije u odnosu na Međunarodni sud za ratne zločine morao bi biti poznat. Pošto na Kosovu nema rata, nema ni bilo kakvih ratnih zločina, pa prema tome ni nadležnosti Haškog tribunala. Ponovljene su optužbe protiv Vokera.
       Ono što se moglo očekivati, to se potom i dogodilo. Jugoslovenski ministar inostranih poslova, u pismu upućenom 18. januara predsedavajućem OEBS-a, proglasio je Vokera za personu non grata. On bi u roku od 48 časova morao da napusti Jugoslaviju. Ovakav korak objašnjavan je povredom odredaba Bečke konvencije iz 1961. i Sporazuma između OEBS-a i SRJ od 16. oktobra 1998. Ipak, izvršenje proterivanja je odloženo.
       Na dan 20. januara Savet bezbednosti UN izdao je saopštenje, u kojem je od SRJ zatraženo da razmotri odluku o proterivanju Vokera. Rusija je načinila ustupke koji su u pogledu uloge Međunarodnog suda za ratne zločine bili iznenađujući čak i za diplomate UN.
       Pismo nemačkog ministra inostranih poslova Fišera, koje je istog dana uručeno jugoslovenskom predsedniku u ime EZ, govori o “likvidaciji 45 nenaoružanih osoba, među kojima su bile i žene i deca, i odbija jugoslovensko objašnjenje tog slučaja”. Fišer, pored ostalog, ponovo postavlja zahtev da se odluka o proterivanju Vokera proglasi nevažećom, da se povuče, da se događaj u Račku osvetli do kraja uz učešće međunarodne zajednice, i sve završava jasnom diplomatskom pretnjom: “Nastavak nasilja i ignorisanje međunarodne zajednice na Kosovu samo će produbiti izolaciju Jugoslavije i dovesti do daljih mera međunarodne zajednice.”
       Na dan 22. januara, finski sudski patolozi počeli su na Sudsko-medicinskom institutu Univerziteta u Prištini obdukciju 40 mrtvih iz Račka. Već i pre toga, srpski medicinski stručnjaci sa Univerziteta Priština, u zajednici sa beloruskim stručnjacima, bili su započeli obduciranje.
       Posle dugih razmimoilaženja oko načina i mesta gde treba da budu sahranjeni, mrtvi su sahranjeni 11. februara u Račku. Voker se obratio pred 5000 prisutnih Albanaca. Do kratke razmirice došlo je s mesnim komandantom OVK i trojicom naoružanih boraca OVK. Kad su pristigli, Voker je zatražio da odlože oružje. Kratko vreme pošto su sklonili oružje, vojnici OVK napustili su mesto sahrane. Srpske snage bezbednosti držale su se sporazuma da ostanu dalje od mesta sahrane, ali su ipak bile negde u blizini. Posle sahrane, Albanci su informisali OEBS da je OVK odveo odatle desetak albanskih muškaraca. Te osobe, između 15 i 50 godina, bile su pod sumnjom da su radile za Srbe. OVK je potvrdio da je uhapsio osam osoba, koje su dan kasnije, na intervenciju Verifikatorske komisije, oslobođene.
      
       RUGOVIN PREDSTAVNIK ZA ŠTAMPU DŽEMAIL Mustafa pohvalio je 12. februara Vokera za njegovu “primernu ljudsku i diplomatsku hrabrost”, zato što je rekao istinu i zato što stoji na strani žitelja Račka i celog naroda na Kosovu.
       Na dan 17. marta, rukovodilac finskog forenzičkog tima dr Ranta objavila je izveštaj koji je sve vreme napeto iščekivan. U Prištini je naglasila da ono što je štampa objavila kao viđenje događaja, odražava i njeno lično viđenje. Dr Ranta je ponovo ukazala na to da dobijeni rezultati predstavljaju samo deo ukupnih istraga ovih događanja. Njena grupa mogla je da sprovede istraživanja bez ikakvih ometanja. Najvažniji rezultati su sledeći:
       - Pregledane žrtve ubijene su 15. januara 1999. otprilike u isto vreme. Žrtve su bili nenaoružani civili. Među mrtvima je bilo više starijih ljudi i jedna žena.
       - Nema nikakvih naznaka da se telima manipulisalo post mortem, ili da je bilo skrnavljenja.
       - Medicinska istraga ne može da donese sud o tome da li je bilo vatrenog sukoba, to ne spada u kompetencije sudsko-medicinskih zaključaka.
       - Za potpuniju sliku događaja u Račku potrebna je sveobuhvatna kriminalistička istraga.
       EZ, po čijem su nalogu radili finski eksperti, izdala je 18. marta u Stalnom savetu OEBS-a saopštenje u kojem se ne daju naznake za krivce, već se traži sveobuhvatna istraga o događajima. Suprotno ovome, u istoj prilici, američki predstavnik je tvrdio da, ako postoji ikakva slutnja, onda je to slutnja da je zlodelo u Račku počinila SRJ, i da je ta slutnja sada raščišćena.
       Srpski i albanski mediji, u celini, korektno su predstavili rezultate koje je dobila dr Ranta. Istina, na albanskoj strani moglo se osetiti izvesno razočaranje. Očekivalo se da će još za vreme pregovora u Parizu uslediti jasno pripisivanje krivice srpskim snagama bezbednosti.
       “Masakr u Račku” bio je, bez sumnje, od velikog značaja za dalje ponašanje međunarodne zajednice prema SRJ. Bila je to neka vrsta inicijalne kapisle za pregovore u Rambujeu, za razmišljanja u NATO-u da pojača vojne pretnje prema Jugoslaviji, a u viđenju mnogih to je predstavljalo demonstraciju sve manjih izgleda mirnog rešenja sukoba i potrebe za vojnom intervencijom. Račak je za mnoge bio samo još jedna karika u lancu srpskih nasilja i zlodela. Za slučaj u Račku postavljaju se različita pitanja:
       - Verifikatori OEBS-a našli su se 15. januara posle podne na ulazu u mesto, ali očigledno nisu sagledali u punoj meri počinjeno krvoproliće. Kako se to desilo, iako su mrtvi sledećeg dana nađeni u blizini, ili neposrednoj blizini mesta?
       - Snage bezbednosti povukle su se 15. januara posle podne. Očigledno je da ništa nisu preduzele da bi se masakr prikrio.
       - Koja je strana imala motiv da počini “masakr” ili da ga priredi?
       - Čime se objašnjavaju različiti navodi o broju mrtvih?
       - Koji su to mrtvi odneti pre nego što su stigli posmatrači OEBS-a?
       - Čime se objašnjavaju očigledne razlike u nalazima finskih i beloruskih eksperata?
      
       OBJEKTIVNO POSMATRANJE ne bi moglo da zaobiđe ponašanje šefa Verifikatorske misije i da ga oceni kao neprimereno i odstupajuće od normalnih pravila koja važe za osobu s diplomatskim statusom koja je gost u nekoj zemlji. On se pojavio u mestu s povorkom novinara, pustio ih da se mešaju, vrzmaju i fotografišu i da mrtve, kako je o tome svedočio jedan od učesnika, premeštaju u položaj koji odgovara medijima. Nije ništa organizovao da se preduzmu mere koje je dr Ranta u svom izveštaju označila neophodnim za svaku kriminalističku istragu, to jest da se mesto događaja ogradi i da se spreči nedozvoljen prilaz. Voker je optuživao samo na osnovu spoljnih znakova i svedočenja žitelja sela, i davao pogrešne podatke o mrtvima. Takvo ponašanje ne bi mogla da dozvoli nijedna država koja ima minimum poštovanja prema sebi. No, svojim preuranjenim izjavama i presudama, Voker je obeležio i ocene drugih organizacija i vlada, koje su s nehajnom lakoćom, bez provere, preuzimale njegove “konstatacije”, da bi na tim osnovama gradile svoju politiku.
       Ovde se ne može doneti nikakav sud o događajima u Račku. Ali sasvim je nesporno - to čak priznaje i jugoslovensko rukovodstvo - da mrtvi u Račku idu na račun srpskih snaga bezbednosti. Nejasno je, kao što je i bilo, kako se sve to odigralo. Međunarodni krugovi su u međuvremenu postali oprezniji kad se upuštaju u ocenu krivice. OEBS je još krajem 1999. konstatovao da bi bilo rano davati zaključnu i konačnu ocenu o tome kako su se stvarno odigrali događaji u Račku 15. januara 1999. Po svoj prilici, takva ocena nikada neće biti doneta kao krajnje jasna.
       No, ovde nije ni bila reč o kriminalističkoj istrazi. Za analizu je bilo instrumentalizovanje jednog “masakra” u cilju dodatnog zaoštravanja sukoba, i kao opravdanje za dalju vojnu eskalaciju. To što su ljudske patnje u tome imale sporednu ulogu, što su se u ratnom žargonu brojile u kolateralnu štetu, takođe pripada pravilima građanskog rata.
       Posle “masakra u Račku”, Amerikanci su, “na osnovu i dalje važećeg ACTORD-a (Activation Order-Naređenje za aktiviranje, prim. ur.) hteli da odmah počnu s bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije. Pri tome su očekivali učešće i drugih NATO-država, među njima i Nemačke. Neki drugi politički cilj, osim onoga koji se ticao kažnjavanja, nije se mogao prepoznati.” (Ludger Folmer, “Rat u Jugoslaviji” - pozadina jedne zelene odluke”) Ovde se mora dodati da još nije bilo načinjeno nikakvo objektivno, nepristrasno istraživanje postojećeg stanja, već je kažnjavanje Savezne Republike Jugoslavije bombardovanjem trebalo da usledi na osnovu jedne inicijalne sumnje. Ovo se moglo nazvati i kao međunarodna linč-pravda. Dalje treba prizvati u sećanje da bi nemačko učešće u vazdušnim napadima, obrazloženo na takav način, bilo potpuno izvan mandata datih Bundestagu. Tako obrazložen rat predstavljao bi očigledno kršenje svih normi međunarodnog prava i Ustava.
       Kako smatra Folmer, državni ministar u Odeljenju inostranih poslova, nemačkoj diplomatiji uspelo je da ostale ministre spoljnih poslova privoli da umesto ishitrenog bombardovanja organizuju pregovarački proces u Rambujeu. Nemačka je takođe smatrala da pregovarački proces treba izmestiti iz NATO-a u Kontakt grupu, da bi se u njega uključila i Rusija.
       No, Amerikanci su - kako piše Folmer - bili spremni da “početak direktnih vazdušnih napada odlože u korist pregovaračkih procesa samo ako bi, kao prvo, pregovarački paket sadržao čvrsto jezgro o kojem se ne može pregovarati i koji bi, uz to, drugim zapadnim partnerima potvrdio da ACTORD i dalje ostaje na snazi i da smesta može biti primenjen, ako bi pregovarački proces propao. Ovaj ustupak smo morali načiniti, da bismo uopšte mogli pokrenuti pregovore u Rambujeu.”
      
       AKO BI NAVEDENI OPIS bio očišćen pravdajućih formulacija, onda tu ne bi bilo reči ni o čemu drugom do o podvrgavanju jednoj političkoj prisili. Nemačka politika predala se u ruke SAD. Sjedinjene Države najpre su se odrekle kaznenog rata zbog dela za koje još nije postojala objektivna procena. Za to su dobile blanko ovlašćenje za neki budući kazneni rat u kojem bi čin kažnjavanja mogle izvesti same. Dakle, međunarodnopravni kriterijumi u primeni kaznenih snaga nisu za Sjedinjene Države imali nikakvu veliku ulogu. One su odlučivale, i odlučuju, sa političkih stanovišta svojih interesnih pozicija. Međunarodno pravo će eventualno biti potegnuto da bi se pred javnošću opravdala politički motivisana intervencija. I na tom kursu našle su Sjedinjene Države mnoge sledbenike.
       Događaji u predsoblju Rambujea obeleženi su harmonizacijom NATO-a sa Kontakt grupom. Ujedinjene nacije su samo preko generalnog sekretara igrale podržavajuću ulogu i u najboljem slučaju imale samo indirektan uticaj, ali nikakvu istinsku težinu. Diplomatiji je igrala pred očima slika jednog Dejton II-sporazuma, za koji je Francuska htela da stavi na raspolaganje zamak Rambuje. Sjedinjene Države su sa izvesnom skepsom bacale pogled na taj evropski teatar.
       Sondiranja su u međuvremenu pokazala da bi kosovski Albanci bili spremni da učestvuju na zatvorenoj konferenciji, ako se ne bi pominjalo teritorijalno pitanje i ako bi pregovarački proces išao ka tome da se zaključi zaista samo interni sporazum. SRJ je bila voljna da na osnovu naznačenih jedanaest tačaka stupi u direktne pregovore s kosovskim Albancima, mada je bilo razmišljanja i protiv konferencije na kojoj bi učestvovali “OVK teroristi”. Obe strane, ipak, u principu su bile spremne da odgovore na poziv iz Rambujea. Iz pisanih izvora ne vidi se da je bilo potrebe za nekom posebnom vojnom pretnjom ili čak i pretnjom rata od strane NATO-a, da bi se one privele za pregovarački sto.
       Politički direktori ministarstava spoljnih poslova zemalja predstavljenih u Kontakt grupi okupili su se 22. januara 1999. u Londonu, da bi pripremili konferenciju. Na dan 26. januara, američka ministarka inostranih poslova srela se u Moskvi sa svojim ruskim kolegom. Jednim izbalansiranim saopštenjem pozvana je SRJ da prihvati mere Saveta bezbednosti UN i da ispuni sporazum sa OEBS-om. Ali, na pridržavanje preuzetih obaveza pozvan je i OVK, čije su provokacije mogle značajno doprineti nailazećim zategnutostima. Ministri su insistirali da zainteresovane strane intenzivnije porade na političkom rešenju. Ugaone tačke u ovome - suštinska autonomija za Kosovo i očuvanje teritorijalnog integriteta SRJ - bile su ponovljene.
       Olbrajtova je, međutim, izgledala nezadovoljna takvim rešenjem. Ona se zaista nadala da Ivanova može privoleti da u najmanju ruku ćutanjem toleriše NATO vođstvo prilikom primene određenog sporazuma. No, ruski ministar spoljnih poslova nije se mogao složiti s tim. Iskazujući nezadovoljstvo, Olbrajtova potom nije htela da se pojavi na sastanku Kontakt grupe u Londonu. Posle intenzivnih razgovora s Evropljanima, američkoj diplomatiji, podržanoj i od Britanaca, uspelo je da progura “dvostruku strategiju” koja je kombinovala diplomatiju i verodostojnu pretnju silom. I drugi zahtev američke ministarke spoljnih poslova - da se dozvola za početak vazdušnih napada prenese na generalnog sekretara NATO-a - ispunili su NATO-partneri u Kontakt grupi, da bi obezbedili dolazak Olbrajtove u London. Svojim početnim odbijanjem da učestvuje na tom sastanku, američka ministarka uspela je, taktički spretno, da na svoj kurs dovede još poneke evropske partnere iz Saveza koji su ipak pomalo oklevali.
      
       GENERALNI SEKRETAR UJEDINJENIH NACIJA imao je 28. januara 1999. jedan malo neobičan nastup u Savetu NATO-a. On je povezao napore NATO-a, Kontakt grupe i UN, pa je čak izgledalo da podstiče NATO na primenu sile. Za predsednika jedne organizacije, koju je NATO gurnuo u stranu, zaista je to bio zapažen nastup.
       Dvadeset devetog januara ministri spoljnih poslova Kontakt grupe zaključili su da stranama treba uputiti “poziv”. Pregovori je trebalo da budu vođeni na osnovu principa Kontakt grupe, o kojima se nije moglo pogađati. Ti principi formulisani su dan kasnije, i na frapantan način ličili su na onih jedanaest poznatih principa od 13. oktobra 1998! U roku od jedne nedelje trebalo je da strane stupe u pregovore, a njihovo trajanje ograničeno je na najviše 14 dana. Predsednik Saveta bezbednosti UN jednim svojim saopštenjem stao je iza zahteva Kontakt grupe.
       Iako se nije mogla videti nikakva istinska potreba, Savet NATO-a pojačao je vojni pritisak na strane, tako što je, doduše uz klauzulu o zadržavanju prava, ali sasvim jasno, izrekao pretnju ratom. Generalni sekretar NATO-a preneo je poslednju pretnju beogradskom rukovodstvu i Rugovi i zatražio od njih da izađu u susret zahtevima međunarodne zajednice. Jugoslovenski ministar inostranih poslova protestovao je kod predsednika Saveta bezbednosti UN i uzaludno zahtevao sazivanje hitne sednice. Najzad, 6. februara, ipak su se obe strane pojavile u Parizu.
       Šta su dve sukobljene strane time postigle? Kosovski Albanci najzad su se našli tamo kamo su politički uvek stremili. Sukob na Kosovu bio je sada i internacionalizovan. Važan međucilj na putu ka nezavisnosti bio je postignut. OVK je sedeo ravnopravno za pregovaračkim stolom, i nije dao samo trećinu članova delegacije, već je - za mnoge zapadnjačke diplomate iznenađujuće - dao i vođu delegacije. U toku jedne godine, OVK je za sebe izdejstvovao zvaničan status. Više se nije govorilo o albanskim teroristima ili o takozvanim OVK teroristima, već o Oslobodilačkoj armiji. Kosovski Albanci mogli su već i tim biti veoma zadovoljni.
       Beogradssko rukovodstvo moralo je još jednom da se odrekne jednog za sebe važnog položaja. Sukob na Kosovu sada definitivno više nije bio samo unutrašnja stvar Srbije, već se našao na međunarodnoj tribini. Beograd je, kao i toliko puta ranije, vodio pretežno defanzivnu politiku, oslanjao se na formalno-pravni položaj i ustupke je činio prekasno i samo pod pritiskom. U takvim uslovima nikakvi dalji ustupci nisu se ni mogli očekivati. Za predstojeće pregovore, Beograd je prilično bio upućen samo na sebe. Rusija je u svakom slučaju bila slab saveznik.
      
       PREGOVORI SU OTVORENI 6. FEBRUARA 1999.obraćanjem francuskog predsednika Širaka. Radne sednice počele su dan kasnije. Trajanje konferencije u Rambujeu, koje je najpre bilo ograničeno na jednu nedelju, dva puta je produžavano i ona se završila 23. februara 1999. Petnaestog marta, u pariskom Centru Kleber, pregovori su još jednom nastavljeni. Devetnaestog marta su prekinuti. Kao kopredsedavajući u ovim pregovorima fingirali su francuski ministar inostranih poslova Vedrin, kao domaćin, i britanski ministar inostranih poslova Kuk, u ime Kontakt grupe. Pregovarači su bili Amerikanac Hil, Austrijanac Petrič i Rus Majorski. Delegacija kosovskih Albanaca brojala je 16 ljudi, trećina od toga bili su pripadnici OVK, a druga trećina njima veoma bliski ljudi. Vođa pregovaračkog tima bio je član OVK Tači (formalno je bio rukovodilac grupe sačinjene od zastupnika u jednoj trojnoj grupi). Srpska pregovaračka grupa sastojala se od 13 članova čiji se sastav menjao tokom konferencije. Pregovorima je rukovodio zamenik srpskog predsednika vlade Marković. Doduše, ovoj delegaciji pripadali su i eksperti jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova, no i ona sama bila je pod srpskim rukovodstvom, da bi se naglasilo kako je, prema jugoslovenskom shvatanju, ovde reč samo o unutrašnjim problemima Srbije. Pregovori u Rambujeu bili su koncipirani kao pregovori pod klauzurom (nadzorom). Francuski organizatori učinili su sve da bi sprečili kontakte sa spoljnim svetom, pogotovo s medijima. Ali strane su to izigravale svojim mobilnim telefonima. Zbog toga se od tih zaludnih pokušaja da se onemogući kontakt, u Parizu najzad odustalo.
       Kontakt grupa je postavila principe koji su stranama saopšteni pre početka pregovora i o kojima se nije moglo pogađati. To znači, učestvovanjem u pregovorima, smatralo se da su učesnici te principe prihvatili. Pod stavkom “primena”, to je, između ostalog, značilo: “Učešće OEBS-a i drugih međunarodnih krugova, u meri koliko to bude potrebno.” Ova formulacija značila je svesno zavaravanje Rusa i SRJ. Izričitim navođenjem
       OEBS-a i gotovo usputnim pominjanjem drugih krugova, i jedni i drugi morali su imati utisak da će primena sporazuma nadalje biti nadgledana uz odgovornost
       OEBS-a. Činjenica je da su bitni delovi implementacije, od kojih je jedan predviđao NATO trupe, bili formulisani još pre početka pregovora. I albanska strana bila je, takođe, informisana o glavnim crtama. Zbog toga se ona i odrekla da taj za njih važan zahtev pri zauzimanju stava o pozivu još jednom isturi u prvi plan.
      
       (Nastaviće se)
       Prevod s nemačkog: Đorđe Dimitrijević
      
      

Kratka biografija generala Lokvaja govori da je on u Ratno vazduhoplovstvo Nemačke stupio još 1959. godine, kao regrut. Od 1968. do 1973, Ministarstvo mu omogućuje da studira ekonomiju na Univerzitetu u Kelnu, a potom i da stekne generalštapsko obrazovanje na vodećoj akademiji Bundesvera u Hamburgu. Počev od 1980. godine, slede šest godina rada u Saveznom ministarstvu odbrane, a zatim prelazi na rad u nemačku sekciju NATO-a kao rukovodilac referata za nuklearnu politiku. Od 1989. do 1991. general Lokvaj je šef Štaba i zamenik komandanta divizije, a 1995. odlazi u Beč da bi preuzeo poslove u vojnom odeljenju nemačkog predstavništva u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Od 1996. Lokvaj je član OEBS-ove misije za Balkan u Beču, i u tom svojstvu savetnik onih posmatrača OEBS-a koji su zaduženi da prate sporazum o prekidu vatre između OVK i srpskih snaga bezbednosti. Taj posao, na poziv OEBS-a, general Lokvaj nastavio je da obavlja i posle penzionisanja, ali posle otvorenih kritika koje je upućivao nemačkom ministru odbrane Šarpingu, u junu 2000. bio je prinuđen da napusti i OEBS.
       U čemu se ogleda suština neslaganja generala Lokvaja s politikom nemačkog ministarstva odbrane? Kamen razdora, dabome, bilo je Kosovo, to jest Lokvajevo mišljenje da “politički cilj zaštite ljudskih prava nije moguće iznuditi vazdušnim napadima”. Pri tom je Lokvaj iznosio i sumnje da je Sjedinjenim Državama uopšte i stalo do toga da štite ljude; ili im je više stalo da intervencijom na Kosovu potvrde “verodostojnost” i vodeću ulogu NATO-a. Govorio je i o “sve više širećem cinizmu” koji se ogledao i u isključenju Jugoslavije iz OEBS-a 1992, što je bilo “protivno duhu Helsinške konferencije” čije završne odredbe propisuju izričito da se svi konflikti moraju rešavati za pregovaračkim stolom. To, međutim, podrazumeva i učešće sukobljenih strana...
       Bilo je to i previše za nemačku državnu upravu koja je mislila da će se rešenjem o penzionisanju rešiti neugodnog generala. Ta iluzija brzo se pokazala krhkom. Tačno godinu dana posle odlaska u penziju, i tačno godinu dana posle početka vazdušnih napada snaga NATO-a na SR Jugoslaviju, 24. marta 2000, general Lokvaj predstavio je javnosti svoju knjigu “Sukob na Kosovu - kako se mogao izbeći rat”. Knjiga, čije najzanimljivije delove prenosi NIN, opisuje u pojedinostima događaje od kraja novembra 1997. do marta 1999. Drugim rečima, to je predistorija jednog rata koja mora ući u istoriju. Zaslugom neumoljivog generala.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu