U reakcijama na pismo upozorenja grupe intelektualaca videlo se da je naša intelektualna elita osetila potrebu da se prvo obračuna između sebe, a tek posle da se delimično i sporadično posveti temama koje su otvorene

      Nedugo nakon što se na RTS-u počela prikazivati “Ravnogorska čitanka”, unoseći pometnju u nasleđene činjenice o Drugom svetskom ratu, u Beogradu je međunarodni tim istoričara počeo rad na “Čitanci novije istorije jugoistočne Evrope”, koja će takođe ponuditi drugačiji pogled na istoriju. Za specifične balkanske zemlje prošle nedelje uveden je i novi “multiperspektivni” pristup: “ne jedinstvena, nego zajednička istorija u kojoj se čuju glasovi svih ljudi”. Oni koji ne vole preterano mešanje međunarodne zajednice u naše stvari reći će da Zapad opet primenjuje svoj pojednostavljeni metod za rešavanje naših problema. A mi, više od svega, volimo da insistiramo na našoj raznovrsnosti.
       U jednu od takvih bizarnih srpskih osobenosti ubraja se i namera Smederevčana, objavljena u “Politikinim” pismima čitalaca, da će glavni trg u čast svog spasitelja preimenovati u Venac Dimitrija Ljotića, do sada u udžbenicima istorije okarakterisanog kao “saradnika nacističkih okupatora”. Otprilike u isto vreme u Beogradu je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti održana rasprava na temu velike Srbije, čije je poruke deo javnosti ocenio kao “nameru SANU da obavi samorehabilitaciju”, a ne da odgovori na više od decenije postavljana pitanja o poziciji naše intelektualne elite u poslednjim desetogodišnjim ratovima.
      
       Intelektualna elita
       Kao svojevrstan odgovor na pomenute bizarne pojave devet intelektualaca objavilo je krajem oktobra pismo u kome upozoravaju da nije bilo dovoljno ukloniti Miloševića, nego se mora promeniti čitav kulturni model koji je proizveo političare njegovog tipa ali i način mišljenja “odgovoran za velike katastrofe koje su nas poslednjih godina zadesile”. U pismu su apostrofirani SANU, SPC, Generalštab i neke političke partije kao nosioci takvog kulturnog modela i jednoumlja “obeleženog totalitarnom i nedemokratskom ideologijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i trijumfom ‘filozofije palanke’ Nikolaja Velimirovića”.
       Potpisnici pisma (Mirko Đorđević, Milan Đorđević, Filip David, Dragan Velikić, Predrag Čudić, Vladimir Arsenijević, Bogdan Bogdanović, Radmila Lazić i Laslo Vegel) odgovorne za takav kulturni model optužili su za pretnje, govor mržnje, netoleranciju, komunizam i nacizam, ali i za, kao posledicu njihovog rada, totalno ekonomsko, kulturno i moralno upropaštavanje države.
       SANU je u saopštenju demantovala svoju povezanost sa ideologijama Ljotića i Nedića, pismo nazvala pamfletom i navela da “grupu intelektualaca” ne smatra autoritetom za rasprave o navedenim temama. SPC je takođe izdao saopštenje u kome je ocenjeno da ovi “pisci bestselera” “politikantski lukavo” traže promenu kulturnog modela, ali “ne nude Svetog Savu, Mihaila Pupina, Mokranjca, Hajduk Veljka, Stefana Milenkovića ili Dejana Bodirogu, nego sami sebe i one koje oni smatraju intelektualnom elitom”.
       U javnim polemikama koje su se svakodnevno vodile preko medija, osim nekoliko izuzetaka, moglo se videti da ni jedna ni druga strana nemaju sluha za različita mišljenja, da obe koriste isključivo način polemisanja koji obiluje ideološkim predubeđenjima i da ne propuštaju priliku da etiketiraju jedni druge.
       Zapravo se videlo da je naša intelektualna elita osetila potrebu da se prvo obračuna između sebe, a tek posle da se delimično i sporadično posveti temama koje su otvorene. Tako su intelektualci obnovili podelu na “grupu” i “ostale”, “izdajnike i “patriote”, “mondijaliste” i “palančare”. Većina njih, pa čak i učesnici u polemici, zaključili su da intelektualci kod nas nisu od nekog tvrdog materijala. Protosinđel Sava podsetio je kako se u Srbiji naši intelektualci olako odriču sopstvene tradicije po principu “prodaj veru za večeru”, a akademik Sima Ćirković, koji je podržao pismo upozorenja, izdvojio je opšte crte ovdašnjeg mentaliteta koje su dovele do navedenih pojava (a mogu se primeniti i na većinu učesnika u ovoj polemici): nadmenost, netolerantnost, odsustvo objektivnosti i realizma.
       U prilog tome da je u reakcijama više pažnje posvećeno diskvalifikovanju “protivnika” ide i odbijanje SPC da za NIN govori o temama koje je pismo otvorilo, bez obzira na način na koji je to učinjeno. Informativna služba SPC odbila je razgovor uz primedbu da su potpisnici pisma “beznačajni ljudi za SPC”, da nema šta da se doda saopštenju Informativne službe i reagovanju protosinđela Save, i da ne žele da govore “pošto su mediji sve doveli u kontekst tih ljudi”. U SANU su, takođe, bili uvređeni. Zbog “lošeg iskustva sa novinarima” dostavljena su im pitanja u pisanom obliku, ali, kao posledica njihovog odnosa prema novinarima i javnosti, nije usledio ni pozitivan ni negativan odgovor.
       Tri nedelje posle objavljivanja upozoravajućeg pisma i brojnih kritičkih reagovanja na pitanje da li mu se čini da su preterali u nečemu, makar u tonu pisma, jedan od potpisnika Filip David za NIN kaže da je dobio mnogo zamerki što je pismo blago, da su rečene poznate stvari, ali da je pismo ispunilo svoju svrhu: “To što je bilo toliko reakcija samo je dokaz da smo zapravo postigli ono što smo hteli”. David, ipak, kaže da je u tim reakcijama, naročito kritikama, bilo puno nerazumevanja suštine pisma.
       Akademik Nikola Milošević smatra da pismo devetorice intelektualaca nije samo neka vrsta apela, nego je i pokušaj da se sa, kako kaže, jednom takoreći naučnom utemeljenošću i preciznošću postavi dijagnoza naših političkih boljki i da se ukaže na uzroke koji su do njih doveli. “Međutim, za pisanje apela nije potrebna neka velika učenost, ali za postavljanje socijalno-političkih dijagnoza i iznalaženje već pomenutih uzroka moraju se ipak imati izvesna makar i sasvim elementarna znanja iz sociologije i socijalne psihologije”. Optužujući devetoricu intelektualaca potpisnika da im smeta nacizam a ne smeta boljševizam, odnosno komunizam (smeta im podizanje spomenika Ljotiću u Smederevu, a ne smeta što u Beogradu dve godine od oktobarskog ustanka postoji Bulevar Lenjina), Milošević kaže: “Može se doduše razumeti, premda ne i opravdati, kada se jedan prevodilac i nekoliko pisaca, koji nisu nikada napisali nijednu knjigu teorijske prirode, odvaže da čitavoj našoj kulturnoj i političkoj javnosti drže lekcije na neke prevashodno sociološke i socijalno-političke teme. Nevolja je međutim, i to velika, kada se manjak znanja udruži sa viškom predrasuda.”
      
       Zablude i predrasude
       Koliko smo skloni zabludama, videlo se i nakon prošlonedeljnog objavljivanja knjige “Igra senki” Tima Maršala, kada je šira javnost gotovo sa nevericom saslušala kakvu su ulogu u “petooktobarskoj revoluciji” imale strane obaveštajne službe. Primetna je bila gotovo ljutnja: šta mu je sada, posle dve godine, trebalo da nam kvari uspeh.
       O izvesnoj duhovnoj zabasalosti naroda govore i potpisnici pisma: “Posle petooktobarskih promena umesto očekivanog raskida sa zabludama, koje su Srbiju dovele do ekonomskog kraha i moralnog rasula, sve je prisutnije ponovno oživljavanje radikalnog nacionalizma i novog populizma.”
       Ipak, zamenik predsednika Izvršnog odbora G17 plus, istoričar dr Goran Paunović ne doživljava ovu situaciju tako dramatično. On tvrdi da smo na putu povratka u civilizacijske tokove i da nismo u poziciji da se opredeljujemo već da se prilagođavamo evropskom okruženju. “Otpočeo je proces koji moramo dodatno ubrzati. Političari su ti koji građanima moraju predočiti jasne činjenice i time odagnati godinama pothranjivane zablude koje su širili radikalni nacionalisti. Beda i siromaštvo rađaju ekstremizme svih profila, a ekonomski razvoj ih šalje na društvene margine.”
       Međutim, profesor Nikola Milošević smatra da je tvrdnja iz pisma dvostruko netačna. “Radikalni nacionalizam i novi populizam spadaju u rubriku predrasuda a ne zabluda. Zabluda je, recimo, kada neko misli da je zemlja ravna, a predrasuda kada neko veruje da je rasa kojoj on pripada pozvana da vlada svetom. A gledište da neka zabluda može da dovede do ekonomskog kraha i moralnog rasula samo je tek jedno prosvetiteljsko predubeđenje. Zablude, kao uostalom i predrasude, imaju pogubne društvene posledice samo ako iza njih stoji neka realna politička i ekonomska moć.”
       Možda je o pitanju da li je takva jedna politička i ekonomska moć ponešto iskoristila za svoje interese, trebalo da se raspravlja na prošlomesečnoj sednici SANU.
       Filip David insistira na tome da je malo ljudi shvatilo suštinu pisma, a ona je sadržana u stavu da poslednjih stotinak godina postoje dva kulturna modela: jedan je proevropski i zalaže se za modernizaciju, a drugi je protiv toga i nazvan je već postojećim terminom “filozofija palanke”. “Poslednjih 15-20 godina taj model ‘filozofije palanke’ postao je dominantan model. To je taj kulturni model koji je doveo Miloševića na vlast i on ga je i zloupotrebio, jer nije Milošević proizveo taj određeni kulturni model, nego ga je samo iskoristio za svoje pragmatične političke ciljeve.”
       Uz napomenu da se iz ove krize daju izvući pouke koje dodatno mogu ojačati srpski narod i njegovu duhovnost, kao i da se treba ugledati na druge evropske nacije koje su uspešno prebrodile i veće društvene potrese, o ovim dilemama mnogo mirnijim tonom za NIN govori Paunović. “U kriznim vremenima ljudi osećaju dodatnu potrebu da se identifikuju sa sopstvenom nacijom i religijom. Postali smo skloni da sopstvenu veličinu i duhovnost tražimo u nekim prošlim vremenima, srednjem veku, srpskoj revoluciji, Kraljevini Srbiji, Kraljevini Jugoslaviji. Nekritički pogled unazad otvorio je samo dodatne zablude i nove instrumente za nacionalističke ideologe. Prethodne godine su uzdrmale srpski narod, ali nisu dovele u pitanje njegovu suštinu. Duhovnost jedne ozbiljne, istorijski utemeljene nacije ne može se lako ugroziti.”
      
       Filozofija palanke ili Evropa
       Da li je danas u Srbiji zaista pitanje života ili smrti sadržano u dilemi “biranja puta između modernizacije i zaostajanja, nacizma i demokratije, palanke i Evrope”? Istoričar prof. dr Radoš Ljušić podseća da dilema nije nova i da se u istom ili sličnom vidu javljala često u poslednja dva veka - kad god smo se našli u krizi ili u nekoj od učestalih promena. “Srpsko društvo nikada nije bilo toliko konzervativno da bi takvo stanje bilo zabrinjavajuće. Uzmimo Balkan kao primer, njegove države i njegove narode, pa ćemo doći brzo do uverenja da su evropske ideje uvek brže nalazile plodno tle u srpskom društvu nego u ostalim balkanskim društvima.” Ipak, profesor Ljušić je ubeđen da je “dobar konzervativizam često poželjan, posebno kod naroda poput srpskog, uvek spremnog na promene i otvorenog za uticaje, a da prethodno nije dovoljno rasudio da li su mu te promene i uticaji zaista neophodni”.
       U skladu sa reformskim i optimističkim stavom njegove ekspertske grupe dr Paunović se ne slaže sa ocenom da se Srbija ponovo nalazi na sudbonosnoj prekretnici, pošto smo je “jasno i uverljivo” razrešili 5. oktobra 2000. godine. “Danas je veći problem što smo od tog raskršća odmakli tek nekoliko koraka. Ali čak i da postoji većinska volja u Srbiji, nemoguće je učiniti tih nekoliko koraka unazad”, kaže Paunović i ne propušta priliku da naglasi kako se srpsko društvo oduvek opiralo svim vrstama promena, bez obzira na to koliko one bile pozitivne i korisne.
       Na optužbe da je SPC jedan od stubova jednoumlja i zloupotrebe tradicije i nacionalnog osećanja, glavni i odgovorni urednik valjevskog radija “Glas crkve” protođakon Ljubomir Ranković podseća da je i Crkva, kao i naš narod, teški stradalnik i ranjenik i da se i ona danas oporavlja i obnavlja.
       “Crkva mora doprineti da naša vera stoji u najtešnjoj vezi sa modernim znanjem i modernom kulturom uopšte. Vera koja se bazira isključivo na drevnom znanju i drevnoj kulturi, ne može biti vera našeg vremena. Ta vera ne može nikoga da oduševi. Stari crkveni oci i učitelji umeli su veru formulisati jezikom svoga vremena i zato su ostali upamćeni kao najveći i najkulturniji ljudi svoga doba i narodni prosvetitelji. Najbolji primer za to je naš Sveti Sava. Svetosavsko načelo ne podrazumeva konzervativizam, zaostajanje, mirovanje, začaurenost i tapkanje u mestu.”
      
       Šta su činjenice
       Još jedno pitanje danas je u Srbiji teško otvoriti: Koliko smo daleko od suočavanja sa zločinima i zlom koje smo tokom proteklih ratova počinili? Na ovo pitanje veći deo javnosti samo ćuti, a onaj manji se prepire oko brzine i načina suočavanja sa vlastitom prošlošću. Jedan od načina bega je i vraćanje u prošlost i revidiranje istorijskih činjenica? Pomenuta grupa intelektualaca je uočila čak “školu istorijskog i istoriografskog revizionizma” koja odbija da prihvati naučno potvrđene činjenice o, recimo, Drugom svetskom ratu. Profesor Ljušić je izričit u oceni da takvog forsiranja nema, da možda ima nepotrebnih preterivanja, ali da je sve to beznačajno u odnosu na ono šta su komunisti uradili kada su došli na vlast. “Revizija tumačenja, ne revizija činjenica, od 1918. godine do danas, mora da se obavi, ali pažljivo i stručno, bez prenagljivanja i bez zastranjivanja ‘na desnici’”. Ljušić navodi i jedan primer: Svi smo mi vaspitavani, još u školskim klupama, da je kralj Aleksandar Karađorđević bio “monarhofašistički diktator” a da je Broz bio oličenje dobrote i socijalističke demokratije! Ako bi se ova konstatacija sasvim izmenila, tako što bi se akterima zamenile kvalifikacije, ona bi bila tačnija.
       Istoričar Goran Paunović se slaže da smo u drugoj polovini 20. veka bili suočeni sa permanentnim falsifikovanjem istorije Drugog svetskog rata, ali se danas suočavamo sa suprotnim tendencijama. “Klatno je otišlo na suprotnu stranu. Moramo biti strpljivi i sačekati da se ono smiri a potom istoriju Drugog svetskog rata prepustiti nekim novim generacijama istoričara koji će umeti i hteti da prepoznaju nijanse.”
       Ipak, toliko vremena nemamo, pošto smo dnevno-političkim pritiscima primorani da svoju istoriju dovodimo u red u hodu. A tu smo već na terenu “prodavanje vere za večeru” i ponovo na početku priče. Protođakon Ranković zaključuje: “Kada čovek osiromaši duhovno, on prodaje telo i dušu. To je najstrašnija duhovna prostitucija. Ništa ne izaziva kod čoveka takvo prezrenje i gađenje kao ta pojava. Naš narod takve zove ‘prodane duše’. Interesantno je da te prostitutke imaju i svoje kartele u vidu raznih organizacija koje pokušavaju da ‘sole pamet’ ovom narodu. Narod im odgovara prezirom.”
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      
      

Ubojiti nacionalni identitet Jedna totalitarna ideologija (komunistička) zamenjena je drugom - nacionalističkom. Govorim o onoj vrsti nacionalizma koji teži da pokrije čitav čovekov identitet, dakle da se identitet isključivo izražava kroz nacionalno. Ako dođe do takve situacije, kako kaže jedan libanski književnik koji je prošao kroz taj pakao sukoba raznih etničkih grupa u Libanu, onda to postaje ubojiti identitet, identitet koji vas priprema na ubistvo ili saučesništvo u ubistvu. Ima ljudi čiji se identitet ne može svesti na nacionalno, ali su sve ključne institucije ovde prihvatile takav pogled na stvari koji proizlazi iz onoga što je filozofija palanke.        Zastrašujuće je što je malo naučeno iz ovih iskustava koja smo imali poslednjih desetak godina, a to je da taj kulturni model vodi u sukob sa drugima, jer se filozofija palanke i zasniva na strahu od drugih, na zatvaranju, patrijarhalnom načinu mišljenja. Kulturni model filozofije palanke istovremeno razvija i maniju veličine i maniju gonjenja. S jedne strane, mi smo najbolji, najjači, s druge strane, svi nas mrze, gone. To stvara veliku napetost, jer je svako ko drugačije misli - izdajnik. Ta agresija koja je proteklih godina bila usmerena ka spolja, okreće se ka unutra i počinje na veoma eksplozivan način da ugrožava manjinske grupe, bez obzira na to da li su one verske, nacionalne, kulturne ili rasne. Ekstremne grupe, leve i desne, sve se bolje organizuju, a otpor takvoj vrsti mišljenja slabi.               FILIP DAVID