NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šumski vazduh na nebu

Ako je samo jedan čovek nešto uradio na zemaljskoj kugli, zaključio sam da to mogu i ja. Ako je on prošao test i ostao živ, onda nemam čega da se plašim

      Kad za nekog kažu da je čovek od 76 godina, pojavi vam se slika da je to poguren čovek sa štapom u ruci, upalih očiju, da stoji u redovima kod lekara i u apoteci, koji u parku čita novine a kod kuće samo pegla kauč i gleda televiziju - šta će da kažu Đinđić i Koštunica!? Vidite, ja sam čovek od akcije koji životno zadovoljstvo nalazi u stvaranju, i ne odnosi se negativno prema svojoj okolini i celom svetu - naprotiv! Pre neki dan skočio sam svoj 717. skok, i skakaću sve dok imam želju i budem u fizičkoj mogućnosti. To je pravi osećaj trijumfa, zadovoljstva, ispunjenosti, osećaj svesti o sopstvenoj moći - ja mogu!”, priča o sebi energični i vitalni Stojan Jović, pukovnik u penziji, dugogodišnji komandant impresivne 63. padobranske brigade, padobranski entuzijast, publicista, osnivač Udruženja za poštovanje lika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog... Njegova neobična životna priča započinje kada se kao sedamnaestogodišnjak priključio 16. srpskoj udarnoj brigadi...
      
       BOŽIJA MILINA: Kraj rata dočekao sam u činu poručnika, potom sam nekoliko godina proveo u jedinicama Knoja, da bih, na sam dan Rezolucije Informbiroa, stupio u graničnu jedinicu. I danas pamtim svaku našu karaulu prema Mađarskoj i Rumuniji. Tih godina bilo je bežanije na sve strane; sa naše strane bežali su oni koji su se izjasnili za Rezoluciju IB-a, a sa njihove uglavnom srpski živalj, koji se nalazio uz granicu.
       U čin kapetana unapređen sam 1949, oženio sam se 1952. Jedno dete rodilo se u Apatinu, drugo u Aleksincu, treće u Novom Sadu. Bio sam komandir granične čete, bez završene vojne škole i odgovarajućeg vojnog znanja. Da 1952. nisam uhvatio poslednji voz, otišavši u pešadijsku oficirsku školu, izgubio bih pravo na školovanje i podelio sudbinu oficira iz rata, svi su demobilisani 1955. Vratio bih se u moj Gornji Adrovac kod Aleksinca i nosio prtene pantalone i svinjske opanke...
       Elem, primili su me u tu vojnu školu, koja se nalazila na Banjici. Trajala je 13 meseci i završio sam je s odličnim uspehom. Jednog dana, pri kraju školovanja, došao je komandant trupe i saopštio nam: U Šapcu je osnovana 63. padobranska brigada, i obaveštavamo sve koji završavaju ovu školu, da mogu da stupe u nju! Praktično, deset godina nisam skidao opasač sa sebe, gotovo sam podivljao u šumi, a još kad pomislim da mi posle škole slede pogranični krševi... Odmah sam se prijavio za padobransku brigadu, ali presudno da me prime bilo je to što sam već imao nekoliko skokova iz aviona. Naime, dok sam bio u Knoju u Prištini, avionom je došao Bogdan Jeftović, instruktor padobranstva i ja sam se među prvima prijavio da skačem. Niko nam nije rekao da padobran može i da se ne otvori, i milina božija. Ne samo što mi se dopalo skakanje padobranom, već i osećaj da sam pobedio strah - da sam sad nešto drugo i da mi niko nije ravan.
       Pravo da vam kažem, dan-danas imam takav osećaj. Skačem iz aviona u 76. godini - ko mi je ravan? Ajde majčin sine, ako si junak, napravi ti dva zgiba na vratima aviona?!
      
       NOĆNI LET: Dođem na pregled kod letačke komisije, pitaju: Zašto si se ti prijavio, je l’ si sanjao da letiš? - Nisam ja sanjao ništa! Ja sam padobranac, imam četiri skoka! - Pa gde si skakao?
       Poslali su me u Mostar, u 46. padobranski bataljon. Istog dana kad sam se javio na dužnost, komandant bataljona Perica Vučetić pitao me je: Druže kapetane, jeste li vi ikad skakali? - Jesam, druže majore, imam četiri skoka! - Baš fino, imamo večeras noćno skakanje na Ortešu! Instruktori su mi spakovali padobran, dobio sam novu uniformu i padobranske čizme, idem da skačem sa vojnicima moje čete! Tog dana primio sam četu, postao komandir, a tek došao iz škole, mlad, 25 godina. Padobranska četa, bog te! Elitna jedinica sa bezbroj skokova za sobom, generacija starih vojnika. Gledaju me ispod oka, kako se držim, jesam li se uplašio. Razmišljao sam: noćni skok, nije to ništa! Ali, kad se stari “junkers” našao na nebu i kad su se u njemu pogasila svetla, nešto me steglo u grudima - ama, gde ću u noć!? Em, nikad nisam skakao noću, em, poslednji put skakao sam pre tri godine, em, skačem sa starim vukovima koji me posmatraju! Trema ne može biti veća. Cvokotao sam kao da sam izašao iz zamrzivača, oblile su me samrtničke graške znoja. Srećom, bilo je ugašeno svetlo, pa me nisu videli. Dolazilo mi je na pamet da ustanem i otkačim padobran sa sajle - neka oni skaču, ja neću! Ali, kako sutra da izađem pred ljude? Padobranci preziru kukavice, takav sa njima ne može ni da razgovara - ima li veće sramote, nego da oficira gledaju kao da je šugava ovca! Moram da skočim, nema druge.
       Blago me je udario kapetan prve klase - polazi! Prvi put skačem iz transportnog aviona; to je iskakanje pri velikoj brzini, a onda nastaje naglo kočenje. Padobran se otvorio i taj udar me je osvestio od straha. Brujanje aviona se udaljava, vidim kako se iza mene lelulaju kupole drugih padobrana. Tišina, noć, mrkli mrak u mostarskoj kotlini. Poravnao sam noge, udario o zemlju, sve se dobro završilo. Ustanem, razmišljam: Pobogu, od čega sam se toliko uplašio?! Postideo sam se, pred samim sobom.
      
       NAD CRNOM ZEMLjOM: Brigada je 1954. preseljena u Novi Sad; došli su bataljoni iz Mostara i Šapca i komanda brigade, svi smo se okupili na aerodromu “Jugovićevo”. Transportni puk se nalazio na starom zemunskom aerodromu, za svako skakanje doletali su “junkersi 52”, ruski Li-2, proizvodili su se po licenci “Daglasa”, a bilo je nekoliko DC-3.
       Skakali smo i za potrebe kopnene vojske, sećam se jednog skoka sa 120 metara, najniže visine sa koje sam skočio. Komandovao sam četom “plavih”, ona učestvuje u napadu na aerodrom, dok vazduhoplovci na njemu imaju zadatak da se brane. Dvostruka vežba, desant i odbrana. Leteli smo dolinom Toplice, od Prokuplja avioni su se spustili do crne zemlje. Leteli smo iznad dimnjaka. Pretpostavljao sam da je razlog tome loše vreme na aerodromu; da verovatno nećemo da skačemo, nego ćemo sleteti na aerodrom. Komandir sam čete, stojim na vratima aviona i posmatram travke kako lelujaju. Iz razmišljanja me trgne prodoran zvuk zvona; otpada mogućnost da pitam pilota da li će da sleti i šta je sa drugim avionima, na kojoj smo visini. “Daglas” leti brzinom od 250 kilometara, za nekoliko sekundi naći ćemo se nad aerodromom. Kad lete u formaciji, avioni idu maksimalnom brzinom, ne mogu da je smanjuju jer bi nastalo sudaranje u vazduhu. Svi piloti su na radio-prijemu, pod jednom komandom i kad komandant puka naredi: Bacaj!, piloti stisnu zvono i padobranci izleću. Skočio sam istog trenutka kad sam čuo zvono, vojska za mnom. Samo što se kupola otvorila, bio sam na zemlji. Da je došlo do bilo kakvog zastoja u otvaranju glavnog padobrana, ne bi bilo vremena za otvaranje rezervnog. To se zove rizičan skok.
       Slično se dogodilo kod Boljevca, imao sam nesporazum sa oficirom koji je navodio avione. Poleteli smo sa niškog aerodroma, nalazi se na nadmorskoj visini 184 metra, dok je teren na koji smo skakali visine 400 metara. Tražio sam da padobranci iskaču sa 300 metara, znači trebalo je da piloti našteluju svoje visinomere na 700 metara. Međutim, leteli su na 500 metara, jer nije uračunata nadmorska visina niškog aerodroma. Nalazili smo se nisko nad jednom brdskom kosom, samo što je nismo zakačili. Pomislim, sigurno je iza nje duboka dolina, naći ćemo se na odgovarajućoj visini za iskakanje. Prenulo me je zvono! Imao sam padobran D-1, ruske proizvodnje; nije bio zakačen za sajlu aviona, kao ostali. Gurtna kojom je padobran vezan za sajlu duga je 5,5 metara; kad se odvoji od aviona, na tom rastojanju se otvara padobran. Od momenta punjenja kupole vazduhom, do prizemljenja padobranca, proizvođač garantuje minimalnu visinu od 85 metara. Ali, moj padobran se nije otvarao automatski, izvlačenjem gurtne, već povlačenjem ručke koja se nalazi na njemu.
       Leva noga mi je na vratima aviona, dopola napolju, kako bih se odupro o ivicu vrata i odbacio što dalje od aviona. Začujem zvono, opet sam u situaciji da ne mogu da pitam šta se događa. Rutina me je pretvorila u mašinu; da sam padobran odmah aktivirao, postojala je mogućnost da se njegova opruga zakači za stabilizator aviona, sledeći vojnik nagazio bi na mene i dogodila bi se katastrofa. Ručicu padobrana povukao sam u četvrtoj sekundi po iskakanju; u prvoj sekundi brzina padanja je 9,80 metara, u drugoj je 12 metara, u trećoj je 14 metara i u četvrtoj je oko 17 metara. Kad se to sabere, prošao sam 50 metara, od izletanja iz aviona do aktiviranja kupole. A kad se tome doda minimalnih 85 metara, znači da smo skočili sa 125 metara visine. General-pukovnik mi kaže: “Video sam ti svaku šaru na čizmi!” Dugo smo raspravljali, ali nije hteo da prizna svoju grešku.
      
       KO JE KRIV: Od ukupnog broja poginulih padobranaca, mnogi od njih nisu ni pokušali da aktiviraju rezervni padobran. Njihov procenat se kreće između 25 i 30 odsto. Psiholozi to objašnjavaju trenutkom amnezije, blokadom svesti u kritičnom trenutku. Kad se glavna kupola ne otvori, izdužuje se u obliku kruške, padobranac rotira s njom i ako odmah ne povuče ručku rezervnog padobrana, dobija takvo ubrzanje da se kasnijim aktiviranjem on obmotava oko glavne kupole padobrana - tragedija je neminovna. Zato pravilo nalaže da pomoćni padobran baciš dalje od sebe i konopaca glavnog padobrana. To je mala, ali značajna mogućnost da padobranac izvuče glavu u nevolji. Greškom vojnika koji mi je regulisao padobran, bio sam u prilici da se spustim samo sa rezervnim padobranom, u šljivik kraj niškog aerodroma.
       Za milion i po skokova u Vazduhoplovnom savezu, poginulo je 55 padobranaca, a u padobranskoj brigadi, od 1948. do 1990. prilikom skokova poginulo je 17 vojnika i starešina. Strahovit je to pad, užasno je videti. Ostane rupa na tvrdoj ledini aerodroma, rasprsnut mozak, rasuta utroba... Da li da kažem: Ja sam kriv!, a nisam kriv. Da kažem: Kriv je komandir čete!, a nije kriv. Kriv je instruktor koji je potpisao knjižicu!, a nije kriv. Za ispravnost padobrana i poštovanje tehničkih propisa, kao i za izvršenje pravilnog skoka, odgovoran je sam padobranac.
       Meni je poginuo vojnik, Stanko Dimitrijević iz Paraćina. Na prvom skoku nije mu se otvorio glavni padobran, rezervni nije ni pokušao da otvori. Trista regruta posmatralo je njegovu pogibiju. Katastrofa! Udarac koji sve pretpostavljene izbacuje iz ravnoteže. Sutradan mi referišu da četa odbija da skače. Postrojim ih na aerodromu u obliku slova P, u sredinu stavim sto dužine 15 metara, uzmem padobran poginulog na kome još ima krvi, i kažem: Pratite šta radim! Spakujem padobran po svim fazama, stavim ga na sebe, uđem u avion, poletimo i normalno skočim. Na 200 metara od zemlje, otvorim i pomoćni padobran, spustim se sa dve kupole. Pokupim padobran i kažem: Ovo je padobran sa kojim je poginuo vojnik Dimitrijević! Jeste li se uverili da je padobran siguran?! Ako se lepo spakuje, ako se ispoštuju sva pravila, ako se ispravno skoči! Posle toga svi regruti su skakali.
      
       ISKUSTVO U DžUNGLI: Godine 1962. otišao sam u Indoneziju, sa još dvojicom padobranskih isntruktora iz nastavnog centra u Vršcu. Pošli smo sa predubeđenjem da tamo još nije stigla civilizacija. I bili smo zapanjeni kad smo videli da imaju vazdušnodesantnu diviziju, američke transportere C-130, američke padobrane, padobransku kulu visine 86 metara... Praktično, imali su školu 82. američke vazdušnodesantne jedinice. U pogledu opremljenosti vazdušnodesantnih trupa i njihove razvijenosti, bili su kudikamo ispred nas. Našli smo se u obrnutoj situaciji; umesto učitelja, postali smo učenici.
       Bio je aktuelan rat za Zapadni Irijan, ostrvo koje su držali Holanđani, a na koje je Indonezija polagala pravo. S obzirom na to da nisu imali mornaricu, plan je bio da vazdušnim desantom ovladaju ostrvom. Bacili su nekoliko bataljona padobranaca, znam da u jednom bataljonu niko nije preživeo. Izveli su desant na džunglu; ljudi su bili obučeni da skoče na krošnje visokog drveća, kupola ostaje zakačena na vrhu, otvaraju rezervni padobran i spuštaju se još deset metara, zatim se dugim konopcima spuštaju na tle, i počinju da dejstvuju. Međutim, umesto tla čekali su ih voda, otrovne zmije, aligatori i nesnosni komarci. Nije im bilo spasa.
       Nas trojica stvorili smo prve sportske padobrance u Indoneziji. Zlatni znak sa brojem jedan padobranskog instruktora Indonezije uručio mi je tadašnji načelnik Generalštaba Suharto. Kasnije, prilikom posete Beogradu, nas trojicu odlikovao je ordenom prijateljstva. U Indoneziji sam mnogo naučio, pre svega kako preživeti u prirodi. Pohađao sam kurseve u džungli, učio kako se jedu zmije i puževi. Naučio sam i da noževima ispunim kvadrat 10 puta 10 santimetara, sa razdaljine od pet metara. I još štošta sam naučio, da se sad ne hvalim. Kad sam postao komandant brigade, u saglasnosti sa VMA, uveli smo kurs preživljavanja u prirodi. On se i danas sprovodi, ne samo u 63. brigadi, nego i u svim specijalnim jedinicama. Čak i vojna policija uvežbava gađanje noževima. Drago mi je što im koristi moje znanje.
      
       VAZDUŠNA SIMFONIJA: Godine 1977, kad sam imao 52 godine, rekli su mi: Pukovniče Joviću, dosta više! Sa toliko godina života, niko nije bio u padobranskoj brigadi! Komisija je konstatovala: Okači padobran o klin! U Generalštabu sam proveo još tri godine, i sa beneficiranim radnim stažom penzionisan sam 31. decembra 1981. Da je bio pogodniji sticaj okolnosti, možda bih postao general, ali ne žalim se. Moj otac je bio kaplar u srpskoj vojsci, i to mu je bilo dovoljno. Posle penzionisanja, život mi je bio ispunjen aktivnim radom u Vazduhoplovnom savezu. Ne bih bio skroman ako bih rekao da sam nezadovoljan svojim životom.
       Kad su za proslavu pedesetogodišnjice iskrcavanja u Normandiji padobranima skakali saveznički veterani, pomislio sam: Majku mu, pa mogao bih i ja da skačem! Otišao sam u brigadu, pregledao me je trupni lekar, ocenio da je stanje organizma zadovoljavajuće i dozvolio mi da skočim. Učinio sam to posle 19 godina pauziranja, 1996. u 70. godini života. Skakao sam zajedno sa tadašnjim komandantom brigade Goranom Ostojićem, kasnije je poginuo na Kosovu.
       Sada skačem kad god sam u mogućnosti, i osećam se divno, veličanstveno. Do mog ponovnog skakanja rekord je držao Teodor Pavlović; prvi skok izveo je kad sam se ja rodio, 1926, a poslednji 1960. u svojoj 60. godini. Mislim da je presudno za moju postpadobransku karijeru to što imam veliku volju i poverenje u sebe. Siguran sam da ću u slučaju prinude, moći da otvorim rezervni padobran i da ću se uvek meko prizemljiti.
       Znate, vazduh je na zemlji uglavnom nepostojeći, ali gore, na nebu, zajedno sa zvukom avionskog motora čini simfonijski orkestar. Kad avion ode, trube nestaju, ali nastaju zvuci prirode, zujanje vetra. Masa vazduha miluje vas po licu, a kad vam se kupola napuni vazduhom, imate osećaj da ste punim plućima udahnuli slatki, sveži, jutarnji vazduh u šumi. Što ste bliže zemlji, osećate titraje života, zvuke, graju... Sve oči uprte su u vas, a vi se osećate božanstveno. Naravno, dodir sa zemljom je ekstatičan, predstavlja kraj svih vaših strahova, opasnosti, rizika, nepoverenja, sopstvenog i kod drugih. Vraćaš se svom ishodištu, onom najsigurnijem, majci Zemlji.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu