NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tri puta za Kosovo

Mihael Štajner izložio je plan za konačno rešenje kosovskog pitanja, iako u UN govore da je to njegovo lično mišljenje

      Iako srpsko-albanski susreti u organizaciji američke nevladine organizacije “Projekt za etničke odnose” (PER) nisu bili nepoznati ni u Miloševićevo vreme (prvi skup ove vrste održan je još juna 1995. godine u Beogradu), svaki od njih privlačio je veliku pažnju medija kao svojevrstan barometar međuetničkih odnosa. Suprotno očekivanjima Alena Kasofa i njegovog malog tima iz Prinstona, koji su ih zamislili kao mesto na kome će se međusobne razlike sužavati, ove skupove u to vreme je pratila fama da nagoveštavaju neke od dramatičnih prekretnica u srpsko-albanskim odnosima kakav je, na primer, bio rat na Kosovu i Metohiji 1998-1999. godine. Neposredno po završetku rata PER je organizovao susret u Vuljagmeniju, nedaleko od Atine, po novom obrascu koji više nije obuhvatao samo Srbe nego i sve druge albanske susede koji imaju veze s “albanskim pitanjem”.
       Na prošlonedeljnom susretu koji je održan u švajcarskom gradu Lucernu ekipa iz Prinstona je nadmašila samu sebe jer su se za konferencijskim stolom našli gotovo svi oni koji nešto predstavljaju u albanskoj politici u Albaniji, na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije, u Makedoniji i u Crnoj Gori. S izuzetkom Ibrahima Rugove koji ni ranije nije prisustvovao ovakvim razgovorima i kontroverznog Adema Demaćija, koga i mnogi njegovi sledbenici smatraju čovekom prošlosti, zapaženo je odsustvo samo Vetona Suroija i još nekolicine albanskih aktera čije je prisustvo u ovakvim dijalozima do sada bilo neizbežno. Kako je, u međuvremenu, došlo i do određenih pomeranja na albanskoj političkoj sceni konferencija u Lucernu bila je prilika i za promociju nove generacije albanskih političara.
      
       Novi lideri
       Među njima najzanimljivije su bile pojave Bajrama Redžepija, premijera u vladi Kosova, koji postaje sve ozbiljniji kandidat za ulogu glavnog lidera kosovskih Albanaca (naspram predsedniku Ibrahimu Rugovi) i Alija Ahmetija koji je na nedavnim izborima u Makedoniji pobedio harizmatičnog Abdurahmana Džaferija (za koga mnogi veruju da je u albanskim nacionalnim krugovima preuzeo ono mesto koje je godinama zauzimao tragično poginuli Fehmi Agani). Pored Albanaca, za okruglim stolom našli su se učesnici iz Beograda, Podgorice i Skoplja, kao i švajcarski ministar spoljnih poslova Johanes Dajs, njegov rumunski kolega Mirča Dan Đoana, Mihael Štajner sa svojom ekipom, predstavnici OEBS-a, Evropske unije, Saveta Evrope, NATO-a, Pakta za stabilnost i američki ambasadori u regionu.
       O atmosferi koja je vladala na skupu najbolje su govorila razdragana lica albanskih političara i nešto manje vedra lica njihovih suseda koji su se našli oči u oči sa sve bolje uigranom albanskom reprezentacijom koja nije skrivala novostečenu samouverenost i uverenje da konačno vetrovi istorije duvaju u jedra albanskog nacionalnog pitanja na Balkanu i da iza sebe imaju moćnu ruku najmanje jedne od vodećih sila savremenog sveta. Mnoštvo novinara, zajednički snimci albanskih političkih prvaka iz različitih balkanskih zemalja i oduševljeni doček lokalnih Albanaca (poznavaoci tvrde da je albanska dijaspora u Lucernu bila jedno od glavnih uporišta OVK), upotpunjavali su atmosferu koja je od četvrtka do nedelje vladala u hotelu “Švajcerhof”.
       Ministar inostranih poslova zemlje-domaćina Johanes Dajs u svojoj uvodnoj reči bio je vrlo precizan navodeći da interes Švajcarske i njen vidljiv angažman u regionu potiče od činjenice da u ovoj zemlji danas živi i radi čak 350 000 ljudi s prostora bivše Jugoslavije koji su pored svog znanja i rada doneli i svoje razmirice i približili ovu zemlju Balkanu više nego ikada ranije u njenoj istoriji, zbog čega je Švajcarska do sada uložila preko milijardu franaka pomoći dok će taj iznos samo ove godine iznositi oko 200 miliona švajcarskih franaka. Uprkos tome što na Balkanu poslednjih godina zapaža nesumnjive pozitivne trendove, zvanični Bern ne skriva svoju zabrinutost zbog stanja ljudskih prava, mnoštva izbeglica i interno raseljenih lica, odsustva vladavine prava, rasprostranjenosti kriminala i korupcije, slabosti administracije (“viška politike i manjka uprave”) i sl. Zbog toga Dajs smatra da pravi izazovi tek predstoje počev od sprovođenja rezolucije SB UN 1244 i Ohridskog sporazuma u celini preko povratka izbeglih i raseljenih, do “otvaranja dijaloga između Beograda i Prištine”.
       Pored švajcarskog ministra inostranih poslova jedini učesnik koji je imao privilegiju da se obrati učesnicima uz prisustvo medija (pa, prema tome i da bude citiran po imenu) bio je specijalni predstavnik za Kosovo Mihael Štajner koji je u Lucern došao s govorom koji je prvi put izložio 12. novembra na Humboltovom univerzitetu u Berlinu i koji je, u međuvremenu, postao predmet intenzivnih analiza u mnogim ministarstvima inostranih poslova. U dokumentu pod naslovom “Tri puta za Kosovo” Štajner daje svoje viđenje procesa koji međunarodna zajednica vodi na Kosovu i, što je važnije, pitanja konačnog statusa Kosova. Njegova ocena glasi da je angažovanje međunarodne zajednice posle 1999. bilo uspešno i da se mora privesti “evropskoj završnici”. On smatra da je međunarodna intervencija od 1999. godine prošla kroz tri faze. U prvoj je
       NATO intervenisao “da bi zaustavio nacionalističke ekscese predsednika države kome se danas sudi”. Tokom leta 1999. godine “palica je prešla u ruke UN” koje su Rezolucijom 1244 okončale prvu i započele drugu fazu u kojoj se “razoreno Kosovo pretvara u funkcionišuće društvo”. Prema Štajnerovom mišljenju, ova faza će se završiti novom rezolucijom UN, povlačenjem UNMIK-a i KFOR-a i “predajom palice” Evropskoj uniji.
       Sumirajući rezultate međunarodne uprave na Kosovu (“koje se posle tri godine UNMIK-ove uprave ne može prepoznati”), Štajner svoje ciljeve definiše na sledeći način: “Albanska većina na Kosovu mora shvatiti da Kosovo mora postati istinsko multietničko društvo. Srpska manjina na Kosovu mora, zauzvrat, prihvatiti integraciju u to društvo.” On priznaje da manjine moraju i dalje biti pod zaštitom, da Srbi imaju ograničeno pravo kretanja, da i dalje ima incidenata, da mnogi Srbi koji žele da se vrate, to ne mogu da učine i da je “sramota što i danas u Evropi postoje enklave koje mora da štiti vojska”. Štajnerov slogan glasi “standardi pre statusa”. Budući status Kosova je otvoreno pitanje ali se, smatra on, već danas može reći šta Kosovo neće biti: prvo, nema povratka na status ljuo ante, drugo, nema podele i, treće, nema kantonizacije ali ni “free lance nezavisnosti bez dodatih veza” (šta to, zapravo, znači, razumeo je verovatno samo Štajner). Pošto naredne dve godine na Kosovu neće biti izbora, Štajner misli da ovo vreme treba iskoristiti za “izgradnju funkcionalnog društva na Kosovu i za normalizaciju odnosa sa regionom, pre svega sa Beogradom” koji, međutim, “ne sme imati pravo veta”.
      
       Vreme za EUMIK
       Štajner svoje izlaganje zaključuje analizom predstojećeg širenja EU koja će okružiti “zapadni Balkan” i pretvoriti ga u enklavu unutar EU. Zboga toga bi UNMIK uskoro trebalo zameniti EUMIK-om, negde oko 2004. godine. Zanimljivo je primetiti da je Štajner kao jedan od glavnih problema u uspostavljanju dijaloga sa Beogradom naveo nejasne signale koji potiču iz sukoba na srpskoj političkoj sceni.
       U izlaganjima Albanaca dominirale su tri teme. Prvo, posle intervencije NATO-a i dolaska UNMIK-a, Kosovo je “brzo napredovalo, uspostavilo demokratske institucije a Albanci su postali faktor stabilnosti na Balkanu”. Drugo, uprkos napretku, glavni problem Kosova je što nerešen konačni status onemogućava pristup međunarodnim finansijskim tržištima i rešavanje akutnih privrednih problema. Treće, postoji problem raseljenih lica ali da bi se on rešio, “vlasti u Beogradu moraju ubediti kosovske Srbe da prihvate nove realnosti i odustanu od dvojne vlasti”. Upoređujući položaj kosovskih Srba koji su “bez borbe dobili ono za šta su Albanci u Makedoniji morali da se izbore”, oni ukazuju da 10 odsto manjina ima 30 mesta u parlamentu i da se od Albanaca traži da ispune kriterijume “koje niko nije tražio od Slovenaca, Hrvata, Bosanaca i Makedonaca”. Iako su organizatori bili mišljenja da “albanski nacionalizam više nije u modi na Zapadu”, pitanje “velike Albanije” ili, barem, “velikog Kosova” nije se moglo izbeći i na njega je većina (iako ne i svi) albanskih političara reagovala tezom da se radi o “himeri” koju su smislili oni krugovi u susednim zemljama koji žele da uguše “borbu Albanaca za ljudska prava”.
       Ono što se, međutim, na ovoj konferenciji prvi put čulo, bila su upozorenja albanskih lidera da su oni prošle godine “započeli rat u Makedoniji da bi zaštitili svoja prava i da neće oklevati da to ponovo učine ukoliko Skoplje ne bude primenjivalo Ohridski sporazum”. Od njih se moglo čuti da se i SFRJ raspala posle albanskih demonstracija na Kosovu i Metohiji 1981. godine jer “nije više mogla da rešava albansko pitanje” što je novo u ovakvim debatama pošto se do sada takva uloga pripisivala isključivo Slobodanu Miloševiću i vezivala za Osmu sednicu CK SK Srbije 1987.
       U Lucernu se moglo jasno videti koliko su pat-pozicija u odnosima Beograda i Podgorice i neuspeh predsedničkih izbora u Srbiji oslabili međunarodni položaj zemlje i da bi eventualni neuspeh ponovljenih predsedničkih izbora praktično eliminisao Beograd kao iole značajnog aktera na Balkanu. Srpsko-albanski odnosi protekle tri godine išli su krivudavom linijom ali su se ipak pomerili s mesta gde su bili 2000. godine. Dobro je bilo to što su diplomatski odnosi između Beograda i Tirane ne samo obnovljeni nego su upravo i podignuti na ambasadorski nivo (bez obzira šta o tome mislili razni “diplomatikusi” u štampi), što je kriza na jugu Srbije rešena uz pomoć NATO-a (šta bi se dogodilo da je prethodni režim ostao na vlasti, nije teško pretpostaviti), što je u tri opštine postignut zavidan nivo političkih prava Albanaca i što su Beograd i kosovski Srbi smogli snage da se uključe u političke procese na Kosovu.
      
       Severna Mitrovica
       Loše je, međutim, to što se od oko dve stotine hiljada interno raseljenih Srba na Kosovo i Metohiju vratilo svega nekoliko stotina, odnosno, manje od jedan odsto (taj procenat u slučaju Bosne i Hercegovine prema najnovijim podacima iznosi 60 posto a u slučaju Hrvatske 17 posto). Albanci severnu Mitrovicu i dalje vide kao glavni problem uprkos tome što je južni deo grada, u kome živi 60 000 stanovnika, potpuno etnički očišćen i što je severni deo grada, u kome živi 11 000 Srba, 3 000 Albanaca i 1 000 ostalih, poslednja velika multietnička enklava na Kosovu. U tom svetlu i dualizam vlasti na severu deluje kao poslednja brana konačnom etničkom čišćenju Kosova i što se u suštini ne razlikuje mnogo od paralelnih organa vlasti kojima su kosovski Albanci devedesetih godina odgovorili na Miloševićevu represiju. Svojevrsni kuriozitet konferencije u Lucernu bio je da su ove argumente bili spremni da čuju još jedino američki ambasadori u regionu.
       Otuda nema ni mnogo razloga za ljutnju zbog najnovijeg papira specijalnog izaslanika za Kosovo koji utire put rešavanju konačnog statusa Kosova (za koji se u krugovima oko generalnog sekretara tvrdi da odražava Štajnerovo lično mišljenje i da nije bio predmet diskusije u UN). Dosadašnje iskustvo sa specijalnim izaslanicima za Kosovo govori da su oni uglavnom nastojali da pronađu svoje mesto u postojećem odnosu snaga i izbegnu sukob s albanskom većinom koja bi međunarodnu misiju gurnula u onu poziciju u kojoj je završio Slobodan Milošević. Drugim rečima, Srbi na Kosovu su imali onoliko koliko je Beograd uspevao sebe da nametne kao relevantnog partnera i gubili onoliko koliko je slabila međunarodna pozicija Beograda i to bi mogla biti i glavna poruka Štajnerovog novog predloga. Zaokupljena sama sobom, srpska politička javnost nije primetila čak ni neke od veoma važnih prilika kakva je bilo nedavno objavljivanje izveštaja Saveta Evrope o stanju ljudskih prava na Kosovu koji nije štedeo ni sam UNMIK i koji je u današnjim okolnostima ponudio retku priliku da se ublaži tragedija stotina hiljada kosovskih prognanika. Takve prilike Albanci tokom prethodnih desetak godina nisu propuštali.
      
       PREDRAG SIMIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu