Da se miniranje dve crkve nije poklopilo sa dolaskom Kofija Anana, generalnog sekretara UN, Mihael Štajner sigurno ne bi tako hitro poslao ljude da ih opravljaju

      U jeku srpsko-albanskih pregovora u Lucernu, još dve pravoslavne crkve u Metohiji, gde je donedavno vojevao Ramuš Haradinaj, odletele su u vazduh. Nešto pre ponoći 16. novembra u selu Ljubovo pored Pećke banje uništena je do temelja crkva Sv. Vasilija Ostroškog sagrađena 1940. godine dok je samo pola sata kasnije, osam kilometara dalje u selu Đurakovac (opština Istok) praktično nestala i druga pravoslavna crkva, Crkva presvete Bogorodice, sagrađena 1997. godine.
       Prema evidenciji Srpske pravoslavne crkve, to je 112. primer verskog vandalizma otkako su pre tri i po godine međunarodne mirovne snage kročile u južnu srpsku pokrajinu. Francuski mediji tvrde da je zapravo reč o uništenju sto trideset i osme od ukupno 1 300 pravoslavnih crkava, na Kosovu.
       “Kako ne možemo slobodno da se krećemo po Kosovu i Metohiji, nemoguće nam je da za neke crkve utvrdimo da li su uništene ili nisu”, objašnjava Artemije Radosavljević, vladika raško-prizrenski.
      
       Popravka nepopravljivog
       Prvi put Mihael Štajner, albanski političari, visoki predstavnik Unmika, kao i komanda Kfora, munjevito su reagovali - svako na svoj način.
       Albanski političari i Ministarstvo spoljnih poslova Albanije ocenili su da “nasilje nad dvema crkvama ne služi stabilnosti, miru i multietničkom razumevanju”.
       Štajner je bio još preduzimljiviji. Već sutradan bio je u Đurakovcu na mestu nemilih događaja kako bi rekao: “Svi smo ujedinjeni u osudi verskog vandalizma.” Da bi svojim rečima dao težinu, odmah je naredio da se iz budžeta Kosova odvoje sredstva za popravku nepopravljivog.
       “Ne verujem da su predstavnici međunarodne zajednice postali osetljiviji na stradanje srpskog naroda i crkava na Kosovu i Metohiji. Gospodin Štajner je poslao neke ljude da opravljaju crkvu pre nego što dođe Kofi Anan, a mene uopšte nije konsultovao i konstatovao da postojim. To je toliko providno, toliko bezočno da me podseća na Miloševića i njegovu obnovu”, kaže vladika Artemije koga je još više potresla odluka Kfora.
       Ustanovivši da se bezbednost na Kosovu popravila, komanda Kfora odlučila je da ubuduće obezbeđuje samo “religijska mesta Srpske pravoslavne crkve koja imaju umetničko-istorijski značaj i u kojima SPC obavlja redovnu službu”. Ovakvu odluku Srbi s Kosova doživeli su kao ustupak albanskim političarima koji minimiziraju ulogu i značaj novosagrađenih pravoslavnih crkava jer ih je “zidao režim Slobodana Miloševića”.
       Adem Demaći, predsednik Odbora za ljudska prava Srba i Albanaca (a nekadašnji savetnik političkog krila OVK), optužio je za napade na pravoslavne crkve u Ljubovu i Đurakovcu “ostatke Miloševićevog režima, koji bi da izazovu reakciju međunarodne zajednice pred posetu generalnog sekretara UN Kofija Anana Kosovu”.
       “Neka mi Gospod oprosti što ću ovo izgovoriti ali ovakvo ponašanje Kfora teže mi pada od uništavanja crkava. Ne mogu da shvatim da se upravo oni koji su se Rezolucijom UN 1244 obavezali da spreče posleratno nasilje, obezbede siguran život za sve stanovnike pokrajine, ovako pokazuju”, kaže vladika Artemije, dodajući: “To je jedan krajnji cinizam koji se ne može ni shvatiti ni objasniti. Isti taj Kfor je dopustio da u njihovom prisustvu svi Srbi iz Metohije budu proterani sa svojih ognjišta i sada pravdaju rušenje crkava time što su one odavno napuštene. Ove crkve bile su u liturgijskoj ulozi dok nisu pravoslavni vernici bili proterani upravo u prisustvu Kfora. Uostalom, šta znači crkva od istorijskog, umetničkog značaja kada je svaka crkva umetničko remek-delo jer je izraz duhovnosti naroda, vernika koji je grade?”
      
       Cinici i vernici
       Da je reč o pokušaju da se po ko zna koji put opravda neaktivnost, odnosno da se sakrije saradnja sa teroristima i ekstremistima koji su se na Kosovu učvrstili na najznačajnijim pozicijama nastajućeg “demokratskog” kosovskog društva, slažu se srpski poslanici u kosovskoj skupštini ali i Nebojša Čović, predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, koji je u pismu Štajneru i glavnokomandujućem Kfora napisao da samo cinici mogu reći da dve poslednje crkve nisu spomenici kulture registrovani na osnovu zakona i da dva pomenuta manastira ne pripadaju spomenicima kulture prve kategorije.
       “Nastavak ubijanja crkava je jasna poruka Srbima da se ne vraćaju”, zaključuje Čović uveren da borba protiv terorizma mora biti zajednička aktivnost, da se ne može ograničiti samo na sprečavanje terorizma nad svetim mestima, već da mora biti borba za vrednosti civilizacije kojoj svi pripadamo.
       I sam generalni sekretar UN Kofi Anan solidarisao se sa Srbima na Kosovu ne propustivši da sa temelja porušene crkve poruči kako rukovodstvo Kosova ima “posebnu odgovornost” u očuvanju multietničke zajednice, kao i da je pokretanje dijaloga unutar Kosova, ali isto tako i sa Beogradom i drugima u regionu, apsolutno nužno.
       Da Kosovo nije priča o uspehu međunarodne zajednice i američke administracije (kako je to nedavno u “Vašington postu” tvrdio i Džejms Rubin, bivši portparol Stejt departmenta), pokazuju i linčovanje penzionera u Peći, batinanje i pljačkanje Srba u selu Benjici nedaleko od Prištine, snajperski napad na srpsku lekarku u Klokotu, kao i u poslednjem trenutku sprečeno miniranje brda iznad manastira Sv. Arhangeli (XIV vek) kada se povodom proslave 650 godina postojanja manastira okupilo nekoliko stotina vernika.
       Uprkos svim naporima srpskih političara i crkvenih velikodostojnika, obnova manastira Zočište (XIV vek) već tri i po godine nije započeta jer nemačka komanda Kfora nije u stanju da garantuje bezbednost monasima.
       “Govoriti posle svega toga o dobroj bezbednosnoj situaciji na Kosovu, zaista je krajnji cinizam i ima za cilj da se pošto-poto izgrade Potemkinova sela. Ako je situacija na Kosovu bolja to nije zato što je Srbima bolje već zato što ih je sve manje. Zar se može računati da u Prizrenu ‘ima Srba’ kada je njihov broj sa 9 000 spao na 70 duša? Zar to ‘ima Srba’?”, pita vladika Artemije.
      
       LIDIJA KUJUNDžIĆ