Politička borba srpskog premijera i jugoslovenskog predsednika spolja je prvo viđena kao tragedija, a sada kao farsa. Utisak je i za Kofija Anana u Beogradu bio kompletan na zvaničnoj večeri koju je u čast generalnog sekretara UN priredio šef države: Zoran Đinđić i Milo Đukanović nisu došli

      Kod nas to nije dobilo nikakav publicitet, ali Ujedinjene nacije upravo su izabrale pet sudija na devetogodišnji mandat u Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Osam kandidata konkurisalo je za ovih pet mesta koja, uz vrhunsko priznanje i neizmerni prestiž, donose i zarade u rangu sudija američkog Vrhovnog suda, cirka 150 hiljada dolara godišnje. Jedan od kandidata bio je Vojin Dimitrijević, beogradski profesor međunarodnog prava i aktivista velikog ugleda u zapadnom svetu, jedan od retkih ovdašnjih likova koji su iz decenije propadanja izašli besprekorne međunarodne reputacije.
       Nije pomoglo: na glasanju u Savetu bezbednosti profesor Dimitrijević je od mogućih 15, dobio samo jedan glas, a na glasanju u Generalnoj skupštini, gde su birale 183 države, prikupio je svega 25 glasova, skoro dva puta manje od sledećeg gubitnika, Džona Dugarda iz Južne Afrike, i gotovo četiri puta manje od švedskog kandidata Hansa Korela, kom nisu pomogla ni 94 glasa. Izabrani kandidati iz Nemačke, Japana, Slovačke, Sijera Leonea i Kine osvojili su između 123 i 169 glasova u Generalnoj skupštini. Glasalo se tajno.
       Šef jugoslovenske diplomatije Goran Svilanović taj detalj nije spomenuo kada je u Skupštini Jugoslavije nedavno ocenio da je spoljnopolitički položaj Jugoslavije lošiji nego što je bio pre godinu dana, ali jugoslovenska diplomatija, koja je za Dimitrijevića lobirala najbolje što je znala i umela, njegov je poraz morala prepoznati i kao svoj. Na kraju, ugledni beogradski profesor u ovom je postupku figurirao i kao kandidat države Jugoslavije, pa je tako i prošao. Ugled naše zemlje još uvek je neuporedivo veći nego što je bio u vreme Slobodana Miloševića, ali se srozao u odnosu na prvu postmiloševićevu godinu. Diplomate zbog toga kose čupaju i privatno krive svadljive i nesposobne političare: nikakva diplomatska veština, nikakav spoljašnji sjaj ne mogu prikriti da u zemlji ne funkcionišu demokratske ustanove i da političari to pre nastoje da iskoriste nego da promene. Dok se politička elita češlja, kuća gori: to se ne da prikriti retorikom, tu ne bi pomogla ni veštija diplomatija.
       Sve se to u Beogradu belodano videlo ove nedelje, kada je u posetu Jugoslaviji, posle trinaestogodišnje pauze, ponovo došao jedan generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Vojislav Koštunica i Kofi Anan uspostavili su poslednjih godina odnos uzajamnog uvažavanja i razumevanja koji se delom zasniva na njihovim političkim položajima, a delom i na nekoj vrsti interpersonalne hemije. Koštunica je Anana u goste pozvao pre godinu i po; Anan je pre otprilike tri meseca prihvatio poziv i zakazao posetu. Takve su posete gotovo po pravilu afirmativan gest, neka vrsta odobravanja zemlji domaćinu. U ovom je slučaju domaćin zemlja kojoj je lako pokvariti posao, pa je glavna tužiteljica Haškog tribunala, gospođa Karla del Ponte, sebi sa lakoćom u Njujorku zakazala simultanu posetu Beogradu. Tako je, jednim jednostavnim manevrom, posetu Kofija Anana Beogradu uspela da smesti u kontekst svoje neumorne bitke za izručenje Srba optuženih za ratne zločine, i da maltene prikaže da je Kofi Anan pre tri meseca pristao da dođe u Beograd kako bi njoj pomogao da izvrši pritisak kakav je u Njujorku pre samo mesec dana zahtevala. Kofi Anan je u Beogradu učtivo i sa dužnom pažnjom, ali pažljivo vagajući, pomenuo saradnju sa Hagom; Del Ponte je njegovu suzdržanost i odsustvo pompe kompenzirala povišenim tonom na konferenciji za štampu na kojoj se, posle njihovog zajedničkog susreta u beogradskoj kancelariji Haškog tribunala, Anan nije pojavio. Organizovala je da “iz krugova bliskih tužiteljici” u Ujedinjenim nacijama u “Vašington post” procuri priča o tome da je Ratko Mladić u oktobru večerao naočigled celog grada u “Miloševom konaku”, da bi zatim ona bila ta koja je novinarima u Beogradu potvrdila verodostojnost priče iz “Vašington posta”. Položaj Jugoslavije u međunarodnoj zajednici, danas je takav da je Beograd za gospođu Del Ponte lak propagandni plen.
       Tome nisu, naravno, krivi naši neprijatelji spolja, za to smo krivi mi sami. Kofi Anan je po svoj prilici zaista želeo da protokolarnom posetom izrazi ono što je rekao da je došao da izrazi: podršku i priznanje napretku Jugoslavije u usvajanju demokratskih rešenja. Ali i njegova poseta pokazala je ono što se ne da sakriti: da se u Jugoslaviji ne zna ko je vlast, da vlast nema uvek demokratski legitimitet i da je ovde sve sporno i sve pod znakom pitanja. Politička borba srpskog premijera i jugoslovenskog predsednika spolja je prvo viđena kao tragedija, a sada kao farsa. Kada se tome doda i složenost njihovih ukrštenih odnosa sa Milom Đukanovićem i njegovom Crnom Gorom, utisak je kompletan. Utisak je i za Kofija Anana u Beogradu bio kompletan na zvaničnoj večeri koju je u čast generalnog sekretara UN priredio šef države: Zoran Đinđić i Milo Đukanović nisu došli.
       Jugoslavija ne može izgledati lepše spolja nego iznutra. Ni šef diplomatije ni njegovi ambasadori ne mogu vani proizvesti iluziju o pravno uređenoj i demokratski ustrojenoj državi ako kod kuće nemamo takvu. Kod nas toga trenutno nema ni u radnji, ni u izlogu. Kofi Anan nije došao da zavrće ruke ni Koštunici, ni Đinđiću, ni Đukanoviću, ali ovdašnja razjedinjena, neprincipijelna i beskarakterna vlast unapred olakšava posao onima koji dolaze ili se spremaju da dođu, upravo s tom namerom.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ