Vudvord Kolina Pauela opisuje kao “oklevajućeg ratnika”, koji je i pred Zalivski rat pokušao da sugeriše tadašnjem predsedniku SAD, Džordžu Bušu Starijem, da možda i nije neophodno napasti Irak

      Bob Vudvord, čuveni kolumnista “Vašington posta”, valjda najuticajnijeg i najkredibilnijeg dnevnog lista u Sjedinjenim Državama, bar kada se radi o izražavanju stavova američke vlade, tu skoro je napisao i izdao knjigu “Buš u ratu”, a njegov matični list je, u tri nastavka, objavio najinteresantnije delove te knjige.
       I, dok se dva nastavka bave uglavnom tobožnjim razotkrivanjem uloge Centralne informativne agencije u rušenju talibanskog režima u Avganistanu, u šta valjda niko nije ni sumnjao, ključni odlomak objavljen u “Vašington postu”, koji je dobio najveći publicitet i u svetskoj štampi, jeste onaj koji pokušava da nam objasni kako u najužem krugu ljudi oko Džordža Buša Mlađeg postoje dva tabora: jedan čine “jastrebovi”, potpredsednik SAD Dik Čejni i sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, a drugi “golubovi”, državni sekretar Kolin Pauel i predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs.
       Fabula je sasvim pitka i dostojna “Zapadnog krila” - dok se “jastrebovi” trude da uvere predsednika kako treba po hitnom postupku udariti po Iraku, dotle “golubovi” misle da to ne može baš tako i da ipak treba pružiti priliku Ujedinjenim nacijama da “nešto učine”, odnosno da u Irak pošalju inspektore koji će utvrditi da Sadam stvarno ima oružje za masovno uništavanje.
       Naravno, unutar ovog zapleta dolazi do malih međuzapleta koji treba da učine Vudvordovu priču uverljivijom. “Jastrebovi” i dalje vrše pritisak na predsednika da ostane pri oštrim stavovima, upravo u trenucima kada izgleda da je sve usaglašeno, jedan od njih dvojice se, na Pauelovo zgražanje, pojavljuje na televiziji sa novom ratobornom izjavom, a predsedniku se, dok govori u Generalnoj skupštini, na teleprompteru pojavljuje verzija govora u kojoj nema ključnog stava - da će Sjedinjene Države raditi na rešenju iračkog problema zajedno sa Savetom bezbednosti. Ali, “zavera jastrebova” ne uspeva: Buš se sam prisetio da spomene Savet bezbednosti, pa Pauel može da odahne.
       Cela ova priča trebalo bi da nas ubedi da, u skladu sa demokratskim standardima, u neposrednom okruženju američkog predsednika postoje bitne različitosti u mišljenju - u spektru od najpozitivnijih do najnegativnijih - ali da je predsednik, ovaj sadašnji ili bilo koji drugi, uvek taj koji donosi najmudriju odluku i time promoviše najviše civilizacijske standarde.
       Vudvord Kolina Pauela opisuje kao “oklevajućeg ratnika”, koji je i pred Zalivski rat 1991. godine, dok je još bio na najvišem vojnom položaju, pokušao da sugeriše tadašnjem predsedniku SAD, Džordžu Bušu Starijem, da možda i nije neophodno napasti Irak. Pauel je bio skeptičan i prema vojnoj akciji protiv bosanskih Srba. Sva je prilika da se tu ipak radilo o nastojanju generala Pauela da, pre svega, sačuva živote američkih vojnika. Pauel je uspeo da ostvari ono što je naumio - zanemarljiv je broj američkih vojnika koji su u Zalivskom ratu poginuli u borbi. Zašto on i danas, kao državni sekretar, ne bi imao istu ulogu?
       Govori se o nekih deset hiljada pripadnika iračke opozicije koje SAD obučavaju za dejstva na zemlji. Ali, i “jastrebovima” je jasno da je to nedovoljno da se uhvati Sadam Husein, koji zahvaljujući pre svega uistinu širokoj podršci svog naroda i ogromnoj teritoriji Iraka - može da izbegne malobrojne opozicionare. Za ono što Sjedinjene Države, kako su same objavile, nameravaju da postignu u Iraku, trebaće stotine hiljada ljudi pod oružjem. Zato je neophodna podrška i učešće većeg broja zemalja, a da bi se to ostvarilo više nije dovoljno reći da je Bagdad jedna od tri glavne tačke “osovine zla”.
       Vudvordov feljton u “Vašington postu”, sa svojom naoko uverljivom fabulom, trebalo bi da podrži tezu da američki establišment nije za rat po svaku cenu. Ali, ako nema drugog izlaza...
      
       SLOBODAN CAGIĆ