Naslov: Projekat Kortasar
Priredio: Vasa Pavković
Izdavač: Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani” Kraljevo, 2002.

      Adrijana Marčetić
      
       U nameri da “proveri” kakva je recepcija “velikog argentinskog i svetskog pripovedača” Hulija Kortasara u savremenoj srpskoj književnosti, Vasa Pavković je u zborniku Projekat Kortasar okupio četrnaest domaćih pisaca različite poetičke i generacijske pripadnosti. Svi oni, uključujući i samog priređivača, sa po jednom pričom odaju omaž Kortasarovoj pripovedačkoj umetnosti. Kortasarovim pričama i romanima inspirišu se i pisci već sasvim izgrađenog stila kao što su Voja Čolanović, Jovica Aćin i Ljubica Arsić, i mlađi autori koji tek traže nov prozni izraz: Vule Žurić, Srđan Papić, Jasmina Topić i Miroslav Ž. Popović. Oblikujući izlaganje kao pastiš ili stilsku vežbu, neki od njih polaze od konkretnih Kortasarovih situacija, motiva i likova (Vasa Pavković, Milovan Marčetić, Miroslav Karaulac, Jasmina Topić), dok drugi slobodnije prilaze temi, usvojivši od Kortasara samo karakterističan onirično-nadrealni ambijent ili eksperimentalnu matricu naracije u kojoj poigravanje s formom iskazivanja postaje glavni “sadržaj” priče (Snežana Bukal, Silvija Monros - Stojaković, Jovica Aćin).
       Kao što i priliči zborniku posvećenom Kortasaru, najizrazitije obeležje većine priča je fantastično, shvaćeno u jednom specifičnom smislu. Prema Kortasaru, velikom poštovaocu Poovih “gotskih” arabeski, čista, do kraja sprovedena fantastika odlikuje samo rđavu književnost. U dobroj literaturi polazna tačka pripovedanja je obična stvarnost, “normalan” svet, koji se potom dograđuje i razvija u pravcu čudesnog, neverovatnog i irealnog. Fantastično nastaje iz “naglog oneobičavanja”, iz neke dislokacije u sklopu događaja koja “bez ikakvog razloga” menja redovno stanje stvari, premeštajući čitaoca iz konvencionalno-realističnog ambijenta u drukčiji, bizaran i alogičan svet. Saradnici na Projektu Kortasar su uglavnom uspešno primenili glavne zahteve ovako shvaćenog fantastičnog. Takav je, na primer, slučaj u pričama Miloša Latinovića i Milovana Marčetića. U samom početku “realistično”, njihovo pripovedanje u jednom trenutku, kako bi rekao Kortasar, ukida “kanone prihvatljive normalnosti” i iskoračuje u groteskno i čudesno-jezovito. Asimilovanje čudesnog i racionalno neobjašnjivog u okvire rutinske svakodnevice iznenađuje čitaoca i navodi ga da i on stvarnost sagleda iz pomerenog i “oneobičenog ugla”. I u pričama Edvarda Jukića i Zorana Pešića obrisi stvarnog sveta deformišu se pod uticajem fantastičnih elemenata: “ljudi prestaju da budu ljudi i njihove svakidašnje okolnosti”, a stvari više nemaju nikakve veze sa svojim uobičajenim izgledom. Kao iskorak iz standardnog doživljaja sveta, fantastično postaje glavni izvor umetničkih vrednosti naracije - napetosti ritma, unutrašnjeg pulsiranja smisla i iznenađenja u okviru predvidljivog.
       Kortasarovskoj fantastici koja u čitaocu budi osećanja teskobe, nelagodnosti i košmarne jeze možda se najviše približio Miloš Latinović u priči “Capitulos prescindibles”. Duž puta kojim se i inače vozi vraćajući se s kasne večernje svirke, džez muzičar Mario posmatra “uobičajene slike” i monotone prizore dobro mu poznatog pejzaža. Ali, jedne večeri, “i sam iznenađen svojom odlukom”, zaustavlja automobil da bi povezao tajanstvenog neznanca Hulija Denisa. Neočekivano putovanje s Hulijom završava se bizarnim događajem koji dramatično menja Mariovu percepciju stvarnosti, a fabuli daje neočekivan, pomalo zastrašujući obrt.
       Srđan Papić, jedan od najmlađih saradnika na projektu, inspiriše se Kortasarovim uzorom na sasvim drukčiji način. Omaž Kortasaru on odaje samo uvodnom rečenicom svoje priče “Mehanizmi”, dok tematsku građu preuzima iz aktuelne beogradske crne hronike. Vodeći priču o hapšenju kurira mafije u maniru akcionog, filmskog pripovedanja, Papiću polazi za rukom da do samog kraja održi napetost i neizvesnost u pogledu pravog značenja predočenog zbivanja. Osim toga, iako ih smešta u okvire moguće stvarnosti, Papić svoje likove, kao i samo zbivanje, predočava iz karikaturalnog, hiperboličnog ugla, zbog čega oni, pogotovu u samom finalu, dobijaju nadrealan, gotovo kortasarovski fantastičan karakter.
       Autori zbornika inspirišu se i drugim temama Kortasarovog pripovednog sveta: erotikom, filmom i muzikom, prizorima iz bračnog i porodičnog života. U “Tangu bez nežnih reči” Ljubica Arsić sugestivnim erotskim slikama predočava susret dvoje ljubavnika kao “parodiju bliskosti” i “ismevanje strasti”. Opisujući avanturu svoje junakinje iz perspektive ženskog erosa, ona uverljivo dočarava otuđenost, usamljenost i čežnju za romantičnim ljubavnim ispunjenjem. Najzad, Voja Čolanović u “Načelu neizvesnosti” još jednom potvrđuje svoj poseban pripovedački dar: veštinu da od nekog trivijalnog, gotovo beznačajnog povoda konstruiše složenu i uzbudljivu psihološku dramu.
       Iako sve priče u Pavkovićevom zborniku ne mogu da izdrže poređenje s Kortasarovom umetnošću, Projekat Kortasar, i u zamisli i u realizaciji, zanimljiv je književni eksperiment. Vasa Pavković je piscima pružio priliku da na visokim standardima jednog modernog klasika “provere” svoju zanatsku veštinu, a čitaocima da domaću produkciju sagledaju u širem kontekstu svetske književnosti.