Gde je sve bio Ratko Mladić iako tamo nikada nije bio i kako danas izgleda ovaj izrazito suv i debeo čovek

      Pouzdan izvor blizak visokim zvaničnicima iz “Miloševog konaka” saznao je i dojavio krajem oktobra Karli del Ponte: Ratko Mladić posetio je ovu instituciju. Pouzdan izvor nije pogrešio, bivši komandant Vojske Republike Srpske a sada prvoplasirani na listi najtraženijih Haškog tribunala, zaista, bio je tamo. Pre šest godina. “Od tada nije više dolazio”, kaže upravnik restorana “Milošev konak” Branko Đerić. Umorio se, ponavljajući da Ratko Mladić nije kod njega večerao tog 21. oktobra dok je, nekoliko ulica dalje, Del Ponte brifovala američke i evropske diplomate u rezidenciji švajcarskog ambasadora, kako je ona ispričala novinaru “Vašington posta” mesec dana kasnije.
       Da li je to pouzdani izvor ipak pogrešio, ili ga glavna tužiteljica Tribunala u Hagu, samo, nije dobro razumela? “Knez, knjaz, njima je to verovatno isto. Nego, probajte u ‘Kneževom ladu’”, preporučuje Đerić restoran u komšiluku, vlasništvo Vojne ustanove “Dedinje”. Ekipa NIN-a prošla je tamo dobro, pošto nije dobila batine. Konobar, šankerica i kafe-kuvarica udružili su snage, odlučni i mrgodni kada su čuli da novinari nisu svratili na kafu nego da potraže Mladića. “Ajde, tutanj, brišite odavde”, procedili su kroz zube. Kako to da shvatimo, jel’ bio ovde ili ne? “More, mr’š odavde, beži bre, ‘oćeš da me neko upuca?” Razgovor završen, zaključak je ostao uklešten u zalupljenim vratima restorana “Knežev lad”. Još jedna priča o Ratku Mladiću i njegovim putevima postala je samo glasina.
      
       Izgubljena istina
       Sličnih glasina među kojima su se izgubili i istina i penzionisani general bilo je napretek, otkad ga je Tribunal optužio za ratne zločine 26. jula 1995. godine. A tek kada se shvatilo da on u Holandiju neće otputovati prvim direktnim letom, pa je novembra 1998. godine raspisana i nagrada od pet miliona dolara... Neuhvatljivi navodni ratni zločinac tako je postao simbol otpora “zapadnjačkim zlikovcima” ili “otpora srpskom suočenju s bliskom prošlošću”. Pogotovo, pošto je Karla del Ponte toliko puta ponovila, naročito posle oktobra 2000. godine, da Mladić u Srbiji uživa u zaštiti ovdašnjih vlasti, i nikakve vajde nije imalo ni makar duplo više demantija optuženih vlastodržaca iz Beograda. Narod je poverovao Karli, heroj u mišjoj rupi je (ne)zasluženo počeo da se seli u narodno predanje. “Može se reći da se oko Ratka Mladića, ali i Radovana Karadžića, stvorio zametak mita”, smatra psiholog dr Žarko Trebješanin. “Mladić i Karadžić su poraženima došli kao melem na ranu, čemu je nesvesno doprinela upravo i Karla del Ponte.” Kako? “Oni su neuhvatljivi, zagonetni, prkosni. Postali su izraz bunta.”
       Mladićeve staze i bogaze dodatno su zamrsili i mediji, naši i strani podjednako. Pisano je, tako, da je 6. jula 1996. godine tri hiljade vojnika tadašnjeg Ifora pokušalo da ga zarobi u Han Pijesku, ali je dobro obavešten Ratko odatle otišao dva dana ranije. Samo da ih namagarči, vratio se u Han Pijesak dan posle akcije, nastavio da uzgaja pčele i koze. Kasnije se ozbiljnim bosanskim medijima priviđao kako jezdi hercegovačkim vrletima u blindiranom narandžastom “stojadinu”. Mađarski novinari su ga 1998. godine videli u nekom restoranu u Budimpešti. Sedeo je “u društvu srpskih diplomata”, za susednim stolom gostile su se njihove kolege iz Hrvatske.
       Kafanski život bivšeg vojnika postao je predmet legendi mnogo pre “Miloševog konaka” i “Kneževog lada”. Neimenovani srpski ministar sreo ga je u “jednom beogradskom restoranu” u februaru 2001. godine (ovaj je to preneo Del Ponteovoj a ona medijima), kasnije te godine primećen je i u elitnom beogradskom restoranu “Bevanda”, pa u “Carevoj ćupriji” kod Hipodroma, gde nam je rečeno da je Mladić tu jeo, ali još je rat trajao kada je poslednji put posetio ovaj ugostiteljski objekat. Ipak, nagađanja o generalovim učestalim dolascima u “Carevu ćupriju” kafedžijama ne smetaju, naprotiv. “To privlači goste”, pokazuje kelner rukom po prepunom restoranu, u utorak oko dva popodne. Govori glasno, pokušava da nadjača zvuke pesme u kojoj se razabiru stihovi “... ide preko Romanije...”.
      
       Mladićev avaz
       Ispijao je, takođe, svakog drugog petka kafu u “Bijelom vuku” u Banjaluci, i to baš u vreme u kome nije bio u Bosni još od 1999. godine.
       Han Pijesak napustio je još 1997. godine (tvrdnja tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske, generala Novice Simića), ali se u podzemnim skrovištima tamošnje kasarne “Crna rijeka” skrivao mesecima s početka 2001. godine. Tako je tvrdio sarajevski “Dnevni avaz” koji će samo malo kasnije, u maju, objaviti i da Mladić već duže vreme boravi u okolini Valjeva.
       Valjevski dani Ratka Mladića posebna su priča. Živeo je u vojnom stanu u centru Valjeva, koji se u stvari nalazio u vikendici u selu Pričevići, 12 kilometara od grada. I ovde se “aktivno bavio pčelarenjem”, imao je tačno 60 košnica i njegov med probali su svi stalni gosti okolnih kafana, za koje doduše može osnovano da se posumnja da su baš Ratka Mladića videli kako im donosi med, pa i da je uopšte bilo med to što su probali.
       U odmoru od pčelarenja umeo je general da se spusti i do grada, pa je viđen na svadbi u hotelu “Grand”. Legenda ide dalje: bio je harmonikaš u šestočlanom orkestru. Izgleda, ni taj mu posao nije stran pošto je Ratkova harmonika bila oblepljena novčanicama od 50 i 100 maraka. Tek, Valjevo i okolinu napustio je u junu 2001. godine, ali su ga tamo tražili helikopterima “apačima” baš na srpsku Novu 2002. godinu.
       Specijalci srpske policije pokušali su pak da ga uhvate u noći između 31. januara i 1. februara ove godine u okolini Loznice, kod Tršića, a “pravi mali rat koji se vodio sa njegovim obezbeđenjem prikazan je kao obračun inspektora sa narkodilerima”. Tada je poginuo Dragan Terzić iz Prijepolja a ranjen Stanimir Pantelić iz Trbušnice kod Loznice. A Mladić se u tom trenutku skrivao u Zvorniku. Tako su, makar, pisale ovdašnje novine.
      
       Tačna adresa
       Tokom svih ovih godina viđan je i na beogradskim stadionima, “Zvezdinom” i “Partizanovom” podjednako, i nedaleko odatle, kako posećuje ratne drugove i leči se na Vojnomedicinskoj akademiji. Načelnik VMA Zoran Stanković demantovao je prošle nedelje ove vesti.
       Dok je živeo u okolini Valjeva i skrivao se ispod Han Pijeska, živeo je na Banovom brdu - još u novembru 2000. godine “Glas Amerike” pronašao ga je u Ulici Blagoja Parovića, u kući bez broja pored broja 179. Kasnije će ga preseljavati u broj 119, pa u Ulicu Petra Lekovića, pa ponovo u Blagoja Parovića. Videli su Ratka Mladića i na pijaci na Banovom brdu, s “Politikom” i s veknom hleba ispod miške. Uporedo, uz donošenje njegovih adresa sa Banovog brda u Beograd, Karla del Ponte će u više navrata poveravati zapadnim novinarima i ministru Goranu Svilanoviću da je general Mladić zapravo u okolini Beograda, u predgrađu Zemuna, “u okolini jedne banje u unutrašnjosti Srbije”.
       A neimenovani pripadnik “Kobri” je “Reporteru” u aprilu 2002. godine ispričao, usput, govoreći kako se Ratko Mladić zahvalio dotadašnjem obezbeđenju koje mu je pružala Vojska Jugoslavije, da general “nikada nije bio na Banovom brdu”. “Često menja lokacije i uglavnom je u okolini Beograda”, kazao je ovaj čovek.
       Obezbeđenje generala Ratka Mladića, naravno, posebno je zanimalo sve voljno ili nevoljno upletene u haško-balkansku igru mačke i miša. Karla del Ponte tvrdila je i tvrdi da ga čuva Vojska Jugoslavije (postoji priča i da je famozni general Aca Tomić organizovao i da se njegovom penzionisanom kolegi pomogne da zameni automobilsku gumu, negde na autoputu). Katolici veći od pape viđali su ga u okruženju bar tri stotine do zuba naoružanih boraca spremnih da izginu do poslednjeg, a Mladićevi “prijatelji, saborci i sapatnici”, anonimni i konspirativni, bili su citirani kako govore da je on ostao “skoro sasvim sam, bez obezbeđenja i logističke podrške”, ali čvrsto rešen da se ne preda zlikovcima srpskog naroda - kvalifikacija koju Mladićevi zaštitnici i sapatnici s podjednakim žarom primenjuju i na tužiteljku iz Švajcarske i na beogradske vlasti koje su mu u više navrata otkazivale gostoprimstvo u Srbiji ali i pored toga bile optuživane za domaćinski tretman optuženog generala iz Kalinovika.
      
       Ratkova fatamorgana
       Informacija iz prve, druge i pete ruke ima mnogo, ali je nevolja što su međusobno protivrečne ili makar nesaglasne sa zdravim razumom. Ko ih plasira po medijima i iz kojih razloga, pošto sve nikako ne mogu da budu tačne, osim ako Ratko nije postao fatamorgana. Prema poslednjim dostupnim informacijama, nije.
       “Često oprečne priče imaju jasan cilj, da situaciju učine nejasnom; da istinite informacije načine lažnima, i obrnuto, ne bi li se stvorila zabuna i u javnosti i u okruženju Ratka Mladića”, tvrdi Boža Spasić, privatni detektiv iz Beograda koji je svojevremeno i sam pravio takvu vrstu lažnih afera i glasina. On tvrdi da general Mladić ima dva savetnika, vojne eksperte koji “nisu obavezno naši ljudi, možda su i Rusi, Ukrajinci...”, sa zadatkom da plasiraju glasine o Mladićevom mestu boravka kako bi smeli tragače i generalu namesto šajkače stavili oreol nedodirljivosti. Jedna od ovih glasina, smatra Spasić, jeste i ona o večeri u komšiluku Karle del Ponte. S druge strane, krugovi bliski svim strukturama vlasti u Beogradu puštali su informacije da je Mladić maltene proteran iz Srbije, e da bi skinuli odgovornost sa sebe pred nezadovoljnim svetom, dok je taj svet (“strane obaveštajne službe”) i sam bio izvor novinarskim saznanjima koja su, osim podizanja tiraža, imala zadatak i da zbune protivnika. Tiraži su možda podignuti. Najzad, kaže Spasić, interes da se novinari što više bave Ratkom Mladićem imaju i ljudi bliski ostalim haškim optuženicima, pošto se time fokus sa njih skreće na generalove siluete.
       Ima li se sve ovo u vidu, ne čudi što ni svi novinski tekstovi o javnom skrivanju Ratka Mladića nimalo nisu pomogli da on bude uhvaćen, onima koji to uopšte žele. Zna se, tek, da sasvim sigurno nije tamo gde novinari napišu da jeste. I, poznat je generalov opis: mnogo je ostario i oslabio (“nema ni 80 kila”) ali puca od zdravlja i u formi je kao mladić. Potpuno je sed, izboranog i oznojenog glatko obrijanog lica koje se, doduše, baš i ne vidi od njegove crne brade. Brada je čupava i neuredna, pažljivo potkresana i fazonirana. Rukavi košulje zavrnuti, tegla meda u jednoj a harmonika iskićena dojč markama u drugoj. Izbegava javna mesta ali ga po restoranima, onako mršavog, sreću “za stolom punim plodova mora”. Do sledećeg viđenja...
      
       NIKOLA VRZIĆ