Jedan dan 1996. sa Branom Petrovićem u šumi

      Sa prijateljem s kojim sam pošao u gljive, zatičem u ranim jutarnjim satima na peronu “Lastine” autobuske stanice sa koje polaze autobusi za Boljevac i Progar, našeg barda pesnika Branu Petrovića.
       - To je taj čovek o kojem sam ti pričao da sam ga prošli put sreo sa punim džakom vučjeg mesa u Bojčinskoj šumi, došapnu mi prijatelj.
       Bio sam čuo da je naš pesnik strastan gljivar, ali u to nisam mnogo verovao. Mislio sam da je to samo njegova pesnička mistifikacija. No, gle čuda. On čeka autobus za Bojčinsku šumu, tamo gde smo i nas dvojica pošli. Dan je lep, sunčan i topao. Onakav kakav može biti samo početkom oktobra. Pesniku je na glavi šešir od slame, a preko desne ruke korpa od pruća. Unutra je nož za gljive, koji mu je neko doneo iz Rusije, kako mi kaza sav važan. Korice noža su ukrašene predstavama gljiva u boji. Znači, nema šale. To je kompletan pribor. Tako je opremljen samo pravi gljivar. A osim toga, u korpi mu je i džezva sa kafom za dvoje, kako reče. Sa sedom bradom i obrijanim brkovima, ličio mi je na džinovskog šumskog patuljka.
       - A nosiš li što od hrane? - upitah ga poverljivo, videvši da nema ničega za jelo u korpi.
       - Imam jednu koricu. Danas sam odlučio da berem trnjine i da ih jedem sa hlebom - reče i još jednom me iznenadi svojim sklonostima. Dakle, on je postao i isposnik, pomislih.
       Ulazimo u autobus i sedamo jedan pored drugog. Moj prijatelj s kojim sam pošao u gljive zauzima mesto iza nas i sluša naš razgovor. A pesnik nastupa potpuno samouvereno. Kaže za sebe da ono što je Pančić za trave, to je on za gljive na ovom delu Balkana. Primećujem kako mu se iskradaju lepe, sentimentalne, tople misli o zemlji, o gljivarenju kao usamljeničkom poslu, o ljubavi prema prirodi.
       - E moj orle, gde si sleteo. Ti koji iz kafana i kafanskih podruma nisi izlazio, sada se diviš prirodi! - ote mi se rečenica u znak čuđenja i divljenja.
       - Vala baš! Menjamo se, mi umetnici naročito. I drugi se menjaju. Jednom sam u Bojčinskoj šumi zatekao slikara Mitrovića kako šeta i pokazao sam mu neke jestive vrste. Sledeći put ga zateknem samog s punom korpom gljiva. Kada sam mu pogledao u korpu, vidim otrovne pečurke. Rekoh mu: Baci to! Mene će neko posle optužiti kao lošeg učitelja.
       Stigli smo do šume. Pesnik predloži da odemo do jedne napuštene vikend-kućice s divnom baštom. Kroz živu ogradu uđosmo u tuđi posed. Neko je, s neviđenom rušilačkom strašću, kakva se ispoljavala tih užasnih devedesetih, bio polupao vrata i prozore na kućici i odvalio ogradicu ispred nje. Pesnik se primače jednom mladom stablu oraha, snažno ga prodrma i natrese skoro pola korpe zrelih plodova. Zatim ih detaljno pokupi na gomilu i pažljivo zatrpa požutelim lišćem. Reče da će ih uzeti pri povratku.
       Na ivici šume rastali smo se. Pesnik je otišao na terene koje je poznavao, a ja i moj prijatelj besciljno, u dubinu hrastove šume. Kada smo skoro pred mrak završili obilazak terena, umorni izađosmo na čistinu. Na ivici šume gorela je vatrica, a za vatrom sedeo je pesnik i pio kafu. Prijatno se iznenadih i obradovah što ga ponovo zatičemo u šumi, mada se nismo dogovarali da se sačekamo. Moj prijatelj priđe pesnikovoj korpi.
       - O, to ste nabrali pored onih topolovih panjeva, pored lagera usred šume?
       - Da, prepoznao si jablanovače. Je li tako? - pogleda u mene i razvuče usta u širok, zadovoljan osmeh.
       - Kako da ne. Pogledao sam da vidim da niste brali razorne čehavke. One su rasle na oborenim stablima - reče moj prijatelj.
       - Da, to su bile razorne čehavke! Ovo su jablanovače. Znam ja, znam. Ja sve što mi nije sto posto jasno, ja to bacim. Ja berem samo proverene vrste. Berem vučje meso, šumsko pile, sunčanice, šampinjone, vrganje i lisičarke ako ih nađem, i još poneke - završi sa nabrajanjem zaista jestivih i dobrih vrsta. - Od nekih pravim turšiju. Neke sušim, a ostale jedemo dok su sveže.
       Dok sam zagledao gljive u njegovoj korpi, primetih na ognjištu, tamo gde je stajala džezva, caricu gljiva - blagvu.
       - O, jesi li i ovo našao? - upitah radoznalo.
       - Da, znam ja šta je dobro. Nisam ti ja uzalud rekao da sam gljivarski Pančić - reče sav važan.
       - Koliko si ih našao? - upitah.
       - Samo nju. Rasla je na stazi. Tražio sam okolo, ali nije ih bilo. Hoćete li da vam skuvam kafu? - upita i posegnu za džezvom.
       - Kasno je, sada će mrak. Hvala ti - odgovorih.
       - Našao sam puno i zavodnica. A ja sam mislio da zavodnice ne rastu u našim krajevima, već samo na primorju. Onaj Foht tako ubedljivo piše o njima, pa sam pomislio da je to neka druga vrsta a ne zavodnica.
       - Jesi li je jeo? - upitah.
       - Samo sam probao i ispljunuo.
       - Dobro, valjda nećeš imati problema. Tako mala količina neće ti škoditi. Ali, pesniče, pogledaj ovu - i dohvatih u znak začikavanja iz prijateljeve korpe preslicu. Ovo je Amanita vaginata, jestiva vrsta - i počeh prstom da pokazujem volvu.
       - Misliš ona stvar - reče i nasmeja se.
       - Da, da, iz gljivljeg carstva.
       - Znam ja da vi znate latinske nazive - reče podrugljivo. - Ceo dan u šumi samo zvoni latinski. Dajte malo naški - progrgolja baršunastim glasom, a zatim naglo ustade sa suve zemlje, dohvati pečenu blagvu sa ognjišta i korpu sa jablanovačama i uputi se prema bašti sa omlaćenim orasima. Nas dvojica krenusmo da sačekamo autobus za Beograd.
      
       IBRAHIM HADŽIĆ