Doskora najsportskija srpska varoš i jak privredni centar danas je na margini. Baš kao i doskorašnji “gazda grada” Đorđe Predin, o kome se u Bečeju i danas mogu čuti samo reči hvale

      Ako sad ne postanemo prvaci Evrope obesiću se na ‘Pogači’ (Trg u centru Bečeja)” - govorio je, maja 2000, u šali ili zbilji, Đorđe Predin. Tada, zvanično predsednik Vaterpolo kluba Bečej, generalni direktor “Sojaproteina”, poslanik u Skupštini Srbije, predsednik Vaterpolo saveza Srbije. A nezvanično, među svojim Bečejcima, Badža. “Bili smo veliki sanjari i entuzijasti, uložili smo toliko rada i energije da smo morali uspeti.” I uspeli su - 27. maja 2000. Badža je dosanjao svoj sportski san. Bečej je postao šampion Evrope u vaterpolu. Pitomi gradić na obali Tise, koji broji tek nešto više od 25 hiljada ljudi, tako je definitivno postao najsportskija srpska varoš (u jednom trenutku Bečej je imao 10 prvoligaša u raznim sportovima). Važio je, onomad, Bečej i za jak privredni centar. “Sojaprotein”, PIK Bečej i Fadip važili su za firme koje su u onom nesigurnom vremenu, dobro i sigurno poslovale. Danas, 30 meseci kasnije, tog Bečeja više nema. Do juče, grad sporta nema više nijednog prvoligaša. Ponos nacije, vaterpolo klub vegetira u nižem rangu takmičenja a na dva rukometna i ženski košarkaški klub (prvak Jugoslavije, 1993) stavljen je katanac. Ni stanje u privredi više nije za diku. Naprotiv, situacija je vrlo nezavidna. Šta se desilo?
      
       Zašto ga cene?
       “Dok je bio Badža, Bečej je živeo. Sada bez Badže Bečej životari”, kratak je i jasan sredovečni Bečejac u pauzi sređivanja vidljivo ostarelog četverotočkaša. Reporter NIN-a uverio se da je nekadašnji najviđeniji bečejski SPS-ovac još uvek omiljena ličnost u gradu. Uostalom, u doba kulminacije antimiloševićevskog raspoloženja u tradicionalno opozicionom Bečeju, 24. septembra 2000. Predin je, kao kandidat SPS-a za odbornika, ubedljivo pobedio predsednika opštinskog odbora Demokratske stranke.
      
       U čemu je tajna?
       “‘Sojaprotein’ je, svih ovih godina bio žila kucavica Bečeja. Ulaganjem u školstvo, zdravstvo, kulturu, izgradnju sportskog centra i obnovu crkava, izdigao je Bečej na nivo grada. Takođe, zahvaljujući vaterpolu, o Bečeju je počelo da se piše i govori i van granica naše zemlje. Kako sam bio na čelu i fabrike i kluba, ljudi su obično sve te uspehe vezivali za mene, mada, razume se, zasluge nisu samo moje” kaže Predin.
       Bečejci kažu da Badžu vole i zbog toga što se posle niza godina “na vlasti” nije promenio, što i dalje vozi “reno 5” iz 1991. godine, što je njegova reč uvek bila najveći jemac. Zvuči neverovatno, ali tek 1995. godine u Vaterpolo klubu Bečej uvedeni su ugovori. Do tada se, punih 12 godina, igralo na reč. Badžinu!
      
       Kraj bajke
       Posle petooktobarskih promena Đorđe Predin je smenjen sa mesta generalnog direktora “Sojaproteina”. Kaže da je smenu sproveo lokalni DOS u sprezi sa sindikatom pod optužbom da je zloupotrebio službeni položaj time što je isuviše novca izdvajao za sport. Ističe, da po prirodi nije sklon eksponiranju i da se politički angažovao da bi omogućio nesmetan rad kluba i fabrike. S ponosom navodi rezultate koje je postigao (prerađivalo se svojevremeno 200 hiljada tona sojinog zrna godišnje) a za trenutnu krizu u fabrici krivi opšti politički i privredni milje i nove parametre u izboru rukovodstva.”Jedini kriterijum kojim sam se rukovodio bio je stručnost. Od mojih 11 najbližih saradnika u ‘Sojari’ samo je jedan bio u SPS-u. Moj zamenik bio je član DS-a. Danas vas partijska podobnost može dovesti i do mesta generalnog direktora. To što nikog ne poznaješ i nisi upućen u posao izgleda nije bitno.”
       I vaterpolo bajka približavala se kraju. Evropski šampion, koji je imao 57 sponzora i 27 donatora, doživeo je da dve godine docnije nema novca za opstanak.
       Da li je Đorđe Predin gledao daleko kada je pravio “Veliki Bečej”?
       “Mislim da jesam! Napravili smo projekat za izgradnju još jednog olimpijskog bazena, koji je trebalo da se po potrebi pokriva balonom. Napravljen je plan finansiranja po kom smo bili u mogućnosti da u narednih pet godina još tri puta potvrdimo evropsku krunu. Međutim, posle 5. oktobra sve je stalo. Pa, nama Vlada Srbije ne samo da nije htela da pomogne, nego nam je ostala dužna sedam i po miliona dinara. Ne mogu to racionalno da objasnim, kao da je neko uperio prst u klub i naredio da se uništi.”
      
       Naposletku
       “Ovo je ipak Balkan. Ovde i dalje najviše boli tuđ uspeh”, pokušava Nenad Tomašević, vođa Vuksanovićeve Narodne demokratske stranke u bačkom okrugu, da objasni zbog čega se o Bečeju danas govori uglavnom u prošlom vremenu. Kaže da je praktično ceo grad, sportski i privredno, nosio samo jedan čovek i iz zavisti je odlučeno da se tom čoveku stane na put. “Ta antimiloševićevska euforija prenela se na lokalni nivo. Badža je bio pravi gazda Bečeja i da bi se dokazali pred svojim šefovima,lokalni DOS-ovci rešili su da “skinu glavu” jednom lokalnom junaku. Svoju nesposobnost i neznanje hteli su da prikriju jednim velikim trofejom, kakav je Badža.”
       Danas Đorđe Predin radi u Bačkom Gradištu. U “Sojaprotein” nikada posle smene nije ušao. Kaže: “Žalim samo što 6. oktobra 2000. nisam klub predao nekom drugom. Možda bih ga tako spasao.”
       Na šta je Đorđe Predin posebno ponosan?
       “Na ovo”, pokazuje rukom put velelepnog sportskog centra, koji sadrži veliku dvoranu, zimski i letnji olimpijski bazen. “Ove objekte, šta god da se desi, niko neće moći da odnese odavde.” Ostaće da svedoče o jednom prošlom vremenu. Bio jednom jedan Bečej.
      
       GORISLAV PAPIĆ