Čelik se više ne kali kao nekada ali to ne znači i da “prazan pasulj bez išta - Alija Sirotanović” više nema ko da jede. A pravi se i nova Kominterna...

      Sveže je cveće na stolovima poštene beogradske kafane “Pavle Korčagin”, gore, kod Vukovog spomenika. Crveni karanfili. Uspravni su, ne povija ih težak miris kuvane rakije i dima domaćeg duvana. Još im manje smeta novo doba u kome reforme i obnova teku bez nekadašnjih udarnika. Udarnici su postali kafedžije, da na trenutak zaustave vreme. Sa zidova kafane gledaju ih Tito i Lenjin, Marks vreba iz prikrajka, Staljin je pored Tita. “Umro je samo onaj koga zaborave”, kaže jedan od natpisa, onaj okačen do crvene zastave sa ORA Vukovar ‘85. “Na rukama žuljevi, u srcima Tito”, utkano je u zastavu zlatnim slovima.
       Ali, “mi nismo titoisti”, objašnjava Vladimir Cucić, politikolog po zanimanju, konobar u “Korčaginu”, za ovu priliku oficijelni predstavnik za štampu ugostiteljskog objekta. Radno mesto osigurao je još u osamdesetim, na radnim akcijama diljem bivše domovine koja se u međuvremenu skratila i postala otadžbina. “Ovo je podsećanje na jedno lepo vreme. Uostalom, u gradu od dvanaest i po hiljada kafana, red je da postoji i jedna ovakva.”
       “Jedna ovakva” otvorena je 15. aprila ove godine, “namerno, na Dan železničara”; u vlasništvu je, kako i dolikuje, društvenom - Udruženja građana za negovanje tradicija dobrovoljnog omladinskog rada “Pavle Korčagin”. Bivši akcijaši su i najčešći gosti, oni su kafanu i iskitili svojim medaljama, zastavama i uspomenama. Dobrodošli su ipak i svi ostali koji će se ovde osećati kao kod kuće, da budu komunisti to se podrazumeva. Od levičara, zabranjeno je samo julovcima. Ali, osim ako se nisu dramatično promenili otkako su im zamrznuti pa odleđeni računi po švajcarskama, njima teško da bi se i svidelo u “Korčaginu”, gde gosti ispijaju pića iz rasparenih čaša, nagnuti nad stolnjacima napravljenim od crvenih marama sa srpom i čekićem, izbušenim žarom s jeftinih cigareta.
      
       Crvena budućnost
       Razastrte marame i Titove biste privlače pak i goste iz inostranstva, iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Makedonije, ali i šire. Sedeli su pored polica sa Titovim sabranim delima i Lenjinom za početnike i drugovi iz Rusije, Ukrajine, Kinezi, Vijetnamci, Korejci severni... Dovodio ih je Branko Kitanović, generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije. Em je ambijent baš kakav treba da je, revolucionaran i proleterski, em su cene napisane shodno moćima ostarelih proletera. “Mi smo većinom finansijski nudisti”, kaže Kitanović. Mi, komunisti. Pivo za zidare je tek nedavno poskupelo sa 35 na “fantastičnih 40” dinara, ono malo, “dečje”, košta isto toliko. “Nismo ovu kafanu ni otvorili da bismo zaradili, nego tako, da se ne bismo više okupljali po tuđim mestima”, govori Cucić. Da li je to i sve što je ostalo od komunizma?
       Ne, njegovo vreme tek dolazi, u stvari, već je na vidiku. Vidi ga Branko Kitanović: “Socijalizam i komunizam su zakonite etape u razvoju ljudskog društva, koji se ne može zaustaviti. Ovo je samo trenutni zastoj.”
       A, pošto “kapitalizam ne može da reši probleme čovečanstva” i zato što je “za običnog čoveka i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma”, trenutni zastoj biće prevaziđen. “Komunizam je budućnost!”, poručuju i kalendari s portretima Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina koje Kitanović uručuje novinarima NIN-a sedeći za stolom kod “Korčagina”. Kalendari su za godinu koja je na izmaku...
       Tek, nekadašnji sistem vaskrsnuće još bolji nego što je bio, jer, danas se zna zašto juče nije uspelo - ne zato što “socijalizam nije mogao ekonomski da opstane i napreduje, već zbog izdaje i reformizma unutar komunističkog pokreta”. Umesto daljim reformama, komunisti novog veka okrenuće se izvoru, Marksu, Engelsu, Lenjinu, Staljinu (“Najoklevetanija ličnost u istoriji.”).
      
       Kontrarevolucija
       Rešetke su na prozorima kafane “Pavle Korčagin”, ali to je samo zato što je “Korčagin” u podrumu. Simbolici nema mesta; prilike su takve, opasne. Došle s Gorbačovljevom reformom i stranim agenturama kojima Slobodan Milošević “nije mogao da se odupre” a po čijim nalozima rade i nove vlasti, ove što su tu dospele “petooktobarskom kontrarevolucijom” i sada sprovode privatizaciju. “Svaka privatizacija je pljačka”, odsečno će Kitanović. Zato su rešetke na prozorima, da sačuvaju društvenu svojinu.
       Petog oktobra zapaljen je deo prostorija Novog komunističkog pokreta Jugoslavije, u prizemlju zgrade u Nemanjinoj 34. Ali, “gore na treći sprat nisu smeli, znali su da ih tamo čekaju naši članovi sa oružjem, bivši oficiri JNA”.
       Među kontrarevolucionarima Kitanović ne pronalazi bitnu razliku, osim što je “Koštunica možda manje gori od Đinđića”. Šešelj je tek nešto bolji zbog svog “antiimperijalizma i antiamerikanizma”, ali to komunistima neće biti dovoljan razlog da izađu na izbore u nedelju. “Nema našeg kandidata”, kaže Branko Kitanović, koji je trebalo to da bude prošli put ali nije im uspelo da sakupe dovoljnih 10 000 potpisa, zbog opstrukcije “marionetskog režima”. Vernih članova partije ima “17, 18 hiljada”. Kafana “Pavle Korčagin” dupke je puna. Posebno je veselo o praznicima, pogotovo onim ukinutim poput onog od pre nekoliko dana, kada se na gramofon stavljaju ploče sa partizanskim pesmama i Titovim govorima.
      
       Metro u Pjongjangu
       Hiljade članova priželjkuju obnovu SFRJ i sistema “u kome će dominirati državna, društvena i zadružna svojina, može i privatna ako nema eksploatacija”, a nadaju se - štaviše sigurni su - i u obnovu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Nada ima temelj: “Ruska armija je patriotska.” No, ipak je sistem najbitniji, primera radi, onaj na Dalekom istoku severno od 38. paralele. Ogledalo sistema: “Kakav je metro u Pjongjangu, ma, samo onaj u Moskvi može da se uporedi s njim”, opisuje Kitanović. Glavna ulica je najlepša na svetu, greši se doduše kada se za pokojnog Kim Il Sunga kaže da je najpametniji čovek u istoriji, ali zato hrane ima redovno, dvaput dnevno, i ko obraća pažnju na to što je lošeg ukusa i nedovoljna. Sistemu nisu važne stomačne tegobe, već: “Dok u svetu postoje gladni i siti, postojaće ideja o socijalnoj pravdi, a ona može da se ostvari samo u komunizmu.”
       Na uvođenju socijalne pravde širom sveta radiće nova Kominterna, kada bude osnovana. Zasad je osnovan, u Lenjingradu 1997. godine, Pripremni komitet za obnovu Saveza komunističkih partija. Kitanović je predsedavajući, tu su i drugovi iz Rusije, Grčke, Kube, Sirije, Vijetnama i Brazila. U obnovi se nije odmaklo mnogo dalje od formiranja komiteta za pripremu za obnovu, delom i zato što je putovanje u daleke krajeve komunistima u ovom veku postalo mali problem. Zato, i Branko Kitanović govori o nuždi da partija osnuje svoju firmu, priča o trgovini i dolarima.
       Ručak u “Korčaginu” (pasulj sa kobasicom) privodi se kraju, Branko Kitanović zaključuje, “sadašnji odnos snaga u svetu ne dopušta da se naši ideali ostvare, ali to ne znači da taj odnos ne može da se promeni. Pa, ko je pre petnaest ili dvadeset godina mogao da zamisli da Jugoslavije i Sovjetskog Saveza više neće biti i da će Amerikanci moći da rade sve ovo?”. Izlazimo iz poštene kafane, nazad na zauzetu teritoriju. Čelik se više ne kuje, Ameri pokupovaše livnice. Pasulj kod “Pavla Korčagina” je osamdeset kinti.
      
       NIKOLA VRZIĆ