Nisu doveli medveda iz šume da zeva u nebo i da se igra, već da gleda rešetke i da igra na vrućoj tepsiji

      Svaka čast našem (srpskom) premijeru Zoranu Đinđiću. Čim je došao na vlast, jedna od prvih stvari koju je proglasio, a zatim pokušao da uradi, a znajući njega sigurno će to i uraditi, jeste to što je zacrtao budućnost naše vlade, sadašnje i buduće, koja će postati elektronska. Ko hoće hoće, ko neće mora.
       To će imati poseban podsticaj i uticaj na mlade. Kada se Mlađan Dinkić izabrao za guvernera moj tada šestogodišnji sin je, posle njegovog govora na televiziji, neprimetno otišao u sobu i pojavio se u blejzeru, s leptir-mašnom (na lastiš), olovkom u spoljnjem džepu, upalio kompjuter i rekao: mašna, olovka i kompjuter.
       Pa šta?
       Ja sam Mlađan Dinkić.
       Sad zna i za Božu Đelića, ali ne inspiriše se.
       Očigledno je premijer bio u pravu. To je naša budućnost. Kompjuteri. Na našu, valjda i njegovu, žalost kod nas kompjuterizacija slabo prodire. Mi smo još uvek za elektrifikaciju, u novije vreme i gasifikaciju. Ali, elektronika...
       Prema svetskim istraživanjima u našoj zemlji je 2000. godine samo 0,97 odsto stanovništva koristilo Internet (tj. komunikaciju putem kompjutera). Prema našim, danas je to dva procenta. Ministar finansija Božidar Đelić učinio je sve što je mogao - skinuo je porez sa kompjutera i kompjuterske opreme. Ali je zato premijer morao, nadamo se pored dobre volje da učini suprotno, da pristane i zaključi ugovore o plaćanju softvera. Tako da sada kompjuter košta malo više umesto malo manje. Nije lak put u Evropu, tamo sve moraš da platiš.
       Naravno, postoje i besplatni operativni sistemi i programi na (i sa) kojima oni rade, ali ko da se bakće time. Ako to rade (i na njima) Rusi, Kinezi, što moramo mi. Socijalistička internacionala je odavno prestala da postoji. Dobro i Nemci, (Italijani takođe vrište, spremaju svoje sisteme), ali što moramo i sa njima.
       Ideja o e-government potekla je od nagle ekspanzije elektronike, potrebe da se lakše komunicira unutar i između državnih institucija i građana sa državnim institucijama. Naravno, poteklo je to iz zemalja sa visokorazvijenom demokratijom (onih koje se spremaju da tu demokratiju uteraju u Irak) s namerom da se država još više demokratizuje i da građani što više učestvuju u demokratskim procesima odlučivanja.
       Mnogi se pitaju da li je to tako i da li će to biti tako, ili će to biti samo još jedna mogućnost kontrole građana.
       Mnoge zemlje su to prihvatile, kao i mi. Naročito zdušno zemlje u tranziciji. Skoro je tužno bilo videti prve sednice e-government u Litvaniji i Hrvatskoj. Poslanici, ozbiljni da ozbiljniji ne mogu biti, bulje u prenosive računare (laptop, notebook, thikpad...) i razmišljaju o dobrobiti svog naroda. Ili igraju igrice.
       Ako izuzmemo naše političare koji su školovani u inostranstvu (i koji nam ne trebaju) ostali su deo svog naroda, onog čija se dva procenta snalaze s kompjuterima. Pa kad počnu da udaraju po laptopovima, da se udaraju laptopovima i zatvaraju jedan drugom poklopce preko prstiju optužujući ih da ne igraju (Ljuake II) po pravilima. Kad im zakoni pobegnu iz kompjutera.
       Ili kad, na konferenciji za štampu, ministar ne pročita dobro pitanje novinara, ili hoće da ga izbegne, pa umesto da mu samo zapreti hapšenjem, odmah pozove dežurnu službu, a dežurni bude jedan od onih 98 odsto koji nema pojma o kompjuterima, i samo vidi da je ministru potrebna pomoć...
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ