Mešavinu tvrdokornog islamizma, Osame bin Ladena, manekenki u kožnim pantalonama i fudbala na katarskoj televiziji Al Džazira svakodnevno gleda više od 35 miliona ljudi

      Šeik Hamad bin Kalifa al Tani pučem je došao na vlast u Kataru 1995. godine, smenio je svog oca dok se on odmarao negde u Evropi. Nedugo potom, pošto je Bi-Bi-Si u aprilu naredne godine ugasio svoju arapsku podružnicu osnovanu u saradnji sa saudijskim koncernom Orbit Communications, zbog cenzurisanja dokumentarca o smrtnim kaznama u Saudijskoj Arabiji, mladi vladar Katara ugledao je prazan medijski prostor i odlučio da pokrene sopstvenu televizijsku stanicu. Satelitska televizija Al Džazira počela je da emituje svoj program u oktobru 1996. godine. Danas, njen signal dopire do 20 arapskih zemalja, Amerike i većeg dela Evrope. Ukupno, više od 35 miliona ljudi gledalo je Al Džaziru pre nego što je ostatak sveta uopšte i čuo za nju, onomad, kada je emitovala snimak Osame bin Ladena s automatom u krilu, u nedelju 7. oktobra 2001, na početku američko-britanskog napada na Avganistan i talibane. Nespecifičnim pristupom događajima Al Džazira je stekla slavu koja je lako nadmašila konkurentske arapske televizije, poput najstarije Middle East Broadcasting Centre sa sedištem u Londonu ili privatne Lebanese Broadcasting Corporation International.
       Ovako stečena svetska slava televizije čije ime znači “poluostrvo”, imala je svoju cenu. Njeni novinari podeljeni su u zapadnim medijima na panarabiste i islamiste koje povezuje samo mržnja prema Americi i njihov antiimperijalizam. Označeni su kao prenosioci Osaminih šifrovanih naredbi, opasni potpaljivači mržnje prema Zapadu i Jevrejima, propagandisti pre nego novinari. Propaganda se sastojala u nedovoljno osećajnom izveštavanju o 11. septembru, kako je pisao “Njujork tajms”, u snimanju razrušenih ulica u Kabulu, prikazivanju osakaćenih leševa iz avganistanskih bolnica... Ovi snimci, ipak, imali su svoju cenu, američki Si-En-En i ABC plaćali su i po fantastičnih 250 000 dolara za samo jedan prilog. Razlog je prost: u vreme napada na Avganistan Al Džazira je bila jedina televizija sa dopisništvom u Kabulu.
       Iako je u američkim medijima, pa i u vašingtonskoj administraciji, Al Džazira opisana kao “opasna snaga” - čemu su svakako doprineli i posteri Osame bin Ladena u pozadini glavnog studija u katarskoj prestonici Dohi - televizija “Poluostrvo” ima i drugu dimenziju koja se na Zapadu tek ponekad ističe. Ako palestinske teroriste-samoubice i naziva mučenicima, ova televizija intervjuisala je i izraelske zvaničnike i novinare (jedina je u arapskom svetu koja je to učinila), zbog izveštavanja o opoziciji imala je probleme u Libiji i Tunisu, Kuvajt i Saudijska Arabija zamerali su joj na prilozima o nevoljama u Iraku pod sankcijama, u Egiptu i Siriji zatvarana su Al Džazirina dopisništva koja su se bavila problemom korupcije u ovim zemljama. “Imamo obe strane priče”, kažu u Al Džaziri, moto je ove televizije. Što se ostalih optužbi tiče, rekao je svojevremeno Si-En-Enu šef vašingtonskog biroa Hafez al Mirazi, za razliku od američkih medija, “mi ne mešamo patriotizam sa žurnalizmom”. Američka koleginica nije mu baš poverovala...
       Tek, program koji se emituje iz Dohe besplatan je u svim arapskim zemljama, 150 000 Amerikanaca za paket arapskih televizija plaća tridesetak dolara mesečno. Po toj ceni dobijaju zanimljivu mešavinu televizijskih priloga: razgovor sa ultra-ortodoksnim mladim šeikom prekida reklama za “Hugo Bos” parfem čiji su glavni protagonisti mlada dama u kožnim pantalonama i njen polugoli partner, novinari odeveni u tradicionalnu arapsku odeću čitaju izveštaje sa berzi u Njujorku, Londonu i Tokiju i komentarišu fudbalske utakmice.
       Dobar deo programa ove “panarapske televizije” zauzimaju i dokumentarci o divljim životinjama ili o istoriji francuske umetnosti; ukratko, sve ono što se može videti i na bilo kojoj drugoj televiziji koja iznad sebe nema nadvijenu senku najtraženijeg svetskog teroriste. Ipak, sve se ovo može posmatrati i kao popunjavanje programa između informativnih emisija i tok-šou programa (“Bez granica”, “Mišljenje i drugo mišljenje”, “Islamski zakon i život”), koji važe za glavni ponos i diku Al Džazire. Ponosi se Al Džazira i time što emituje vesti za koje kažu da su necenzurisane, pa im se ne može dogoditi da, po direktivi “odozgo”, čitava tri dana ćute o iračkom osvajanju Kuvajta, kao što se dogodilo njihovim kolegama iz regiona u avgustu 1990. godine.
       Inače, program se na Al Džaziri uvek najavljuje po tri različita vremena, griničkom, njujorškom i razume se, po vremenu u Meki. Na “Poluostrvu” je uvek dan...
      
       NIKOLA VRZIĆ